Usred kriminalnog talasa „Crne ruke“
Na početku 20. veka Njujorkom je harala kriminalna organizacija koja je ubijala nedužne, vršila bombaške napade na mestima sa mnogo ljudi i čak otimala decu. Na mestima zločina često su ostavljali simbol crne ruke. „Društvo Crne ruke“ terorisalo je Njujork, podsticalo mržnju prema italijanskim imigrantima i pretvaralo novine u sapunice. Jedan običan čovek je tada postao heroj – Džozef Petrosino, njujorški detektiv čiji je zadatak bio da razotkrije Crnu ruku.
Autor kriminalističkih romana Stefan Talti napisao je knjigu koja govori o ovom periodu i zločinima Crne ruke. O svemu ovome porazgovarali smo sa njim povodom objavljivanja knjige „Crna ruka“.
Koliko je Crna ruka zla bila?
Ti ljudi su bili nova vrsta zla. Koristili su teror kako bi upravljali svojom kriminalnom zajednicom. Otimali su decu i mnoga od njih se nikada nisu vratila kućama. U jednoj situaciji su čoveku odsekli ruku kako bi im služio kao pokretna reklama. Želeli su da plaše ljude, da im zločini budu javni.
Kako su zarađivali?
U suštini se sve svodilo na iznudu, tzv. reket. Prvo bi poslali veoma ljubazno i lepo sročeno pismo. Ali bi s vremenom pisma dobijala preteći ton. A s obzirom na njihovu reputaciju, bili su izuzetno uspešni u iznudi.
Sve je to funkcionisalo poput nekakve franšize. Počelo je u Njujorku i Nju Orleansu, a kako su se vesti o izuzetnim uspesima brzo prenosile, proširilo se svuda. A tada je počela i panika.
Recite nam nešto o Džozefu Petrosinu.
Džozef je bio imigrant. Došao je u Ameriku sa 13 godina i bio je zaista briljantan. Imao je gotovo fotografsko pamćenje. Mogao je da upamti imena i lica hiljada kriminalaca. I bio je sjajan u prerušavanju. Neki od njegovih najbližih prijatelja bi prošli kraj njega dok je nosio masku i ne bi ga prepoznali. Takođe, nije ga bilo moguće potkupiti što ga je 1905. godine činilo retkom zverkom njujorške policije.
Kako je Petrosino krenuo u borbu sa Crnom rukom?
U početku je to radio tajno, prerušen. Često se uplitao u slučajeve otmice dece – pretvarao se da je rođak žrtve i odlazio da se sretne sa Crnom rukom. I veoma često bi dolazilo do okršaja nasred Prve avenije.
Recite nam nešto o zaveri protiv Enrika Karuza.
Karuzo je bio na vrhuncu slave. Bio je najomiljeniji tenor na svetu. Čim je došao u Njujork, počeo je da dobija pisma od Crne ruke u kojima su ga ucenjivali: ili da im plati hiljade dolara ili će ga ubiti. Otišao je kod svog prijatelja Petrosina i rekao da im je jednom već platio, ali da su se vratili i da razmišlja da im i ovog puta plati. Petrosino je bio besan. Mnogo je voleo operu, a njegovom idolu su pretili huligani i predatori.
Zato se prerušio u Karuza, otišao da preda novac, a zatim i uhapsio počinioce. Karuzov život i karijera više nisu bili ugroženi. To je bilo simbolično: ono najgore u italijanskoj kulturi pretilo je onom najboljem u njoj, a Petrosino nije mogao da bude nemi svedok.
Na kraju je u Italiji i izgubio život. Nakon svih ovih godina, znamo li šta se dogodilo sa Petrosinom?
Znamo. Crna ruka je znala da je Petrosino zapravo nedodirljiv u Americi pa su skovali plan da do njega dođu kada bude u Italiji. Uspeli su da svoj plan izvedu i upravo to se dogodilo čuvenom njujorškom detektivu i heroju tog doba.
Kakve paralele se mogu izvući sa savremenim stavom prema imigrantima i optužbama za zločine koje im se pripisuju?
Primećujem mnogo šablona u tome kako se danas odnosimo prema muslimanskim imigrantima – Amerikanci su isto tako doživljavali Italijane u to doba. Amerikanci su verovali da Italijani mogu da dobiju telegram iz Napulja ili Palerma za kojim će momentalno uslediti talas zločina, a postojala je i bojazan da će napasti lokalnu vlast. Mislim da se isto dešava i danas.
Mislim na muslimane i njihovu veru – oduvek je postojala ta ideja da su muslimani pre svega muslimani i da će, ako bude potrebe, pre biti lojalni svojoj veri nego svojoj državi. Takođe primećujem da neprestano dobijamo dokaze da to nije istina i da ta predrasuda nije dobila svoju potvrdu već 200 godina unazad.
Izvor: npr.org
Prevod: Dragan Matković
Koliko je Crna ruka zla bila?
Ti ljudi su bili nova vrsta zla. Koristili su teror kako bi upravljali svojom kriminalnom zajednicom. Otimali su decu i mnoga od njih se nikada nisu vratila kućama. U jednoj situaciji su čoveku odsekli ruku kako bi im služio kao pokretna reklama. Želeli su da plaše ljude, da im zločini budu javni.
Kako su zarađivali?
U suštini se sve svodilo na iznudu, tzv. reket. Prvo bi poslali veoma ljubazno i lepo sročeno pismo. Ali bi s vremenom pisma dobijala preteći ton. A s obzirom na njihovu reputaciju, bili su izuzetno uspešni u iznudi.
Sve je to funkcionisalo poput nekakve franšize. Počelo je u Njujorku i Nju Orleansu, a kako su se vesti o izuzetnim uspesima brzo prenosile, proširilo se svuda. A tada je počela i panika.
Recite nam nešto o Džozefu Petrosinu.
Džozef je bio imigrant. Došao je u Ameriku sa 13 godina i bio je zaista briljantan. Imao je gotovo fotografsko pamćenje. Mogao je da upamti imena i lica hiljada kriminalaca. I bio je sjajan u prerušavanju. Neki od njegovih najbližih prijatelja bi prošli kraj njega dok je nosio masku i ne bi ga prepoznali. Takođe, nije ga bilo moguće potkupiti što ga je 1905. godine činilo retkom zverkom njujorške policije.
Kako je Petrosino krenuo u borbu sa Crnom rukom?
U početku je to radio tajno, prerušen. Često se uplitao u slučajeve otmice dece – pretvarao se da je rođak žrtve i odlazio da se sretne sa Crnom rukom. I veoma često bi dolazilo do okršaja nasred Prve avenije.
Recite nam nešto o zaveri protiv Enrika Karuza.
Karuzo je bio na vrhuncu slave. Bio je najomiljeniji tenor na svetu. Čim je došao u Njujork, počeo je da dobija pisma od Crne ruke u kojima su ga ucenjivali: ili da im plati hiljade dolara ili će ga ubiti. Otišao je kod svog prijatelja Petrosina i rekao da im je jednom već platio, ali da su se vratili i da razmišlja da im i ovog puta plati. Petrosino je bio besan. Mnogo je voleo operu, a njegovom idolu su pretili huligani i predatori.
Zato se prerušio u Karuza, otišao da preda novac, a zatim i uhapsio počinioce. Karuzov život i karijera više nisu bili ugroženi. To je bilo simbolično: ono najgore u italijanskoj kulturi pretilo je onom najboljem u njoj, a Petrosino nije mogao da bude nemi svedok.
Na kraju je u Italiji i izgubio život. Nakon svih ovih godina, znamo li šta se dogodilo sa Petrosinom?
Znamo. Crna ruka je znala da je Petrosino zapravo nedodirljiv u Americi pa su skovali plan da do njega dođu kada bude u Italiji. Uspeli su da svoj plan izvedu i upravo to se dogodilo čuvenom njujorškom detektivu i heroju tog doba.
Kakve paralele se mogu izvući sa savremenim stavom prema imigrantima i optužbama za zločine koje im se pripisuju?
Primećujem mnogo šablona u tome kako se danas odnosimo prema muslimanskim imigrantima – Amerikanci su isto tako doživljavali Italijane u to doba. Amerikanci su verovali da Italijani mogu da dobiju telegram iz Napulja ili Palerma za kojim će momentalno uslediti talas zločina, a postojala je i bojazan da će napasti lokalnu vlast. Mislim da se isto dešava i danas.
Mislim na muslimane i njihovu veru – oduvek je postojala ta ideja da su muslimani pre svega muslimani i da će, ako bude potrebe, pre biti lojalni svojoj veri nego svojoj državi. Takođe primećujem da neprestano dobijamo dokaze da to nije istina i da ta predrasuda nije dobila svoju potvrdu već 200 godina unazad.
Izvor: npr.org
Prevod: Dragan Matković
Autor: Stefan Talti
