Intervju sa Ivanom Ivanjijem, autorom romana „Konstantin“
Šta je pre četiri decenije podstaklo Vaše interesovanje za Rimsku imperiju i njene careve rođene na južnoslovenskom tlu?
- Književnik Oto Bihalji Merin je kao urednik tadašnjeg izdavačkog preduzeća „Jugoslavija“ nameravao da štampa knjigu sa fotografijama Dioklecijanove palate u Splitu i naručio da napišem dvadesetak stranica o tom rimskom caru. U želji da ozbiljno priđem temi dospela mi je u ruke knjiga „Car Konstantin i njegovo doba“ švajcarskog istoričara iz XIX. veka Jakoba Burkharta. Do njegovog istraživanja se verovalo da su palatu cara Dioklecijana zapalili sami carevi ljudi da bi za to optužili hrišćane i imali izgovor za njihov progon, ali Burkhart ukazuje na to da je moguće da je ipak već postojala hrišćanska zavera, a da je na Dioklecijanovom dvoru tada kao oficir garde na dužnosti bio i Konstantin, sin Dioklecijanovo ratnog druga i cezara – da kažem današnjim jezikom „sucara“ - Konstancija nazvanog „chlorus“ što ja prevodim sa „bledoliki“. To me zaiteresovalo, vratio sam narudžbinu i nastavio da čitam o trećem i četvrtom veku i tako napisao roman „Dioklecijan“. U njemu već pričam o Konstantinovom rođenju. Rimski car Klaudije Gotik je oko 269. svog visokog oficira Dioklesa – docnijeg Dioklecijana – ostavio kao prefekta u Naisosu – današnjem Nišu. Iako nemam formalnih podataka da su se ikad sreli, Jelena, vlasnica najbolje gostionice u tom relativni važnom, malom garnizonu, i Diokles su se svakako poznavali. Tu je bio i Dioklesovog kolega, oficir Konstancije, koji će postati Konstantinov otac. Naisos je tada morao da bude uzbudljiv grad, to je bio izazov za romanopisca. Ja mislim da se Konstantin rodio 28. februara 274. godine, mada ima podataka i da se rodio kasnije, ali to je verovatno zbog toga da ga bi ga, kad je bio na vrhuncu slave, prikazali mlađim. Postojala je i priča da je Konstantin zapravo sin cara Klaudija, ali za to nema baš nikakvih dokaza, za prijateljstvo Dioklesa i Konstacija svakako ima. Ta skromna Jelena iz Naisosa postala je sveta Jelena, njen sin sveti car Konstantin! Pišući roman o Dioklecijanu, u kome je Konstantin već dosta važna epizoda, shvatio sam da će mi biti potrebna trilogija i da će sledeća knjiga za glavnog junaka imati samog Konstantina. Prvo izdanje „Konstantina“ izaćiće 12 godina posle „Dioklecijana“, 1988. godine – to naglašavam samo da bi se videlo koliko sam godina života uložio u taj projekat.
Po čemu se aktuelno izdanje Vašeg romana „Konstantin“ razlikuje od onog objavljenog 1988?
Ima pisaca koji smatraju da njihovi tekstovi nikada nisu gotovi. I posle štampanja prvog izdanja o Konstantinu nastavio sam da studiram njegovo vreme pripremajući roman o Julijanu. Nailazio sam na nove podatke. U prvom izdanju sam možda zapostavio takozvani Milanski edikt 313. godine, jer je on nastao prilikom svadbe Licinija sa Konstanitonovom polusestrom u Milanu. Tada je Konstantin vladao samo trećinom carstva i nije mogao da nametne sve svoje ideje. Po mom mišljenju najveći datum na početku institucionalizacije religije – ovozemaljske nauke o Isusu Hristu – zapravo je Prvi vaseljenski sabor u Nikeji, koji će Konstantin sazvati 12 godina kasnije, jer je tada već neprikosnoveni vladar cele Rimske imperije. Ali novo izdanje sam uz pomoć urednika „Lagune“, Dejana Mihailovića, i lektora i jezički doterao, stilski popravio, imena istorijskih ličnosti napisao kako ih današnja nauka u Srbiji prikazuje, tako da bih rekao to da i nije prosto novo izdanje, nego nova verzija romana.
U knjizi kažete da je Milanski edikt bio neka vrsta „restitucije za hrišćane“ i da Licinije verovatno nije bio svestan njegovog značaja. Koliko je dalekosežno gledao Konstantin?
Prvi edikt o slobodi ispovedanja hrišćanske vere izdao je car Galerije 311. godine. Edikt u Milanu, koji su potpisali Konstantin i Licinije, zapravo je dopuna tog ranijeg akta. Zato sam u novom izdanju štampao i celi tekst tog istorijskog dokumenta. Naravno da ne znamo da li je Konstantin već 313. godine imao viziju šta želi da postigne uz pomoć hrišćanskih sveštenika i tada još malobrojnih vernika, u tom pogledu romanopisac ima mnogo mogućnosti da iznese pretpostavke, da kažem grublje. aa izmišlja, svakako ima mnogo više slobode od naučnika-istoričara.
Jedan pisac je primetio da posedujete redak dar da uspostavite ubedljivu svakodnevicu, bez obzira da li se radnja knjige dešava pre stotinu ili dve hiljade godina. Koji „trik“ primenjujete kad pišete o istorijskim ličnostima?
„Trik“ je možda u tome, što pokušavam da istorijske ličnosti vidim kao savremenike. Zaista mislim da ljubav i mržnja, sujeta, dostojanstvenost i skromnost, mržnja i ljubomora, ne mogu bitno da se razlikuju od svjostava ljudi današnjice koje poznajemo kao savremenike, susede ili rođake. A život na dvorovima mogu da zamislim samo onako, kako sam sticajem okolnosti video da funkcioniše za vreme Titove vladavine.
Dugo godina ste bili Titov prevodilac sa nemačkog. Koliko se mit o Titu razlikuje od stvarnog Tita?
Nema nikakve sumnje da je Tito onaj Joška Broz iz Kumrovca o kome nas obaveštava njegova zvanična biografija, seljače koje je učilo bravarski zanat, pored ostalog bio je probni vozač firme „Daimler“ u Manhajmu pre Prvog svetskog rata, mobilisan u austro-ugarsku vojsku, pao u rusko ratno zarobljeništvo, u Omsku naučio da svira klavir od ćerke lekara kome je popravljao rendgen itd. Slučajno – kao što će se pokazati – bio je jedan od najdarovitijih državnika i vojskovođa druge polovine Dvadesetog veka. Ponekad mi je žao, ponekad prosto smešno ko se danas sve „kači“ za njega, kakve gluposti pričaju, pa prepričavaju nepozvane ličnosti. Ako neko želi da sazna više istinitih podataka o Titu upućujem ga na Titove „Autobiografske beleš“, štampane, a sada već zaboravljene, na Dedijera, ali i na novije knjige Blaže Mandića, koji je kao predstanik za medije najduže bio u neposrednoj Titovoj službi, ili profesora Predraga Lalevića, koji je kao jedan od njegovih lekara bio s njim do samog kraja, sve dok aparati za održavanje života nisu morali da budu ugašeni.
Da li pišete novu knjigu? O čemu?
U izdanju „Lagune“ uskoro, kroz koju nedelju, izlazi novo, znatno prošireno i dopunjeno izdanje moje memoarske knjige „Titov prevodilac“, a početkom sledeće godine roman „Milijarder“, priča o mojoj generaciji, njenim zabludama, snovima, uspesima, željama i porazima. Na nemačkom takođe početkom sledeće godine izlazi autobiografski roman „Moj lepi život u paklu“, to je naslov koji sam preuzeo od već pomentog Bhaljija. Dosta mi je istorije, dosta holokausta, još malo želim da pišem o našem vremenu i nama u njemu, a svakako imam mnogo više ideja, nego što mogu da ih ostvarim.
Izvor: Narodne novine, Niš
- Književnik Oto Bihalji Merin je kao urednik tadašnjeg izdavačkog preduzeća „Jugoslavija“ nameravao da štampa knjigu sa fotografijama Dioklecijanove palate u Splitu i naručio da napišem dvadesetak stranica o tom rimskom caru. U želji da ozbiljno priđem temi dospela mi je u ruke knjiga „Car Konstantin i njegovo doba“ švajcarskog istoričara iz XIX. veka Jakoba Burkharta. Do njegovog istraživanja se verovalo da su palatu cara Dioklecijana zapalili sami carevi ljudi da bi za to optužili hrišćane i imali izgovor za njihov progon, ali Burkhart ukazuje na to da je moguće da je ipak već postojala hrišćanska zavera, a da je na Dioklecijanovom dvoru tada kao oficir garde na dužnosti bio i Konstantin, sin Dioklecijanovo ratnog druga i cezara – da kažem današnjim jezikom „sucara“ - Konstancija nazvanog „chlorus“ što ja prevodim sa „bledoliki“. To me zaiteresovalo, vratio sam narudžbinu i nastavio da čitam o trećem i četvrtom veku i tako napisao roman „Dioklecijan“. U njemu već pričam o Konstantinovom rođenju. Rimski car Klaudije Gotik je oko 269. svog visokog oficira Dioklesa – docnijeg Dioklecijana – ostavio kao prefekta u Naisosu – današnjem Nišu. Iako nemam formalnih podataka da su se ikad sreli, Jelena, vlasnica najbolje gostionice u tom relativni važnom, malom garnizonu, i Diokles su se svakako poznavali. Tu je bio i Dioklesovog kolega, oficir Konstancije, koji će postati Konstantinov otac. Naisos je tada morao da bude uzbudljiv grad, to je bio izazov za romanopisca. Ja mislim da se Konstantin rodio 28. februara 274. godine, mada ima podataka i da se rodio kasnije, ali to je verovatno zbog toga da ga bi ga, kad je bio na vrhuncu slave, prikazali mlađim. Postojala je i priča da je Konstantin zapravo sin cara Klaudija, ali za to nema baš nikakvih dokaza, za prijateljstvo Dioklesa i Konstacija svakako ima. Ta skromna Jelena iz Naisosa postala je sveta Jelena, njen sin sveti car Konstantin! Pišući roman o Dioklecijanu, u kome je Konstantin već dosta važna epizoda, shvatio sam da će mi biti potrebna trilogija i da će sledeća knjiga za glavnog junaka imati samog Konstantina. Prvo izdanje „Konstantina“ izaćiće 12 godina posle „Dioklecijana“, 1988. godine – to naglašavam samo da bi se videlo koliko sam godina života uložio u taj projekat.
Po čemu se aktuelno izdanje Vašeg romana „Konstantin“ razlikuje od onog objavljenog 1988?
Ima pisaca koji smatraju da njihovi tekstovi nikada nisu gotovi. I posle štampanja prvog izdanja o Konstantinu nastavio sam da studiram njegovo vreme pripremajući roman o Julijanu. Nailazio sam na nove podatke. U prvom izdanju sam možda zapostavio takozvani Milanski edikt 313. godine, jer je on nastao prilikom svadbe Licinija sa Konstanitonovom polusestrom u Milanu. Tada je Konstantin vladao samo trećinom carstva i nije mogao da nametne sve svoje ideje. Po mom mišljenju najveći datum na početku institucionalizacije religije – ovozemaljske nauke o Isusu Hristu – zapravo je Prvi vaseljenski sabor u Nikeji, koji će Konstantin sazvati 12 godina kasnije, jer je tada već neprikosnoveni vladar cele Rimske imperije. Ali novo izdanje sam uz pomoć urednika „Lagune“, Dejana Mihailovića, i lektora i jezički doterao, stilski popravio, imena istorijskih ličnosti napisao kako ih današnja nauka u Srbiji prikazuje, tako da bih rekao to da i nije prosto novo izdanje, nego nova verzija romana.
U knjizi kažete da je Milanski edikt bio neka vrsta „restitucije za hrišćane“ i da Licinije verovatno nije bio svestan njegovog značaja. Koliko je dalekosežno gledao Konstantin?
Prvi edikt o slobodi ispovedanja hrišćanske vere izdao je car Galerije 311. godine. Edikt u Milanu, koji su potpisali Konstantin i Licinije, zapravo je dopuna tog ranijeg akta. Zato sam u novom izdanju štampao i celi tekst tog istorijskog dokumenta. Naravno da ne znamo da li je Konstantin već 313. godine imao viziju šta želi da postigne uz pomoć hrišćanskih sveštenika i tada još malobrojnih vernika, u tom pogledu romanopisac ima mnogo mogućnosti da iznese pretpostavke, da kažem grublje. aa izmišlja, svakako ima mnogo više slobode od naučnika-istoričara.
Jedan pisac je primetio da posedujete redak dar da uspostavite ubedljivu svakodnevicu, bez obzira da li se radnja knjige dešava pre stotinu ili dve hiljade godina. Koji „trik“ primenjujete kad pišete o istorijskim ličnostima?
„Trik“ je možda u tome, što pokušavam da istorijske ličnosti vidim kao savremenike. Zaista mislim da ljubav i mržnja, sujeta, dostojanstvenost i skromnost, mržnja i ljubomora, ne mogu bitno da se razlikuju od svjostava ljudi današnjice koje poznajemo kao savremenike, susede ili rođake. A život na dvorovima mogu da zamislim samo onako, kako sam sticajem okolnosti video da funkcioniše za vreme Titove vladavine.
Dugo godina ste bili Titov prevodilac sa nemačkog. Koliko se mit o Titu razlikuje od stvarnog Tita?
Nema nikakve sumnje da je Tito onaj Joška Broz iz Kumrovca o kome nas obaveštava njegova zvanična biografija, seljače koje je učilo bravarski zanat, pored ostalog bio je probni vozač firme „Daimler“ u Manhajmu pre Prvog svetskog rata, mobilisan u austro-ugarsku vojsku, pao u rusko ratno zarobljeništvo, u Omsku naučio da svira klavir od ćerke lekara kome je popravljao rendgen itd. Slučajno – kao što će se pokazati – bio je jedan od najdarovitijih državnika i vojskovođa druge polovine Dvadesetog veka. Ponekad mi je žao, ponekad prosto smešno ko se danas sve „kači“ za njega, kakve gluposti pričaju, pa prepričavaju nepozvane ličnosti. Ako neko želi da sazna više istinitih podataka o Titu upućujem ga na Titove „Autobiografske beleš“, štampane, a sada već zaboravljene, na Dedijera, ali i na novije knjige Blaže Mandića, koji je kao predstanik za medije najduže bio u neposrednoj Titovoj službi, ili profesora Predraga Lalevića, koji je kao jedan od njegovih lekara bio s njim do samog kraja, sve dok aparati za održavanje života nisu morali da budu ugašeni.
Da li pišete novu knjigu? O čemu?
U izdanju „Lagune“ uskoro, kroz koju nedelju, izlazi novo, znatno prošireno i dopunjeno izdanje moje memoarske knjige „Titov prevodilac“, a početkom sledeće godine roman „Milijarder“, priča o mojoj generaciji, njenim zabludama, snovima, uspesima, željama i porazima. Na nemačkom takođe početkom sledeće godine izlazi autobiografski roman „Moj lepi život u paklu“, to je naslov koji sam preuzeo od već pomentog Bhaljija. Dosta mi je istorije, dosta holokausta, još malo želim da pišem o našem vremenu i nama u njemu, a svakako imam mnogo više ideja, nego što mogu da ih ostvarim.
Izvor: Narodne novine, Niš
Autor: Ivan Ivanji
