Intervju sa Žaklinom Kiš
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga promovisan je novi, drugi roman Žakline Kiš „Pečat u crvenom vosku“, koji je objavila IP Laguna. Reč je o misterioznoj, slojevitoj priči koja je nastala na osnovu istinite ispovesti, priči koja otvara prostor za drugačiji pogled na ulogu ljudi koji su obeležili istoriju ovih prostora s početka 20. veka.
Šta vam je poslužilo kao inspiracija za priču koja je smeštena na početak 20. veka i gde ste pronalazili građu za roman?
– Roman „Pečat u crvenom vosku“ inspirisan je istinitom ispovešću jedne Pančevke koja se podvrgla metodi regresivne hipnoze kako bi spoznala koren svojih košmara kroz koje je godinama prolazila. S obzirom na to da se radi o sećanjima na prošli život koji datira s kraja 19. i početka 20. veka, morala sam da obradim taj period na najverodostojniji način. Građu sam prikupljala iz objavljenih i neobjavljenih izvora, pre svega iz arhiva i biblioteka.
Emotivna stradanja žena opisala sam kroz lik Lenke koja je rođena s kraja 19. veka i živela do sredine 20. veka, i Ene koja je samostalna, emancipovana žena 21. veka. Lenka živi životom mlade sluškinje u bogataškom domu u Pančevu, u vremenu burnih političkih previranja tog doba, suočena sa raspadom starih i stvaranjem novih država i uticajem ljudi iz senke na život običnih građana. Ena svoje dane, prožete stresovima i nesigurnošću, živi u istom tom gradu, ali u drugoj državi, stotinu godina kasnije, u 21. veku.
Njihova iskustva se velikim delom mogu prepoznati u životima svih žena na planeti bez obzira na to u kom vremenu su živele. Njihove životne priče čine samo deo romana, uklopljen u mnoge druge delove koji sa njihovom pričom čine celinu. U tom smislu, emotivna stradanja žena kroz istoriju nisu se mnogo promenila u odnosu na prošle vekove.
U romanu pišete o regresivnoj terapiji. Jeste li imali iskustva s tim?
– Lično nisam imala iskustva sa regresivnom terapijom, ali poznajem ljude koji su se podvrgli toj metodi, to jest postupku vraćanja u prošle živote pod hipnozom. Regresivna hipnoza nije doživela svoje priznanje u stručnim medicinskim krugovima, te roman treba posmatrati i sa tog aspekta. Bez obzira na to znam da je ta metoda, pored odsustva zvaničnog priznanja u medicinskim krugovima, pomogla mnogim ljudima u savladavanju bitnih anksioznih problema koji su ih pratili u životu, te u njenu terapijsku vrednost ne sumnjam ni u jednom trenutku, bez obzira na validnost ili istinitost onoga do čega se u regresiji stigne.
Kome biste preporučili da pročita ovu knjigu, da li samo ženama?
– Bez obzira na to što su glavni likovi romana dve žene Lenka i Ena, roman je daleko od „ženskog štiva“. Priča smelo dotiče pitanje uloge masona od davnih dana pretprošlog veka do danas, ulogu službi poput BIA, kao i uticaj ljudi iz senke na političke događaje, od prošlosti pa sve do današnjih dana. Sigurna sam da će roman izazvati velike polemike i vrlo oprečna tumačenja u raznim krugovima, jer smelo konfrontiram tzv. istorijske podatke koji su uzeti „zdravo za gotovo“ sa svojim tumačenjima istih, a posebno njihove posledice po narod i pojedince.
Ako bi trebalo da ukratko kažete ko su Lenka i Ena, kako biste to učinili?
– Teško je u kratkim crtama objasniti ko je Lenka, a ko Ena. Reći ću samo da ostavljam prostora da nakon što čitalac pročita poslednju stranicu romana apsolutno dovede u pitanje sve ono što je znao i pročitao o određenim istorijskim događajima, a posebno ličnostima koje su bili akteri tih dešavanja. Lenka i Ena su mnogo više od pukih nosilaca svojih imena i životnih priča. Njihovi životi su, po mojoj priči, samo dokaz da se sudbina pojedinca, kao i sudbina naroda, definitivno kroji na nekom drugom mestu, od davnih dana pa sve do savremenog doba.
Šta vam je poslužilo kao inspiracija za priču koja je smeštena na početak 20. veka i gde ste pronalazili građu za roman?
– Roman „Pečat u crvenom vosku“ inspirisan je istinitom ispovešću jedne Pančevke koja se podvrgla metodi regresivne hipnoze kako bi spoznala koren svojih košmara kroz koje je godinama prolazila. S obzirom na to da se radi o sećanjima na prošli život koji datira s kraja 19. i početka 20. veka, morala sam da obradim taj period na najverodostojniji način. Građu sam prikupljala iz objavljenih i neobjavljenih izvora, pre svega iz arhiva i biblioteka.
Emotivna stradanja žena opisala sam kroz lik Lenke koja je rođena s kraja 19. veka i živela do sredine 20. veka, i Ene koja je samostalna, emancipovana žena 21. veka. Lenka živi životom mlade sluškinje u bogataškom domu u Pančevu, u vremenu burnih političkih previranja tog doba, suočena sa raspadom starih i stvaranjem novih država i uticajem ljudi iz senke na život običnih građana. Ena svoje dane, prožete stresovima i nesigurnošću, živi u istom tom gradu, ali u drugoj državi, stotinu godina kasnije, u 21. veku.
Njihova iskustva se velikim delom mogu prepoznati u životima svih žena na planeti bez obzira na to u kom vremenu su živele. Njihove životne priče čine samo deo romana, uklopljen u mnoge druge delove koji sa njihovom pričom čine celinu. U tom smislu, emotivna stradanja žena kroz istoriju nisu se mnogo promenila u odnosu na prošle vekove.
U romanu pišete o regresivnoj terapiji. Jeste li imali iskustva s tim?
– Lično nisam imala iskustva sa regresivnom terapijom, ali poznajem ljude koji su se podvrgli toj metodi, to jest postupku vraćanja u prošle živote pod hipnozom. Regresivna hipnoza nije doživela svoje priznanje u stručnim medicinskim krugovima, te roman treba posmatrati i sa tog aspekta. Bez obzira na to znam da je ta metoda, pored odsustva zvaničnog priznanja u medicinskim krugovima, pomogla mnogim ljudima u savladavanju bitnih anksioznih problema koji su ih pratili u životu, te u njenu terapijsku vrednost ne sumnjam ni u jednom trenutku, bez obzira na validnost ili istinitost onoga do čega se u regresiji stigne.
Kome biste preporučili da pročita ovu knjigu, da li samo ženama?
– Bez obzira na to što su glavni likovi romana dve žene Lenka i Ena, roman je daleko od „ženskog štiva“. Priča smelo dotiče pitanje uloge masona od davnih dana pretprošlog veka do danas, ulogu službi poput BIA, kao i uticaj ljudi iz senke na političke događaje, od prošlosti pa sve do današnjih dana. Sigurna sam da će roman izazvati velike polemike i vrlo oprečna tumačenja u raznim krugovima, jer smelo konfrontiram tzv. istorijske podatke koji su uzeti „zdravo za gotovo“ sa svojim tumačenjima istih, a posebno njihove posledice po narod i pojedince.
Ako bi trebalo da ukratko kažete ko su Lenka i Ena, kako biste to učinili?
– Teško je u kratkim crtama objasniti ko je Lenka, a ko Ena. Reći ću samo da ostavljam prostora da nakon što čitalac pročita poslednju stranicu romana apsolutno dovede u pitanje sve ono što je znao i pročitao o određenim istorijskim događajima, a posebno ličnostima koje su bili akteri tih dešavanja. Lenka i Ena su mnogo više od pukih nosilaca svojih imena i životnih priča. Njihovi životi su, po mojoj priči, samo dokaz da se sudbina pojedinca, kao i sudbina naroda, definitivno kroji na nekom drugom mestu, od davnih dana pa sve do savremenog doba.
Autor: Žaklina Kiš
