Intervju sa Filipom Gregori o izazovu pričanja već poznatih priča
Ljubiteljima istorijske fikcije ime Filipa Gregori sve govori. Gregori je u ovom intervjuu otkrila kako uspeva da precizno i neposredno piše istorijske likove.
Kako ste odlučili da postanete pisac? Da li je vaša karijera rezultat ljubavi prema čitanju?
Nadala sam se da ću predavati istoriju na univerzitetu, ali zbog smanjenja univerzitetskih fondova nije bilo slobodnih mesta. Dok sam tražila posao počela sam da pišem prvi roman „Wideacre“ i otkrila da volim da pišem. Knjiga je bila uspešna i od tada sam profesionalni pisac. Moja ljubav prema pisanju direktni je proizvod radosti čitanja. Mislim da ne možete da pišete ako niste čitali mnogo i duboko.
Kao bestseler pisac, imate li neki savet za nove autore? Postoji li nešto što biste voleli da su vam rekli na početku karijere?
Volela bih da mi je neko rekao da će biti lakše. Zanat učite dok pišete i usput rešavate tehničke probleme. Vremenom počnete i da uživate, a veoma je važno da budete srcem uključeni u to. Roman dolazi od inspiracije i treba da je pratite koliko god ona bila neočekivana i iznenađujuća. Ona je dar a ne obaveza.
Buklist je napisao da niko ne piše istoriju dinastija poput vas. Kako istražujete građu za romane?
Čitam sve; i novije naslove iz oblasti istorije, kao i neke starije istorijske studije koje su zaboravljene ili ignorisane. I onda u priču unosim ono što sam saznala istražujući; kako pronaći žene koje se ne pominju u istorijskim knjigama, kako rekonstruisati njihove živote na osnovu skromnih tragova, šta ti tragovi znače – haljine koje su imale, mesto koje su žene imale na dvoru...
Kako se bavite izazovom pričanja priče koja je već poznata?
Na taj izazov sam naišla kada sam pisala „Drugu Bolenovu kći“ i otkrila sam da pisanje knjige u prvom licu i u sadašnjem vremenu daje utisak neposrednosti i omogućava drugačiji pogled na stvari, nekako maskira ono što znamo da će se dogoditi. Ako čitalac pođe sa mnom u svet Tjudorovih onda će samo znati za „ovde i sada“ a ne istorijske činjenice koje izvlače svaki osećaj drame i opasnosti iz priče.
Nekoliko vaših romana je adaptirano za film i seriju. Kako vam izgledaju adaptacije?
Nikad ne razmišljam o filmskim adaptacijama dok pišem – pisanje je previše zahtevan zadatak da bih mogla da priuštim diverzije. Uvek je zadovoljstvo kada se neko zainteresuje za priču koju sam ispričala i poželi da je ispriča na svoj način i u drugom obliku. A uvek je i izazov u potpunosti prepustiti priču tom drugom obliku. Neke adaptacije su bolje od drugih – ali kao i mnogi drugi, koji su pre čitaoci nego gledaoci, i ja sam naklonjenija romanima.
Izvor: bookreporter.com
Foto: Santi U
Nadala sam se da ću predavati istoriju na univerzitetu, ali zbog smanjenja univerzitetskih fondova nije bilo slobodnih mesta. Dok sam tražila posao počela sam da pišem prvi roman „Wideacre“ i otkrila da volim da pišem. Knjiga je bila uspešna i od tada sam profesionalni pisac. Moja ljubav prema pisanju direktni je proizvod radosti čitanja. Mislim da ne možete da pišete ako niste čitali mnogo i duboko.
Kao bestseler pisac, imate li neki savet za nove autore? Postoji li nešto što biste voleli da su vam rekli na početku karijere?
Volela bih da mi je neko rekao da će biti lakše. Zanat učite dok pišete i usput rešavate tehničke probleme. Vremenom počnete i da uživate, a veoma je važno da budete srcem uključeni u to. Roman dolazi od inspiracije i treba da je pratite koliko god ona bila neočekivana i iznenađujuća. Ona je dar a ne obaveza.
Buklist je napisao da niko ne piše istoriju dinastija poput vas. Kako istražujete građu za romane?
Čitam sve; i novije naslove iz oblasti istorije, kao i neke starije istorijske studije koje su zaboravljene ili ignorisane. I onda u priču unosim ono što sam saznala istražujući; kako pronaći žene koje se ne pominju u istorijskim knjigama, kako rekonstruisati njihove živote na osnovu skromnih tragova, šta ti tragovi znače – haljine koje su imale, mesto koje su žene imale na dvoru...
Kako se bavite izazovom pričanja priče koja je već poznata?
Na taj izazov sam naišla kada sam pisala „Drugu Bolenovu kći“ i otkrila sam da pisanje knjige u prvom licu i u sadašnjem vremenu daje utisak neposrednosti i omogućava drugačiji pogled na stvari, nekako maskira ono što znamo da će se dogoditi. Ako čitalac pođe sa mnom u svet Tjudorovih onda će samo znati za „ovde i sada“ a ne istorijske činjenice koje izvlače svaki osećaj drame i opasnosti iz priče.
Nekoliko vaših romana je adaptirano za film i seriju. Kako vam izgledaju adaptacije?
Nikad ne razmišljam o filmskim adaptacijama dok pišem – pisanje je previše zahtevan zadatak da bih mogla da priuštim diverzije. Uvek je zadovoljstvo kada se neko zainteresuje za priču koju sam ispričala i poželi da je ispriča na svoj način i u drugom obliku. A uvek je i izazov u potpunosti prepustiti priču tom drugom obliku. Neke adaptacije su bolje od drugih – ali kao i mnogi drugi, koji su pre čitaoci nego gledaoci, i ja sam naklonjenija romanima.
Izvor: bookreporter.com
Foto: Santi U
Autor: Filipa Gregori
