Knjiga „Diana Budisavljević“, istoričarke Nataše Mataušić, rezultat je dugogodišnjeg iscrpnog istraživanja o životu i radu heroine koja je tokom Drugog svetskog rata spasla na hiljade srpske dece.

„Želela sam da saznam ko je bila ta hrabra žena, zašto su joj posle rata oduzeti kartoteka, foto-albumi i sva ostala dokumentacija, zbog čega su drugi preuzeli zasluge za njene napore, ko je odgovoran za to što je izbrisana iz istorije Drugog svetskog rata... Nadam se da sam svojim radom uspela da odgovorim na većinu pitanja i istovremeno ispravim nepravdu koja joj je učinjena. I ne samo njoj, već mnogim njenim saradnicima“, kaže autorka.

Knjige ne bi bilo da niste sreli Silviju Szabo, unuku Diane Budisavljević. Kako ste se upoznale?

Sa njom sam stupila u kontakt 2003. godine. Donela mi je nekoliko stranica albuma, a potpisi na poleđini fotografija upućivali su na rukopis Diane Budisavljević. Gospođa Silvija Szabo, ćerka Dianine mlađe ćerke Ilse, i danas sa suprugom živi u bakinom stanu na Savčićevom trgu. Penzionisana profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu uvek je besprekorno doterana, vitka i lepa kao i njena baka, o kojoj priča s ponosom i dubokim poštovanjem.

Sećate li se šta vam je prvo rekla o baki?

Toplim, ali suzdržanim rečima opisala je kako je izgledala i kakva je, prema njenim sećanjima, bila osoba: stroga, ali puna ljubavi za svoju porodicu. Ispričala mi je i kako je pronašla dnevnik. To će budući čitaoci moći da pročitaju u knjizi. Na moje iznenađenje, otkrila mi je da je Diana kao mlada devojka bila strastveni lovac, kao i da je volela da sluša Vagnera. Te dve činjenice nikako nisam mogla da povežem sa njenim ženstvenim i nežnim likom mlade devojke.

U podnaslovu piše: „Ko je bila, šta je radila i zašto je osuđena na zaborav“. Zašto se o herojskom činu te žene decenijama nije govorilo?

Istinu o spasavanju kozaračke dece etablirala je pedesetih godina 20. veka Tatjana Marinić, istaknuta socijalna radnica i članica Komunističke partije. Njena istina postala je društveno i javno prihvaćena. Shodno vremenu nastanka, glavnu ulogu u akciji spasavanja srpske dece iz logora dobile su Komunistička partija i antifašističke organizacije pod njenim okriljem. Tokom godina, u skladu sa objavljenom stručnom, naučnom i memoarskom literaturom, prava istina o tome kome pripadaju najveće zasluge za spasavanje dece od ustaškog terora postupno je dopirala do javnosti. Godine 1954. Diana Budisavljević je tek članica grupe dobrovoljnih sestara hrvatskog Crvenog križa, 1955. drugarica koja aktivno radi na spasavanju dece, a 1971. postaje vrlo aktivna u toj akciji. Potom, 1977. postaje doktorka koja je radila u Crvenom križu i iskoristila svoja poznanstva iz Beča za dobijanje dozvole za izdvajanje dece iz kompetencije Ustaške nadzorne službe. Dobrovoljno predaje kartoteku sa njihovim imenima Tatjani Marinić, odnosno Ministarstvu socijalne politike Federalne države Hrvatske. No, biće potreban čitav niz godina da se, tek objavljivanjem dnevnika, istina javno razotkrije i prihvate sve Dianine zasluge.

Kako je izgledao njen život u posleratnim godinama?

Poslednji zapis u njenom dnevniku nosi datum 7. februar 1947. Spremljen u drvenom sanduku u ormaru, dugo je čekao da istina zapisana na njegovim stranicama bude otkrivena. Iako je kao Austrijanka mogla da se vrati u Insburk, ona i njen suprug Julije ostali su da žive u Zagrebu. I posle rata nastavila je sa humanitarnim radom. Kada je u okolini Insburka osnovano prvo S.O.S dečje selo, Diana ga je, mada nije posedovala veća materijalna sredstva, novčano pomagala. Do 1972. godine, kada su se konačno preselili u stan njenog oca, razdoblje od proleća do jeseni provodili su u Austriji, a zimu u Zagrebu. Umrla je u 87. godini, a sahranjena je u porodičnoj grobnici. Tri godine kasnije preminuo je i doktor Julije Budisavljević, koji počiva na Mirogoju. Posle njhove smrti malo ko je znao šta je Diana bila, kakvu je humanitarnu akciju vodila, koliko je dece spasla. Možda bi sve bilo zauvek zaboravljeno da nije pronađen njen dnevnik.

Koliko je još Diana Budisavljević za koje šira javnost ne zna?

Mnoge Dianine saradnice koje su aktivno delovale u spasavanju dece nisu za života, a ni kasnije, dobile zasluženo priznanje. Jedna od njih je Dragica Habazin, koju su zbog svega što je činila za decu i druge stradalnike u tim surovim ratnim vremenima prozvali Majka. Ne smemo zaboraviti ni Ivku Strmac, Delku Prosoli, Janu Ileanić... Knjigu svakako zaslužuje i Tatjana Marinić, iako je posle rata dobila brojna priznanja. Mislim da moja knjiga dokazuje da priznanje, ma kako došlo, ima veliku važnost ne samo za članove porodice već i za širu društvenu zajednicu.

Tekst: Eva Čubrović
Izvor: Hello
Foto: Lucie Steinzova / Radio Slobodna Evropa