Intervju sa Elif Šafak, autorkom romana „Čast“: U Turskoj muškarci pišu, a žene čitaju. Želela bih da se to promeni
Jedna od najtraženijih turskih spisateljica govori o svojoj izuzetno raznolikoj publici, izbegavanju onoga što je sputava i o razlogu iz kojeg sve svoje romane piše dva puta.
Rođena 1971, Elif Šafak je napisala osam romana i jedna je od najčitanijih spisateljica iz Turske. Njena dela su prevedena na 30 jezika i uručen joj je francuski Orden umetnosti i književnosti. Vreme provodi na relaciji Istanbul – London. Poslednji roman koji je objavila je „Čast“.
Vaš novi roman opisuje ubistva iz časti u jednoj tursko-kurdskoj imigrantskoj porodici u Britaniji. Šta vas je privuklo ovoj temi?
Oduvek su me zanimale porodice, verovatno zbog toga što nisam odrasla u porodici. Odgajila me je samohrana, zaposlena, feministički nastrojena majka. To je bilo pomalo neobično za Tursku sedamdesetih godina. Porodice me intrigiraju. U ovom romanu, želela sam da istražim kako je moguće da najviše povređujemo one koje najviše volimo. Usredsredila sam se na odnos između majke i sina, na način na koji majke odgajaju svoje sinove kao da su sultani u kući i kako to, na duge staze, svima kvari sreću.
Šta vam je bilo najteže da dočarate?
U mojim prethodnim romanima bilo je svojeglavih, živopisnih ženskih likova različitih veroispovesti – islamske, hrišćanske, jevrejske. Ovog puta, u centru priče je muški lik, i to ne naročito prijatan lik. Iskender nije heroj, ali nije ni antiheroj. On je nasilnik, srcelomac. Bilo je važno da se stavim na njegovo mesto, da vidim svet njegovim očima, ne osuđujući ga. Bo je to veliki emocionalni izazov.
Roman je šest nedelja bio u vrhu liste bestselera u Turskoj. Očigledno da je tema romana pogodila neke bolne tačke...
Izazvala je dosta rasprava. Turska je izuzetno kompleksna zemlja. Većina čitalaca su žene, svih generacija, i vrlo su strastvene po pitanju knjiga. Međutim, literarnom kulturom uglavnom vlada patrijarhat. Uopšteno gledano, muškarci pišu, žene čitaju. Volela bih da se taj šablon promeni. Trebalo bi da više žena piše romane, pesme, drame i onda će, nadam se, više muškaraca čitati fikciju.
Uzimajući u obzir tu neravnopravnost, šta mislite da je doprinelo da se vi probijete kao pisac?
„Čast“ je osmi roman i jedanaesta knjiga koju sam objavila u Turskoj. Kako je prolazilo vreme, svaka knjiga mi je donosila sve veću publiku. Moji čitaoci su iznenađujuće raznoliki. Imam neke konzervativne čitaoce, na primer, žene pokrivenih glava, ali i veliki broj liberala, levičara, feministkinja, nihilista, ekologa i ateista. A osim njih, tu su i mistici, agnostici, Kurdi, Turci, Aleviti, Suniti, homoseksualci, domaćice, poslovne žene... Dakle, ljudi koji u Turskoj međusobno ne bi komunicirali, čitaju iste romane. To me čini srećnom. Umetnost i književnost i treba da nam pomognu da se oslobodimo svojih mentalnih čaura.
Kao turska spisateljica, veoma poznata i u neislamskim zemljama, koje vrste prtisaka osećate?
Kada ste „žena pisac iz islamskog sveta“ očekuje se da ćete pisati o svom identitetu, o ženama u muslimanskim društvima. Fikciji koja ne potiče sa Zapada pripisuje se određena funkcija. Očekuje se da vaše delo bude informativno, reprezentativno. Prosečan muškarac, belac, pripadnik američke srednje klase koji se bavi pisanjem ima slobodu da eksperimentiše sa formom i izabere koju god temu želi, ali spisateljica iz Alžira ili Avganistana bi trebalo da piše priče koje se uklapaju u određeni kulturološki obrazac.
Da li ste roman „Čast“ napisali na turskom, a onda je sami preveli na engleski?
Poslednjih devet godina pišem i na engleskom i na turskom. Roman prvo napišem na engleskom, a zatim ih profesionalni prevodioci prevedu na turski. Zatim uzmem taj prevod i ponovo napišem roman. Prema tome, u suštini svaki roman napišem dva puta. Ima stvari koje mi je lakše da izrazim na turskom, ali postoje i one koje mi je lakše da kažem na engleskom. Ukoliko pišem o tugi i čežnji, lakše mi je da pišem na turskom. Ako pišem o humoru, ironiji, satiri, lakše je na engleskom.
Govorili ste da se protivite pravilu – „piši ono što znaš“...
Svojim studentima kreativnog pisanja na početku uvek kažem: „Nemojte osećati obavezu da pišete ono što znate!“ Vi svakako možete to da radite. Ali to nije suština književnosti. Pišite ono što osećate u srcu.
Vi ste, takođe, i veliki poznavalac sufizma, a posebno pesnika Rumija. Postoji li uopšte svest o ovoj tradiciji na Zapadu?
Na žalost, mnogi ne znaju ništa o ovoj bogatoj i miroljubivoj tradiciji. Ali ni ljudi na Bliskom istoku ne poseduju neko posebno znanje o tome. Intrigira me uočavanje neverovatnih sličnosti među mističkim tradicijama svih monoteističkih religija, jer cilj je uvek isti. On je univerzalan, sveobuhvatan. To je unutrašnje putovanje zasnovano na empatiji i želji da se prevaziđu sopstvena ograničenja. U tom smislu, Rumijeva sufistička filozofija ima mnogo toga zajedničkog sa književnošću.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Vaš novi roman opisuje ubistva iz časti u jednoj tursko-kurdskoj imigrantskoj porodici u Britaniji. Šta vas je privuklo ovoj temi?
Oduvek su me zanimale porodice, verovatno zbog toga što nisam odrasla u porodici. Odgajila me je samohrana, zaposlena, feministički nastrojena majka. To je bilo pomalo neobično za Tursku sedamdesetih godina. Porodice me intrigiraju. U ovom romanu, želela sam da istražim kako je moguće da najviše povređujemo one koje najviše volimo. Usredsredila sam se na odnos između majke i sina, na način na koji majke odgajaju svoje sinove kao da su sultani u kući i kako to, na duge staze, svima kvari sreću.
Šta vam je bilo najteže da dočarate?
U mojim prethodnim romanima bilo je svojeglavih, živopisnih ženskih likova različitih veroispovesti – islamske, hrišćanske, jevrejske. Ovog puta, u centru priče je muški lik, i to ne naročito prijatan lik. Iskender nije heroj, ali nije ni antiheroj. On je nasilnik, srcelomac. Bilo je važno da se stavim na njegovo mesto, da vidim svet njegovim očima, ne osuđujući ga. Bo je to veliki emocionalni izazov.
Roman je šest nedelja bio u vrhu liste bestselera u Turskoj. Očigledno da je tema romana pogodila neke bolne tačke...
Izazvala je dosta rasprava. Turska je izuzetno kompleksna zemlja. Većina čitalaca su žene, svih generacija, i vrlo su strastvene po pitanju knjiga. Međutim, literarnom kulturom uglavnom vlada patrijarhat. Uopšteno gledano, muškarci pišu, žene čitaju. Volela bih da se taj šablon promeni. Trebalo bi da više žena piše romane, pesme, drame i onda će, nadam se, više muškaraca čitati fikciju.
Uzimajući u obzir tu neravnopravnost, šta mislite da je doprinelo da se vi probijete kao pisac?
„Čast“ je osmi roman i jedanaesta knjiga koju sam objavila u Turskoj. Kako je prolazilo vreme, svaka knjiga mi je donosila sve veću publiku. Moji čitaoci su iznenađujuće raznoliki. Imam neke konzervativne čitaoce, na primer, žene pokrivenih glava, ali i veliki broj liberala, levičara, feministkinja, nihilista, ekologa i ateista. A osim njih, tu su i mistici, agnostici, Kurdi, Turci, Aleviti, Suniti, homoseksualci, domaćice, poslovne žene... Dakle, ljudi koji u Turskoj međusobno ne bi komunicirali, čitaju iste romane. To me čini srećnom. Umetnost i književnost i treba da nam pomognu da se oslobodimo svojih mentalnih čaura.
Kao turska spisateljica, veoma poznata i u neislamskim zemljama, koje vrste prtisaka osećate?
Kada ste „žena pisac iz islamskog sveta“ očekuje se da ćete pisati o svom identitetu, o ženama u muslimanskim društvima. Fikciji koja ne potiče sa Zapada pripisuje se određena funkcija. Očekuje se da vaše delo bude informativno, reprezentativno. Prosečan muškarac, belac, pripadnik američke srednje klase koji se bavi pisanjem ima slobodu da eksperimentiše sa formom i izabere koju god temu želi, ali spisateljica iz Alžira ili Avganistana bi trebalo da piše priče koje se uklapaju u određeni kulturološki obrazac.
Da li ste roman „Čast“ napisali na turskom, a onda je sami preveli na engleski?
Poslednjih devet godina pišem i na engleskom i na turskom. Roman prvo napišem na engleskom, a zatim ih profesionalni prevodioci prevedu na turski. Zatim uzmem taj prevod i ponovo napišem roman. Prema tome, u suštini svaki roman napišem dva puta. Ima stvari koje mi je lakše da izrazim na turskom, ali postoje i one koje mi je lakše da kažem na engleskom. Ukoliko pišem o tugi i čežnji, lakše mi je da pišem na turskom. Ako pišem o humoru, ironiji, satiri, lakše je na engleskom.
Govorili ste da se protivite pravilu – „piši ono što znaš“...
Svojim studentima kreativnog pisanja na početku uvek kažem: „Nemojte osećati obavezu da pišete ono što znate!“ Vi svakako možete to da radite. Ali to nije suština književnosti. Pišite ono što osećate u srcu.
Vi ste, takođe, i veliki poznavalac sufizma, a posebno pesnika Rumija. Postoji li uopšte svest o ovoj tradiciji na Zapadu?
Na žalost, mnogi ne znaju ništa o ovoj bogatoj i miroljubivoj tradiciji. Ali ni ljudi na Bliskom istoku ne poseduju neko posebno znanje o tome. Intrigira me uočavanje neverovatnih sličnosti među mističkim tradicijama svih monoteističkih religija, jer cilj je uvek isti. On je univerzalan, sveobuhvatan. To je unutrašnje putovanje zasnovano na empatiji i želji da se prevaziđu sopstvena ograničenja. U tom smislu, Rumijeva sufistička filozofija ima mnogo toga zajedničkog sa književnošću.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Autor: Elif Šafak
