Intervju – Vladimir Tabašević: Ne piše nam se dobro, a tad pišemo najbolje
U ovim sajamsko-predsajamskim danima svakako je jedan od najkrupnijih knjiških izazova „Pa kao”, novi roman nekada pesnika mlađe generacije Vladimira Tabaševića. Zato baš sada razgovaramo s njim – o novom romanu (u izdanju kuće Laguna), jeziku, smrti pesnika u njemu, izdavaštvu... I drugim književnim temama.
U nešto manje od godinu dana prešao si dugačak put – od samizdata prvog romana, primećenog mesta u trci za NIN-ovu nagradu, pa do novog romana za najzastupljenijeg ovdašnjeg izdavača. Znači li to da izdavaštvo kod nas funkcioniše i prati zakone logike i zdrave pameti?
Izdavači prate isključivo logiku tržišta – što je, po meni, preciznije određenje od ovog tvog sugerisanog određenja „zdrave pameti”. Veći izdavač sebi može da priušti taj luksuz da reskira i objavi roman za koji unapred ne mora da ima garancije da će mu se isplatiti ili da, ako ništa, neće biti na gubitku. Manji izdavači nemaju luksuz da „omanu” i zato se trude da pecaju „sigurice”: one autore koji već imaju kakvu-takvu simboličku težinu - određenu prisutnost među književnom publikom, određenu vidljivost.
Konkretno u mom slučaju, izdavačka kuća Laguna se ispostavila kao jedina koja ima sluha za moj novi roman, za moje eksperimente sa naslovom, s jezikom, za nekakav radikalno drugačiji pristup književnosti. U tom odnosu s urednicom, zaista ni jednom nisam imao iskustvo upodobljavanja mog teksta nekakvom umišljenom „prosečnom” (nedoraslom) čitaocu, nego smo od tog teksta tražili (estetski) maksimum. Drugim rečima, imao sam punu slobodu u radu na tekstu i urednicu koja je istovremeno verovala, kako u mene, tako i u buduće čitaoce. Rekao bih da su tek to valjani uslovi za kvalitetnu književnost, a tebe i čitaoce bih zamolio da mi ne zamerite na ovoj neskromnoj insinuaciji, ali iskreno osećam da bi tek (lažna) skromnost u ovom slučaju bila pravo mangupiranje.
S tim u vezi, pre nekoliko dana si primio nagradu Mirko Kovač. Kako u ovom trenutku sagledavaš svoje mesto u srpskoj književnosti?
Raduje me taj svet, „univerzum“ srpske književnosti, sve više, jer nam se ne piše dobro, a tad pišemo najbolje. Pretpostavljam da ti ciljaš na simboličku specifičnost nagrade Mirko Kovač i moj odnos prema tzv. „nacionalnim književnostima“. Nisam siguran da mi je važno u ovom trenutku da imam eksplicitan odgovor na to pitanje. Reći ću samo da sam se kao klinac stideo toga što majka govori ijekavicu, jer su nam, često, Beograđani, kad bi je čuli kako mi daje nekakve instrukcije sa jednim „J“ viška, dobacivali kako treba da idemo tamo odakle smo došli, zbog čega ja danas pevušim: Ja nemam drugi dom, osim doma u jeziku svom, osim njega nikoga, na sveeeetu nemam ja.
U nekoliko navrata glavni junak tvog novog proznog dela, romana Pa kao, pokazuje izrazitu rezervu, pa i prezir prema književnosti. Da li to naprosto proizlazi iz tog lika razočaranog literate u pokušaju ili tu ima i tvojih povremenih gorčina?
Tačno je, nisam bio cveće – razvio sam Emila, tog junaka kog pominješ, podosta i od ličnih frustracija i gorčina. Postoji li išta lepše od toga da prelepo preziremo književnost? Nekad sam mislio da ne postoji, i onda sam pustio da taj nesrećni Emil budem ja, iz tih nekih faza mladosti kad sam se palio na genijalnost, na patnju, na ludilo. Emil ima dosta od te muke i raduje me ako sam uspeo da iole zanimljivo izvedem to kako on zbog toga strada.
„Kao i u svemu, amaterizam je najkomfornija pozicija“, primećuje mladi pesnik/pisac iz senke u jednom trenutku u ovom novom romanu. Ima li uopšte mesta za komfor danas, i u književnosti i šire?
Mislim da je ozbiljna zabuna na terenu trenutno. Brkamo „komfor“ i „nedostatak hrabrosti“ da živimo život. Povezujemo se s poznatim, nemamo kuraži da rizikujemo, hoćemo samo sigurice. Pa čak i stvari koje smo nekad, kao, istinski voleli, lakše nam je da ih se sećamo sa setom, toga kako smo mogli da im se posvetimo sa strašću, da fantaziramo o propuštenim prilikama, nego da pokušamo bilo kad da nam se dese. Ovako iščupan iz konteksta, ovaj citat se čini kao da pozitivnu konotaciju dajem opozitnom pojmu - profesionalizmu. To nikako ne sme da mi se pripiše. Pojam amatera mi je odgovarajući za jedno zezanje koje sam hteo da izvedem u tom delu romana, zezanje na račun svih nas koji nismo skupili herca da se posvetimo stvarima koje smo voleli, upravo jer smo verovali za sebe da smo najbolji, a do takve slike o sebi nam je bilo stalo više nego do same stvari.
U nešto manje od godinu dana prešao si dugačak put – od samizdata prvog romana, primećenog mesta u trci za NIN-ovu nagradu, pa do novog romana za najzastupljenijeg ovdašnjeg izdavača. Znači li to da izdavaštvo kod nas funkcioniše i prati zakone logike i zdrave pameti?
Izdavači prate isključivo logiku tržišta – što je, po meni, preciznije određenje od ovog tvog sugerisanog određenja „zdrave pameti”. Veći izdavač sebi može da priušti taj luksuz da reskira i objavi roman za koji unapred ne mora da ima garancije da će mu se isplatiti ili da, ako ništa, neće biti na gubitku. Manji izdavači nemaju luksuz da „omanu” i zato se trude da pecaju „sigurice”: one autore koji već imaju kakvu-takvu simboličku težinu - određenu prisutnost među književnom publikom, određenu vidljivost.
Konkretno u mom slučaju, izdavačka kuća Laguna se ispostavila kao jedina koja ima sluha za moj novi roman, za moje eksperimente sa naslovom, s jezikom, za nekakav radikalno drugačiji pristup književnosti. U tom odnosu s urednicom, zaista ni jednom nisam imao iskustvo upodobljavanja mog teksta nekakvom umišljenom „prosečnom” (nedoraslom) čitaocu, nego smo od tog teksta tražili (estetski) maksimum. Drugim rečima, imao sam punu slobodu u radu na tekstu i urednicu koja je istovremeno verovala, kako u mene, tako i u buduće čitaoce. Rekao bih da su tek to valjani uslovi za kvalitetnu književnost, a tebe i čitaoce bih zamolio da mi ne zamerite na ovoj neskromnoj insinuaciji, ali iskreno osećam da bi tek (lažna) skromnost u ovom slučaju bila pravo mangupiranje.
S tim u vezi, pre nekoliko dana si primio nagradu Mirko Kovač. Kako u ovom trenutku sagledavaš svoje mesto u srpskoj književnosti?
Raduje me taj svet, „univerzum“ srpske književnosti, sve više, jer nam se ne piše dobro, a tad pišemo najbolje. Pretpostavljam da ti ciljaš na simboličku specifičnost nagrade Mirko Kovač i moj odnos prema tzv. „nacionalnim književnostima“. Nisam siguran da mi je važno u ovom trenutku da imam eksplicitan odgovor na to pitanje. Reći ću samo da sam se kao klinac stideo toga što majka govori ijekavicu, jer su nam, često, Beograđani, kad bi je čuli kako mi daje nekakve instrukcije sa jednim „J“ viška, dobacivali kako treba da idemo tamo odakle smo došli, zbog čega ja danas pevušim: Ja nemam drugi dom, osim doma u jeziku svom, osim njega nikoga, na sveeeetu nemam ja.
U nekoliko navrata glavni junak tvog novog proznog dela, romana Pa kao, pokazuje izrazitu rezervu, pa i prezir prema književnosti. Da li to naprosto proizlazi iz tog lika razočaranog literate u pokušaju ili tu ima i tvojih povremenih gorčina?
Tačno je, nisam bio cveće – razvio sam Emila, tog junaka kog pominješ, podosta i od ličnih frustracija i gorčina. Postoji li išta lepše od toga da prelepo preziremo književnost? Nekad sam mislio da ne postoji, i onda sam pustio da taj nesrećni Emil budem ja, iz tih nekih faza mladosti kad sam se palio na genijalnost, na patnju, na ludilo. Emil ima dosta od te muke i raduje me ako sam uspeo da iole zanimljivo izvedem to kako on zbog toga strada.
„Kao i u svemu, amaterizam je najkomfornija pozicija“, primećuje mladi pesnik/pisac iz senke u jednom trenutku u ovom novom romanu. Ima li uopšte mesta za komfor danas, i u književnosti i šire?
Mislim da je ozbiljna zabuna na terenu trenutno. Brkamo „komfor“ i „nedostatak hrabrosti“ da živimo život. Povezujemo se s poznatim, nemamo kuraži da rizikujemo, hoćemo samo sigurice. Pa čak i stvari koje smo nekad, kao, istinski voleli, lakše nam je da ih se sećamo sa setom, toga kako smo mogli da im se posvetimo sa strašću, da fantaziramo o propuštenim prilikama, nego da pokušamo bilo kad da nam se dese. Ovako iščupan iz konteksta, ovaj citat se čini kao da pozitivnu konotaciju dajem opozitnom pojmu - profesionalizmu. To nikako ne sme da mi se pripiše. Pojam amatera mi je odgovarajući za jedno zezanje koje sam hteo da izvedem u tom delu romana, zezanje na račun svih nas koji nismo skupili herca da se posvetimo stvarima koje smo voleli, upravo jer smo verovali za sebe da smo najbolji, a do takve slike o sebi nam je bilo stalo više nego do same stvari.
Poput Tiho teče Misisipi i Pa kao može biti podveden pod domen poetskog romana. Koliko je u ovoj stvaralačkoj epizodi pesnička kilometraža pomogla da na samoomeđenom prostoru ostvariš spoj raspričanosti, digresivnosti i ipak prisutnog, mada vidno zauzdanog narativa?
Ma, da, dugo sam stažirao na klinici za Neafirmisane pesnike, gde sam imao priliku da vidim najgore slučajeve, kako za sebe veruju da su baš oni ti najboji u svojoj generaciji jer su čitali kod bitnika o nekakvim najboljim, najtalentovanijim, koji propadaju. Jedan preveliki mit koji se konstantno provlači među omladinom, jeste mit o „dečku koji obećava“. Čovek je ozbiljno govno ako se zaokupi samo sobom, a ni za šta drugo, kanda, nije sposoban. Kilometri i kilometri tog razračunavanja sa samim sobom – pesnikom – odveli su me prozi na istinu. Mislim da je pesnik u meni umro i da ta njegova smrt škripi u svakoj mojoj proznoj rečenici.
Šta sada, šta dalje? Ima li prostora i rezona za konkretne planove u doglednoj budućnosti pri postavci stvari kada ni pakao nije pakao, već je pa kao?
Za mene je svaki konkretan plan pakao, i mogu da funkcionišem samo u „kao“ modu. Oduvek osećam kao da tek treba da počnem sa nečim. Posledice su, često, ipak, najstvarnije. Rekla je jednom jedna mudra glava: Vidim samo glumce vlastitih ideala. Iskreno verujem da svi imamo svoje male pozornice u glavama, umišljenu publiku koja nam aplaudira i kojoj se dodvoravamo, suflera koji je tu kad zaboravimo tekst koji neprestano ponavljamo sebi – ja sam taj i taj, glavom i bradom. Moguće je da ću se u daljem radu baviti upravo tom „kao“ figurom, odnosom pozorišta i ideologije, pretvaranja i konkretnih posledica, tom „slikom o sebi“ koja je prisutna u svakoj reči koju izgovorimo. Ne znam.
Vladimir Tabašević je rođen 1986. u Mostaru pod punim imenom Bošnjak Tabašević Vladimir. Studirao je filozofiju u Beogradu. Objavio je knjige poezije Koagulum (2010), Tragus (2011), Kundak (2012), Hrvatski kundak (2014). Zastupljen je u pregledima i izborima savremene poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2013), Restart (Dom kulture studentski grad, 2014), Troje (Samizdat, B92, 2016). Njegov prvi roman Tiho teče Misisipi (Studio Znak, 2015) štampan je samostalno i našao se u užem izboru za Ninovu nagradu, nakon čega je objavljeno reizdanje ove knjige koje je priredilo Kontrast izdavaštvo. Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč, koji se bavi pitanjem klasnih odnosa u društvu. Dobitnik je regionalne nagrade za priču Rat, u okviru Biber festivala i nagrade Mirko Kovač za najbolju knjigu mladog autora. Živi u Beogradu.
Autor: Zoran Janković
Izvor: City Magazine
Ma, da, dugo sam stažirao na klinici za Neafirmisane pesnike, gde sam imao priliku da vidim najgore slučajeve, kako za sebe veruju da su baš oni ti najboji u svojoj generaciji jer su čitali kod bitnika o nekakvim najboljim, najtalentovanijim, koji propadaju. Jedan preveliki mit koji se konstantno provlači među omladinom, jeste mit o „dečku koji obećava“. Čovek je ozbiljno govno ako se zaokupi samo sobom, a ni za šta drugo, kanda, nije sposoban. Kilometri i kilometri tog razračunavanja sa samim sobom – pesnikom – odveli su me prozi na istinu. Mislim da je pesnik u meni umro i da ta njegova smrt škripi u svakoj mojoj proznoj rečenici.
Šta sada, šta dalje? Ima li prostora i rezona za konkretne planove u doglednoj budućnosti pri postavci stvari kada ni pakao nije pakao, već je pa kao?
Za mene je svaki konkretan plan pakao, i mogu da funkcionišem samo u „kao“ modu. Oduvek osećam kao da tek treba da počnem sa nečim. Posledice su, često, ipak, najstvarnije. Rekla je jednom jedna mudra glava: Vidim samo glumce vlastitih ideala. Iskreno verujem da svi imamo svoje male pozornice u glavama, umišljenu publiku koja nam aplaudira i kojoj se dodvoravamo, suflera koji je tu kad zaboravimo tekst koji neprestano ponavljamo sebi – ja sam taj i taj, glavom i bradom. Moguće je da ću se u daljem radu baviti upravo tom „kao“ figurom, odnosom pozorišta i ideologije, pretvaranja i konkretnih posledica, tom „slikom o sebi“ koja je prisutna u svakoj reči koju izgovorimo. Ne znam.
Vladimir Tabašević je rođen 1986. u Mostaru pod punim imenom Bošnjak Tabašević Vladimir. Studirao je filozofiju u Beogradu. Objavio je knjige poezije Koagulum (2010), Tragus (2011), Kundak (2012), Hrvatski kundak (2014). Zastupljen je u pregledima i izborima savremene poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2013), Restart (Dom kulture studentski grad, 2014), Troje (Samizdat, B92, 2016). Njegov prvi roman Tiho teče Misisipi (Studio Znak, 2015) štampan je samostalno i našao se u užem izboru za Ninovu nagradu, nakon čega je objavljeno reizdanje ove knjige koje je priredilo Kontrast izdavaštvo. Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč, koji se bavi pitanjem klasnih odnosa u društvu. Dobitnik je regionalne nagrade za priču Rat, u okviru Biber festivala i nagrade Mirko Kovač za najbolju knjigu mladog autora. Živi u Beogradu.
Autor: Zoran Janković
Izvor: City Magazine
Autor: Vladimir Tabašević
