Intervju – Slaviša Pavlović: Mi smo mali narod koji ima velike ljude
Najveći uspeh si postigao istorijskim romanom čija se radnja dešava za vreme Prvog svetskog rata, „Zavet heroja“. Da li to znači da je srpski narod željan istorije u nekom drugom obliku?
– Nemamo mi razloga da budemo željni istorije, jer iza sebe imamo bogatu prošlost, kojom se retko koja nacija može pohvaliti. Možemo čak i kroz šalu da kažemo „Imamo tako bogatu istoriju da pokušavaju i da je ukradu.“
Mi smo mali narod, ali imamo velike ljude. I to u svakom vremenu. Tokom Velikog rata, najveći heroji su bili obični ljudi, koji su i pored tragedija sačuvali osnovne moralne i ljudske vrednosti. To je srpski arhetip – najbolji smo kad je najteže, ali nažalost, često prosečni kada nema razloga za strah ili ugroženost. Ja sam izabrao dva heroja o kojima sam pisao, trudeći se da kroz njihove misli i postupke prenesem sliku o jednom hrabrom i poštenom narodu, koji je pobedio u pravednoj borbi protiv nepravednih. To je pobeda Davida nad Golijatom. Nažalost, naš David je od tada hendikepiran.
Koliko se taj hendikep oseća danas?
– Mnogo, na prvom mestu u demografskom smislu, a na drugom mestu zbog tadašnje podele sveta, zbog koje se nismo usrećili. Da Srbija nije probila Solunski front, ishod rata bi verovatno bio drugačiji. Nažalost, i svet se promenio, a mi smo malo nevino prihvatili tu promenu, verujući da je pravda jača od globalizma.
Ali, ako govorimo o pravdi, čini se da kod nas nekako uvek zakasni?
– Da se pravda pojavljuje na vreme, Isus ne bi bio osuđen i razapet na krstu. Ali, onda se ne bi dogodilo vaskrsnuće koje je promenilo svet. Za svaku nepravednu kaznu stiže nagrada. Mislim da ćemo je i mi, kao narod, dobiti, ne samo zato što smo zaslužili, nego što će uvek biti podela sveta, a ovakva kako je sad zamišljena nije ostvarljiva upravo zbog selektivne pravde koja je sve očiglednija.
Uostalom, na početku sam govorio da je Srbija kao David. On nije veliki samo zato što je pobedio ogromnog ratnika, nego zbog hrabrosti i pravednosti. Dok god takav David postoji, postojaće i Golijat koji će ga napadati, ali ishod te ispolinske bitke je unapred poznat.
Da li se slažeš da je zajednička nit tvojih romana sadržana u stavu „nema predaje!“ ? Da li to u stvari proizilazi iz čuvenog srpskog inata?
– Mislim da je „srpski inat“ floskula koju su upotrebili da nam zalepe neku etiketu zbog koje, navodno, vekovima doživljavamo nesreću. Ne bih nazvao „srpskim inatom“, nego potrebom za slobodom. Slažem se da svoje likove vodim do krajnjih granica, trudeći se da prikažem srpsku dušu, koja je namučena, ali spremna da uzleti svakog trenutka. I uzleteće!
Ako sagledamo istoriju, ne postoji narod koji je toliko hrabar da se odupre svakom osvajaču, bez obzira na cenu, a to sigurno nije nastalo iz potrebe da se inatimo, nego da budemo slobodni.
Neki kažu da se slovenska duša ogleda u slovenskom piscu i u slovenskom ratniku, koji je uvek ratnik svetlosti. Da li misliš da si ti i pisac i ratnik (svetlosti) istovremeno? Da li je tvoja reč, reč jedne slovenske duše?
– Svi smo mi ratnici, samo je pitanje protiv koga ratujemo. Ja sam srpski pisac, iako se danas u Srbiji više isplati biti nacionalna manjina, jer postoje različite pogodnosti za nesrbe. A mislio sam da svi treba da budemo ravnopravni.
A što se tiče slovenske duše, ima mnogo Slovena. Ne bih generalizovao.
Tvoja knjiga je veoma čitana u Rusiji?
– Biti čitan u zemlji koja ima tako zahtevnu čitalačku publiku i izuzetnu književnu scenu predstavlja ostvarenje jednog lepog i velikog sna. Jedan od najlepših trenutaka u životu bio je kada sam video svoju knjigu na 10. mestu liste bestselera u Moskvi.
Nadam se da će sledeće godine biti izvedena i predstava po romanu, što je neki naredni korak. Ali, ono što je meni, kao piscu knjige bitno, jeste da im se dopao duh srpskog naroda.
Kakve utiske nosiš iz Rusije, s obzirom da je predsednik DUME Sergej Nariškin napisao predgovor za rusko izdanje Zaveta heroja?
– Izuzetne. Sergej Nariškin je veliki političar, ali isto tako izuzetan istoričar, pa je njegova preporuka bila veoma značajna. Rusija je predivna zemlja. Osim Moskve, mnogo mi se dopao grad Jaroslavlj, gde sam pored promocije, bio gost ruskog senatora Lisicina, koji je je često u Srbiji i zaslužan je za mnoge kulturne projekte. Možda je ovaj razgovor dobra prilika da apelujem na vaše čitaoce da se jave ukoliko znaju da negde na teritoriji Srbije postoji neobnovljeno ili oskrnavljeno groblje vojnika iz Prvog svetskog rata, jer postoji jedan fond u Rusiji koji bi želeo da ta groblja obnovi.
Knjigu su dobili Putin, Šojgu i Lavrov?
– Da, Putin je dobio knjigu još tokom posete Beogradu, dok sam za Lavrova i Šojgua knjigu potpisao na promociji u Moskvi.
Kao pisac, koga bi izdvojio kao svoje uzore?
– Kao deo srpske literature, koja je izuzetno bogata, najbliži su mi srpski pisci. Dučić, Andrić i Nikolaj Velimirović su najviše uticali na mene, ali i Šekspir, Gogolj i Dostojevski.
Da li pripremaš nešto novo?
Uskoro, za koji dan, završavam novu knjigu. U pitanju je triler. Glavni lik je novinar, ali kao pozadinu priče sam ubacio organizaciju Crna ruka, koja je prerasla Srbiju i deluje na svetskom nivou. Kroz lik novinara, pokušavam da izrazim svoj stav o različitim istorijskim događajima, ali i sadašnjim dešavanjima u svetu. Moglo bi se reći da je pred kraj dobio finese politički nekorektnog antiglobalističkog trilera, ali ima određenu istorijsku podlogu.
Znaš onu poznatu: „Ako se ne baviš politikom, politika će se baviti tobom“. Da li to osećaš i na sebi?
– Što bi rekao Andrić „Treba izdržati do kraja, sa osmehom stjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu.“ To mislim o našoj politici u poslednjih sto godina.
Ali, da ne gledamo samo crno, politika zna da bude i zanimljiva, naročito balkanska, poput nedavnog napada hrvatskog premijera Milanovića. Njegovo stanje bih nazvao kompleksom austrijskog konjušara. Oni koji znaju istoriju, znaju o čemu govorim. Taj kompleks je bezopasan i ne treba ga posmatrati nikako drugačije nego kao dobru zabavu.
Kakva je književna scena u Srbiji?
– Najbolja u regionu.
A kulturna scena?
– Kao i ministar, nevidljiva, a postoji. Često nebitna, neorganizovana, haotična, nepodržana, ali opet najbolja u regionu, što nije slučaj sa ministrom.
U poslednje vreme, često se pojavljuje izraz bošnjački i crnogorski jezik?
– To je srpski jezik i jasno je svakome ko nema neke zle namere. Po toj logici, treba da postoji i australijski jezik, američki, kanadski… Ali, ne postoje. Nego samo engleski. Samim tim, ne treba dozvoliti da neko neuk iskoristi jeftino politikanstvo kako bi jednu stvar nazvao na dva ili više naziva. Uostalom, srpski jezik, kao i kultura, datiraju mnogo vekova unazad, što je lako proverljivo i dokazivo.
Kako vidiš Srbiju za deset godina?
– Kao državu u kojoj se bolje živi, sa više nade i ljubavi, a koja je, ujedno, u međunarodnoj partiji šaha konačno dobila priliku za svoj potez i odigrala dobro. Kao zemlju koja ima šansu da se ujedini sa Republikom Srpskom. Možda su snovi nerealni, ali ako ih ne sanjamo, nikad se neće ostvariti.
Razgovarala: Svetlana Maksović
FBReporter
– Nemamo mi razloga da budemo željni istorije, jer iza sebe imamo bogatu prošlost, kojom se retko koja nacija može pohvaliti. Možemo čak i kroz šalu da kažemo „Imamo tako bogatu istoriju da pokušavaju i da je ukradu.“
Mi smo mali narod, ali imamo velike ljude. I to u svakom vremenu. Tokom Velikog rata, najveći heroji su bili obični ljudi, koji su i pored tragedija sačuvali osnovne moralne i ljudske vrednosti. To je srpski arhetip – najbolji smo kad je najteže, ali nažalost, često prosečni kada nema razloga za strah ili ugroženost. Ja sam izabrao dva heroja o kojima sam pisao, trudeći se da kroz njihove misli i postupke prenesem sliku o jednom hrabrom i poštenom narodu, koji je pobedio u pravednoj borbi protiv nepravednih. To je pobeda Davida nad Golijatom. Nažalost, naš David je od tada hendikepiran.
Koliko se taj hendikep oseća danas?
– Mnogo, na prvom mestu u demografskom smislu, a na drugom mestu zbog tadašnje podele sveta, zbog koje se nismo usrećili. Da Srbija nije probila Solunski front, ishod rata bi verovatno bio drugačiji. Nažalost, i svet se promenio, a mi smo malo nevino prihvatili tu promenu, verujući da je pravda jača od globalizma.
Ali, ako govorimo o pravdi, čini se da kod nas nekako uvek zakasni?
– Da se pravda pojavljuje na vreme, Isus ne bi bio osuđen i razapet na krstu. Ali, onda se ne bi dogodilo vaskrsnuće koje je promenilo svet. Za svaku nepravednu kaznu stiže nagrada. Mislim da ćemo je i mi, kao narod, dobiti, ne samo zato što smo zaslužili, nego što će uvek biti podela sveta, a ovakva kako je sad zamišljena nije ostvarljiva upravo zbog selektivne pravde koja je sve očiglednija.
Uostalom, na početku sam govorio da je Srbija kao David. On nije veliki samo zato što je pobedio ogromnog ratnika, nego zbog hrabrosti i pravednosti. Dok god takav David postoji, postojaće i Golijat koji će ga napadati, ali ishod te ispolinske bitke je unapred poznat.
Da li se slažeš da je zajednička nit tvojih romana sadržana u stavu „nema predaje!“ ? Da li to u stvari proizilazi iz čuvenog srpskog inata?
– Mislim da je „srpski inat“ floskula koju su upotrebili da nam zalepe neku etiketu zbog koje, navodno, vekovima doživljavamo nesreću. Ne bih nazvao „srpskim inatom“, nego potrebom za slobodom. Slažem se da svoje likove vodim do krajnjih granica, trudeći se da prikažem srpsku dušu, koja je namučena, ali spremna da uzleti svakog trenutka. I uzleteće!
Ako sagledamo istoriju, ne postoji narod koji je toliko hrabar da se odupre svakom osvajaču, bez obzira na cenu, a to sigurno nije nastalo iz potrebe da se inatimo, nego da budemo slobodni.
Neki kažu da se slovenska duša ogleda u slovenskom piscu i u slovenskom ratniku, koji je uvek ratnik svetlosti. Da li misliš da si ti i pisac i ratnik (svetlosti) istovremeno? Da li je tvoja reč, reč jedne slovenske duše?
– Svi smo mi ratnici, samo je pitanje protiv koga ratujemo. Ja sam srpski pisac, iako se danas u Srbiji više isplati biti nacionalna manjina, jer postoje različite pogodnosti za nesrbe. A mislio sam da svi treba da budemo ravnopravni.
A što se tiče slovenske duše, ima mnogo Slovena. Ne bih generalizovao.
Tvoja knjiga je veoma čitana u Rusiji?
– Biti čitan u zemlji koja ima tako zahtevnu čitalačku publiku i izuzetnu književnu scenu predstavlja ostvarenje jednog lepog i velikog sna. Jedan od najlepših trenutaka u životu bio je kada sam video svoju knjigu na 10. mestu liste bestselera u Moskvi.
Nadam se da će sledeće godine biti izvedena i predstava po romanu, što je neki naredni korak. Ali, ono što je meni, kao piscu knjige bitno, jeste da im se dopao duh srpskog naroda.
Kakve utiske nosiš iz Rusije, s obzirom da je predsednik DUME Sergej Nariškin napisao predgovor za rusko izdanje Zaveta heroja?
– Izuzetne. Sergej Nariškin je veliki političar, ali isto tako izuzetan istoričar, pa je njegova preporuka bila veoma značajna. Rusija je predivna zemlja. Osim Moskve, mnogo mi se dopao grad Jaroslavlj, gde sam pored promocije, bio gost ruskog senatora Lisicina, koji je je često u Srbiji i zaslužan je za mnoge kulturne projekte. Možda je ovaj razgovor dobra prilika da apelujem na vaše čitaoce da se jave ukoliko znaju da negde na teritoriji Srbije postoji neobnovljeno ili oskrnavljeno groblje vojnika iz Prvog svetskog rata, jer postoji jedan fond u Rusiji koji bi želeo da ta groblja obnovi.
Knjigu su dobili Putin, Šojgu i Lavrov?
– Da, Putin je dobio knjigu još tokom posete Beogradu, dok sam za Lavrova i Šojgua knjigu potpisao na promociji u Moskvi.
Kao pisac, koga bi izdvojio kao svoje uzore?
– Kao deo srpske literature, koja je izuzetno bogata, najbliži su mi srpski pisci. Dučić, Andrić i Nikolaj Velimirović su najviše uticali na mene, ali i Šekspir, Gogolj i Dostojevski.
Da li pripremaš nešto novo?
Uskoro, za koji dan, završavam novu knjigu. U pitanju je triler. Glavni lik je novinar, ali kao pozadinu priče sam ubacio organizaciju Crna ruka, koja je prerasla Srbiju i deluje na svetskom nivou. Kroz lik novinara, pokušavam da izrazim svoj stav o različitim istorijskim događajima, ali i sadašnjim dešavanjima u svetu. Moglo bi se reći da je pred kraj dobio finese politički nekorektnog antiglobalističkog trilera, ali ima određenu istorijsku podlogu.
Znaš onu poznatu: „Ako se ne baviš politikom, politika će se baviti tobom“. Da li to osećaš i na sebi?
– Što bi rekao Andrić „Treba izdržati do kraja, sa osmehom stjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu.“ To mislim o našoj politici u poslednjih sto godina.
Ali, da ne gledamo samo crno, politika zna da bude i zanimljiva, naročito balkanska, poput nedavnog napada hrvatskog premijera Milanovića. Njegovo stanje bih nazvao kompleksom austrijskog konjušara. Oni koji znaju istoriju, znaju o čemu govorim. Taj kompleks je bezopasan i ne treba ga posmatrati nikako drugačije nego kao dobru zabavu.
Kakva je književna scena u Srbiji?
– Najbolja u regionu.
A kulturna scena?
– Kao i ministar, nevidljiva, a postoji. Često nebitna, neorganizovana, haotična, nepodržana, ali opet najbolja u regionu, što nije slučaj sa ministrom.
U poslednje vreme, često se pojavljuje izraz bošnjački i crnogorski jezik?
– To je srpski jezik i jasno je svakome ko nema neke zle namere. Po toj logici, treba da postoji i australijski jezik, američki, kanadski… Ali, ne postoje. Nego samo engleski. Samim tim, ne treba dozvoliti da neko neuk iskoristi jeftino politikanstvo kako bi jednu stvar nazvao na dva ili više naziva. Uostalom, srpski jezik, kao i kultura, datiraju mnogo vekova unazad, što je lako proverljivo i dokazivo.
Kako vidiš Srbiju za deset godina?
– Kao državu u kojoj se bolje živi, sa više nade i ljubavi, a koja je, ujedno, u međunarodnoj partiji šaha konačno dobila priliku za svoj potez i odigrala dobro. Kao zemlju koja ima šansu da se ujedini sa Republikom Srpskom. Možda su snovi nerealni, ali ako ih ne sanjamo, nikad se neće ostvariti.
Razgovarala: Svetlana Maksović
FBReporter
Autor: Slaviša Pavlović
