Intervju sa Sofi Hanom
Pred objavljivanje njenog drugog romana sa Poaroom kao glavnim junakom, „Zatvoreni kovčeg“, Sofi Hana je podelila sa nama doživljaje u vezi sa otkrićem knjiga Agate Kristi, očaranošću likom Herkula Poaroa i kako je Agata Kristi uticala na njeno pisanje.
Koja je prva knjiga Agate Kristi koju ste pročitali?
Pročitala sam „Leš u biblioteci“ kada sam imala oko 12 godina i to je bilo to – više nisam prestala, bila sam potpuno opčinjena. I dalje smatram da je to jedan od najboljih Kristinih romana, napisan bez greške. Pročitala sam sve njene naslove do četrnaeste godine i doživotno postala njen odan i posvećen ljubitelj!
Ko Vas je zainteresovao za knjige Agate Kristi?
Moj otac. Otac je voleo da sakuplja knjige o kriketu i iz tog razloga imao je običaj da posećuje sajmove sa polovnim knjigama. Jednog dana doneo mi je pohabani stari primerak knjige „Leš u biblioteci“ iz puke znatiželje da proveri da li bi mi se svidela knjiga. I svidela mi se! Strogo sam mu naredila da ubuduće, kad bude obilazio sajmove, obavezno mi kupi makar jedan naslov Agate Kristi.
Koji je Vaš omiljeni roman?
Nemoguće je opredeliti se samo za jedan. Imam svoju listu od 5 ili 10 omiljenih naslova u svako doba, i ona varira. Volim „Sastanak sa smrću“ zato što je psihološki ispred svog vremena. Ali moj neprikosnoveni favorit među njenim romanima je „Posle sahrane“. U njemu su savršeno uravnoteženi zaplet, likovi i atmosfera. Motiv za ubistvo jedan je od najbriljantnijih, najpotresnijih i najlukavijih ikada napisanih u kriminalističkim romanima.
O kojim još likovima volite da čitate u delima Agate Kristi?
Dopada mi se gospođica Marpl. Ona je podjednako dobar detektiv kao Herkul Poaro, ali i potpuno drugačija, jer je manje romantična i više mizantrop. Ona veoma dobro razume ljudsku psihu i njenu mračnu stranu. Pošto volim pse, takođe mi se dopada Bob, pas iz knjige „Nemi svedok“. Imam velškog terijera po imenu Bruster, koji mnogo podseća na njega.
Na koji način je Agata Kristi uticala na Vaš literarni rad, pritom mislim na knjige sa Poaroom kao i na druge?
Agata je deo mog književnog DNK. Drugačiji sam tip spisateljice, jer imam drugačiji stil pisanja, ali Agata, bez premca, ima najjači uticaj na moje stvaralaštvo. Iz njenih dela naučila sam da je jak zaplet ključan za likove, zato što jedino u tom slučaju možemo dobiti šansu da ih upoznamo i razumemo šta su i zašto nešto uradili. Agata je osmislila savršen obrazac kako bi trebalo idealna detektivska priča da izgleda. Na početku svakog romana, Agata nam daje na uvid očigledno nemoguću situaciju da u neverici sebi postavljamo pitanje: „Kako je moguće da se ovako nešto dešava?“ Potom, polako, otkriva nam kako je nemoguće u stvari ne samo moguće, već i jedino što se moglo dogoditi. To je, takođe, nešto što i ja pokušavam da sprovodim u svom stvaralaštvu. To je daleko interesantnija pomisao tokom čitanja od npr: „Mrtvo telo – ko je ubica?“
Koje je, po Vašem mišljenju, Kristino najkreativnije i najinovativnije rešenje?
Najverovatnije „Ubistvo u Orijent ekspresu“. Ima rešenje koje ne možete pogoditi ni za milion godina, ali kada pročitate knjigu, ima vam i te kako smisla. U stvari, činiće vam se jednostavno i očigledno, ali samo nakon što pročitate knjigu.
Šta Vas je to u Poaroovom karakteru nateralo da ga zavolite?
Vrlo je zabavno čitati Poaroa; uvek se smejemo sa njim, a ne njemu. Ispod njegovih slabosti i neobičnih navika, preterane pedantnosti, sujete i uobraženosti, leži neodoljivo privlačan, veran i fascinantan junak. On je mudar čovek, opsesivan, saosećajan i posvećen u borbi za pravdu. Pa još i ti veličanstveni brkovi! Sada poznajem Poaroa veoma dobro. On je stari prijatelj. Takođe, delimo zajedničku opsesiju preteranom urednošću. Imam opsesivno-kompulzivni poremećaj, kao što on ima u vezi sa urednošču i redom.
Kako ulazite u mentalni sklop Agate Kristi i Poaroa dok pišete roman u nastavcima?
Ponovo sam pročitala sve knjige pre nego što sam počela da pišem „Ubistva sa monogramom“. To me je samo podsetilo koliko su izvanredni njih dvoje. Pisanje o Poarou predstavlja radost, jer ga poznajem jako dobro i toliko ga mnogo volim da imam osećaj kao da mu pomažem da iskaže koliko je sjajan! Pravi izazov leži u tome da budem sigurna da svaki deo knjige bude dovoljno dobar i za njega i za njegove ljubitelje. Nikad nisam pokušavala da kopiram stil pisanja Agate Kristi, zato što sam drugačiji tip spisateljice, i jednostavno ne mogu postojati dve Agate Kristi. Uopšte, nijedan pisac ne bi trebalo da pokušava da imitira stil nekog drugog pisca.
Kako ste došli na zamisao da kreirate lik Kečpula i zašto ste ga upravo takvog osmislili?
Činilo mi se razumnim da uvedem u priču novog pripovedača, jer je promena stila pisanja bila neizbežna. Edvard Kečpul posmatra Poaroa kroz sopstvenu perspektivu i dopušta mi da pišem na svoj način i pritom ostanem verna Agatinom divnom junaku i periodu. Kečpul je inspektor Skotland jarda, koji postaje Poaroov blizak prijatelj. On je pametan, ali ni približno talentovan detektiv kao Poaro. Kečpul se divi Poarou i poštuje njegov rad. Poaro smatra Kečpula darovitim i bistrim inspektorom koji ima potencijala, i sve vreme pokušava da mu pomogne da poboljša svoje deduktivne sposobnosti. Njihov odnos mogao bi se svesti na odnos profesor-student.
Da li biste nam mogli reći reč-dve o „Zatvorenom kovčegu“?
Vrlo sam zadovoljna „Zatvorenim kovčegom“. Radnja romana smeštena je u Klonakiltiju u Irskoj 1929. godine. Poznata spisateljica za decu okupila je članove svoje porodice kako bi im saopštila da želi da izmeni testament i liši svoje dvoje dece celog bogatstva u korist bolesnog mladića koji će sigurno umreti mnogo pre nje. Šta ju je nateralo na taj korak? Pre nego što uopšte pokuša da objasni, događa se ubistvo… I srećom, Poaro je u blizini, pa može da ga reši.
Izvor: agathachristie.com
Pročitala sam „Leš u biblioteci“ kada sam imala oko 12 godina i to je bilo to – više nisam prestala, bila sam potpuno opčinjena. I dalje smatram da je to jedan od najboljih Kristinih romana, napisan bez greške. Pročitala sam sve njene naslove do četrnaeste godine i doživotno postala njen odan i posvećen ljubitelj!
Ko Vas je zainteresovao za knjige Agate Kristi?
Moj otac. Otac je voleo da sakuplja knjige o kriketu i iz tog razloga imao je običaj da posećuje sajmove sa polovnim knjigama. Jednog dana doneo mi je pohabani stari primerak knjige „Leš u biblioteci“ iz puke znatiželje da proveri da li bi mi se svidela knjiga. I svidela mi se! Strogo sam mu naredila da ubuduće, kad bude obilazio sajmove, obavezno mi kupi makar jedan naslov Agate Kristi.
Koji je Vaš omiljeni roman?
Nemoguće je opredeliti se samo za jedan. Imam svoju listu od 5 ili 10 omiljenih naslova u svako doba, i ona varira. Volim „Sastanak sa smrću“ zato što je psihološki ispred svog vremena. Ali moj neprikosnoveni favorit među njenim romanima je „Posle sahrane“. U njemu su savršeno uravnoteženi zaplet, likovi i atmosfera. Motiv za ubistvo jedan je od najbriljantnijih, najpotresnijih i najlukavijih ikada napisanih u kriminalističkim romanima.
O kojim još likovima volite da čitate u delima Agate Kristi?
Dopada mi se gospođica Marpl. Ona je podjednako dobar detektiv kao Herkul Poaro, ali i potpuno drugačija, jer je manje romantična i više mizantrop. Ona veoma dobro razume ljudsku psihu i njenu mračnu stranu. Pošto volim pse, takođe mi se dopada Bob, pas iz knjige „Nemi svedok“. Imam velškog terijera po imenu Bruster, koji mnogo podseća na njega.
Na koji način je Agata Kristi uticala na Vaš literarni rad, pritom mislim na knjige sa Poaroom kao i na druge?
Agata je deo mog književnog DNK. Drugačiji sam tip spisateljice, jer imam drugačiji stil pisanja, ali Agata, bez premca, ima najjači uticaj na moje stvaralaštvo. Iz njenih dela naučila sam da je jak zaplet ključan za likove, zato što jedino u tom slučaju možemo dobiti šansu da ih upoznamo i razumemo šta su i zašto nešto uradili. Agata je osmislila savršen obrazac kako bi trebalo idealna detektivska priča da izgleda. Na početku svakog romana, Agata nam daje na uvid očigledno nemoguću situaciju da u neverici sebi postavljamo pitanje: „Kako je moguće da se ovako nešto dešava?“ Potom, polako, otkriva nam kako je nemoguće u stvari ne samo moguće, već i jedino što se moglo dogoditi. To je, takođe, nešto što i ja pokušavam da sprovodim u svom stvaralaštvu. To je daleko interesantnija pomisao tokom čitanja od npr: „Mrtvo telo – ko je ubica?“
Koje je, po Vašem mišljenju, Kristino najkreativnije i najinovativnije rešenje?
Najverovatnije „Ubistvo u Orijent ekspresu“. Ima rešenje koje ne možete pogoditi ni za milion godina, ali kada pročitate knjigu, ima vam i te kako smisla. U stvari, činiće vam se jednostavno i očigledno, ali samo nakon što pročitate knjigu.
Šta Vas je to u Poaroovom karakteru nateralo da ga zavolite?
Vrlo je zabavno čitati Poaroa; uvek se smejemo sa njim, a ne njemu. Ispod njegovih slabosti i neobičnih navika, preterane pedantnosti, sujete i uobraženosti, leži neodoljivo privlačan, veran i fascinantan junak. On je mudar čovek, opsesivan, saosećajan i posvećen u borbi za pravdu. Pa još i ti veličanstveni brkovi! Sada poznajem Poaroa veoma dobro. On je stari prijatelj. Takođe, delimo zajedničku opsesiju preteranom urednošću. Imam opsesivno-kompulzivni poremećaj, kao što on ima u vezi sa urednošču i redom.
Kako ulazite u mentalni sklop Agate Kristi i Poaroa dok pišete roman u nastavcima?
Ponovo sam pročitala sve knjige pre nego što sam počela da pišem „Ubistva sa monogramom“. To me je samo podsetilo koliko su izvanredni njih dvoje. Pisanje o Poarou predstavlja radost, jer ga poznajem jako dobro i toliko ga mnogo volim da imam osećaj kao da mu pomažem da iskaže koliko je sjajan! Pravi izazov leži u tome da budem sigurna da svaki deo knjige bude dovoljno dobar i za njega i za njegove ljubitelje. Nikad nisam pokušavala da kopiram stil pisanja Agate Kristi, zato što sam drugačiji tip spisateljice, i jednostavno ne mogu postojati dve Agate Kristi. Uopšte, nijedan pisac ne bi trebalo da pokušava da imitira stil nekog drugog pisca.
Kako ste došli na zamisao da kreirate lik Kečpula i zašto ste ga upravo takvog osmislili?
Činilo mi se razumnim da uvedem u priču novog pripovedača, jer je promena stila pisanja bila neizbežna. Edvard Kečpul posmatra Poaroa kroz sopstvenu perspektivu i dopušta mi da pišem na svoj način i pritom ostanem verna Agatinom divnom junaku i periodu. Kečpul je inspektor Skotland jarda, koji postaje Poaroov blizak prijatelj. On je pametan, ali ni približno talentovan detektiv kao Poaro. Kečpul se divi Poarou i poštuje njegov rad. Poaro smatra Kečpula darovitim i bistrim inspektorom koji ima potencijala, i sve vreme pokušava da mu pomogne da poboljša svoje deduktivne sposobnosti. Njihov odnos mogao bi se svesti na odnos profesor-student.
Da li biste nam mogli reći reč-dve o „Zatvorenom kovčegu“?
Vrlo sam zadovoljna „Zatvorenim kovčegom“. Radnja romana smeštena je u Klonakiltiju u Irskoj 1929. godine. Poznata spisateljica za decu okupila je članove svoje porodice kako bi im saopštila da želi da izmeni testament i liši svoje dvoje dece celog bogatstva u korist bolesnog mladića koji će sigurno umreti mnogo pre nje. Šta ju je nateralo na taj korak? Pre nego što uopšte pokuša da objasni, događa se ubistvo… I srećom, Poaro je u blizini, pa može da ga reši.
Izvor: agathachristie.com
Autor: Sofi Hana
