Intrigantni izbori unutar vatikanskih zidova u romanu „Konklava“ Roberta Herisa
Izvanredna „Konklava“ Roberta Herisa, koja se bavi izborima, za 1.2 milijarde katolika bitnijim od onih u Americi: izborima za novog papu. U Americi se bira običan predstavnik zemaljske politike, ali katolički kardinali biraju novog čuvara ključeva Kraljevstva.
Kada papsko mesto bude oslobođeno, izbornici – katolički kardinali mlađi od 80 godina – okupljaju se u Vatikanu za sesiju vođenu dramatičnim ritualima. (Na primer, ako iz dimnjaka izlazi crni dim to znači „Još uvek ne“, dok beli dim znači da je papa izabran.) Potrebna je dvotrećinska većina za pobedu, makar na početku: posle 30 pokušaja, dovoljna je i prosta većina. Ali kardinali su pod pritiskom da ne odugovlače. Svakim novim glasanjem crkva deluje sve više podeljena. A crkva u „Konklavi“ je, poput one u stvarnom životu, duboko razjedinjena.
U pitanju je kontrola nad hijerarhijom koja se bori sa pitanjima poput crkvenog pogleda na žene i homoseksualnost. Jedan od prelata u „Konklavi“, Filipinac koji je postao nadbiskup Bagdada, ide toliko daleko da karakteriše ideološku podelu u poslednjih 60 godina – od Drugog vatikanskog zasedanja – kao „veliki raskol“ u nastajanju. Ma koliko da su udaljene, dve strane se mogu složiti sa stavom jednog od kardinala, nakon što su im rekli da je pokojni papa „imao sumnje“. „Papa je sumnjao u Boga?“ Ne u Boga! Nikada u Boga!“ Tada Belini reče nešto što Lomeli nikada neće zaboraviti. „Veru je izgubio u crkvu.“
Herisov protagonista je Jakopo Lomeli, dekan kolegijuma kardinala i čovek zadužen za sprovođenje izbora. Poput Lomelija, preminuli papa je bio liberal; dekan i njegova levo nastrojena braća voleli bi da vide Ključeve Svetog Petra kod jednog od njihovih ‒ državnog sekretara Vatikana. Konzervativci podržavaju patrijarha Venecije, čija lista oživljavanja starih reformi počinje ponovnim služenjem misa na latinskom. Desetina drugih kardinala, kao i nekoliko časnih sestara, igraju glavne uloge. To je mnogo likova za knjigu osrednje dužine, ali Heris uspeva da održi dinamičnu radnju.
S obzirom na to da se kardinalske rasprave vode u tajnosti, Heris je slobodan da se prepusti svojoj mašti. Ko može da kaže da neki kandidati ne jure za glasovima, da nude nešto što liči na mito; da drugi ne skrivaju sumnjivu prošlost, koja bi, ako bi bila otkrivena, odvela Crkvu u skandal; ili da se pape s vremena na vreme ne ponašaju nepredvidivo?
Aberacije pokojnog pontifa, liberala nalik Papi Franji, javljaju se tokom njegovih poslednjih dana života. Naredio je jednom od kardinala, razmetljivom Kanađaninu koji deluje kao da će biti izabran za naslednika, da napusti crkvene poslove. Još čudnije, izgleda da je papa uzdigao kardinala in pectore – u tajnosti. (Ovo stvarno može da se desi, ali skoro nikad nije.) Autsajder dolazi u Vatikan, nenajavljen i malo poznat, ali njegove akreditacije su prihvaćene. Ove dve senzacije uticaće u mnogome na razvoj priče.
Heris piše trilere („Otadžbina“, „Enigma“) kao i istorijske romane, najpoznatija je njegova trilogija o Ciceronu („Imperijum“, „Lustrum“ i „Diktator“), koja se može nazvati jednom od najboljih fikcija o drevnom Rimu. „Konklava“ odstupa od stila: napeta je ali nenasilna, zalazi u istoriju religije, a dešava se u sadašnjosti. Heris donosi i neke svešteničke glasine, poput stava kanadskog kardinala o fijasku koji je okruživao smrt pape Jovana Pavla I 1978. godine, nakon samo 33 dana službe. „Proveli smo ovih prethodnih četrdeset godina ubeđujući svet da on nije bio ubijen, a sve zato što niko nije hteo da prizna da ga je mrtvog pronašla jedna opatica.“
Iznenađujući rezultat je skoro standardan za romane o izborima, ali Heris nije razočarao. Ne samo da su kardinali odabrali autsajdera, već novi pontif čuva neverovatnu tajnu.
Bez obzira na top da li verujete u Boga, Crkvu ili ni u šta od svega toga, „Konklava“ će vas bogato zabaviti.
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Miloš Vulikić
Kada papsko mesto bude oslobođeno, izbornici – katolički kardinali mlađi od 80 godina – okupljaju se u Vatikanu za sesiju vođenu dramatičnim ritualima. (Na primer, ako iz dimnjaka izlazi crni dim to znači „Još uvek ne“, dok beli dim znači da je papa izabran.) Potrebna je dvotrećinska većina za pobedu, makar na početku: posle 30 pokušaja, dovoljna je i prosta većina. Ali kardinali su pod pritiskom da ne odugovlače. Svakim novim glasanjem crkva deluje sve više podeljena. A crkva u „Konklavi“ je, poput one u stvarnom životu, duboko razjedinjena.
U pitanju je kontrola nad hijerarhijom koja se bori sa pitanjima poput crkvenog pogleda na žene i homoseksualnost. Jedan od prelata u „Konklavi“, Filipinac koji je postao nadbiskup Bagdada, ide toliko daleko da karakteriše ideološku podelu u poslednjih 60 godina – od Drugog vatikanskog zasedanja – kao „veliki raskol“ u nastajanju. Ma koliko da su udaljene, dve strane se mogu složiti sa stavom jednog od kardinala, nakon što su im rekli da je pokojni papa „imao sumnje“. „Papa je sumnjao u Boga?“ Ne u Boga! Nikada u Boga!“ Tada Belini reče nešto što Lomeli nikada neće zaboraviti. „Veru je izgubio u crkvu.“
Herisov protagonista je Jakopo Lomeli, dekan kolegijuma kardinala i čovek zadužen za sprovođenje izbora. Poput Lomelija, preminuli papa je bio liberal; dekan i njegova levo nastrojena braća voleli bi da vide Ključeve Svetog Petra kod jednog od njihovih ‒ državnog sekretara Vatikana. Konzervativci podržavaju patrijarha Venecije, čija lista oživljavanja starih reformi počinje ponovnim služenjem misa na latinskom. Desetina drugih kardinala, kao i nekoliko časnih sestara, igraju glavne uloge. To je mnogo likova za knjigu osrednje dužine, ali Heris uspeva da održi dinamičnu radnju.
S obzirom na to da se kardinalske rasprave vode u tajnosti, Heris je slobodan da se prepusti svojoj mašti. Ko može da kaže da neki kandidati ne jure za glasovima, da nude nešto što liči na mito; da drugi ne skrivaju sumnjivu prošlost, koja bi, ako bi bila otkrivena, odvela Crkvu u skandal; ili da se pape s vremena na vreme ne ponašaju nepredvidivo?
Aberacije pokojnog pontifa, liberala nalik Papi Franji, javljaju se tokom njegovih poslednjih dana života. Naredio je jednom od kardinala, razmetljivom Kanađaninu koji deluje kao da će biti izabran za naslednika, da napusti crkvene poslove. Još čudnije, izgleda da je papa uzdigao kardinala in pectore – u tajnosti. (Ovo stvarno može da se desi, ali skoro nikad nije.) Autsajder dolazi u Vatikan, nenajavljen i malo poznat, ali njegove akreditacije su prihvaćene. Ove dve senzacije uticaće u mnogome na razvoj priče.
Heris piše trilere („Otadžbina“, „Enigma“) kao i istorijske romane, najpoznatija je njegova trilogija o Ciceronu („Imperijum“, „Lustrum“ i „Diktator“), koja se može nazvati jednom od najboljih fikcija o drevnom Rimu. „Konklava“ odstupa od stila: napeta je ali nenasilna, zalazi u istoriju religije, a dešava se u sadašnjosti. Heris donosi i neke svešteničke glasine, poput stava kanadskog kardinala o fijasku koji je okruživao smrt pape Jovana Pavla I 1978. godine, nakon samo 33 dana službe. „Proveli smo ovih prethodnih četrdeset godina ubeđujući svet da on nije bio ubijen, a sve zato što niko nije hteo da prizna da ga je mrtvog pronašla jedna opatica.“
Iznenađujući rezultat je skoro standardan za romane o izborima, ali Heris nije razočarao. Ne samo da su kardinali odabrali autsajdera, već novi pontif čuva neverovatnu tajnu.
Bez obzira na top da li verujete u Boga, Crkvu ili ni u šta od svega toga, „Konklava“ će vas bogato zabaviti.
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Miloš Vulikić
