Intervju sa Eli Gilić
Upoznale smo se neformalno, krajnje opušteno, kao dva knjigoljupca… Nije znala da sam njeno ime i prezime davnih dana zapazila čitajući prvo trilogiju „Pedeset nijansi“, a onda i druge Lagunine knjige. Malo po malo pojavljivala se u mom kutku na stranici. Bila mi je neobična čast što je neko tako normalan, a vrlo značajan, zapazio to što radim. Imamo neku telepatsku povezanost ili se jednostavno istomišljenici privlače. Radosna sam kao dete zbog toga što je usred ozbiljnog posla našla vremena da odgovori na moja čudnjikava – radoznala pitanja Sa ponosom predstavljam, razgovor sa Eli Gilić.
Imaš li na svojoj polici sve knjige koje si prevela?
Naravno! Još se sećam očajanja kad sam tek počela da prevodim i pitala se hoću li ikad ispuniti jedan ceo red na polici. Sad su već tri reda puna knjiga koja sam prevela, a naspram njih stoji ogledalo kako bi ih bilo još više ‒ ako nas feng šui ne laže.
Znaš ono nezgodno pitanje: „Koja ti je knjiga koju si prevela najdraža?“
Baš nezgodno pitanje! Kako li se odlučiti samo za jednu? Kao što se vidi iz moje zbirke priča „Robovi žudnje“, najviše volim knjige koje se bave snažnim osećanjima i tragedijom, knjigama koje nas teraju na razmišljanje i preispitivanje. Zato bi na prvom mestu morao da bude roman „Naše srećno doba“ južnokorejske spisateljice Gong Đijong. Neverovatna knjiga toliko ispunjena osećanjima da sam ridala kao luda dok sam prevodila, a veoma je važno naglasiti da nema baš ničega što je banalno ili jeftino. Drugo mesto dele „Ogorčenost“ Filipa Rota i „Sve što ti nikad nisam rekla“ Selest Ing, knjige koje najviše govore o tome kako preterana roditeljska ljubav može detetu uništiti život i tome kako svaki postupak, ma koliko mali bio, ima posledicu. Na trećem mestu je, začudo, tinejdžerski serijal „Vampirska akademija“.
Kažu da je na prevodiocu velika odgovornost da prenese ne samo i bukvalno radnju knjige već i atmosferu… Koji žanr je u skladu sa tom tvrdnjom najteži za „dočarati“?
Definitivno je najteže prevoditi knjige za decu i omladinu. Tu ne samo da treba preneti radnju i atmosferu, već to valja uraditi na jeziku koji je deci razumljiv i dopadljiv. Nekad valja i zaobići neko pravilo jer deci nećemo usaditi ljubav prema čitanju ako se izražavamo kao njihove bake i deke već moramo biti mnogo slobodniji i maštoviti.
Nije li velika šteta što neke domaće knjige nisu doživele da ih tamo negde neki tvoj kolega provede, pa da dožive svetsku slavu?
Možda će i doživeti. Mnogi mladi pisci sami traže agente, prevodioce i izdavačke kuće u inostranstvu ne bi li upoznali svet sa svojim knjigama. Zaista se nadam da će bar polovina uspeti u tome jer imamo odlične pisce iako mnogi i dalje govore „Ne čitam domaće pisce“ kao da je ta predrasuda nešto čime se treba ponositi.
Bila bi ti čast da si prevela koje delo ili dela ?
Volela bih da sam imala čast da prevedem sve knjige Kejt Atkinson i većinu Filipa Rota. Volela bih i da sam prevela Harija Potera iako je to baš težak zalogaj.
Sve o Elinoj knjizi „Robovi žudnje“ možete pronaći na istoimenoj stranici eliwordpressblog.wordpress.com
Izvor: bibliotekarkablog.wordpress.com
Naravno! Još se sećam očajanja kad sam tek počela da prevodim i pitala se hoću li ikad ispuniti jedan ceo red na polici. Sad su već tri reda puna knjiga koja sam prevela, a naspram njih stoji ogledalo kako bi ih bilo još više ‒ ako nas feng šui ne laže.
Znaš ono nezgodno pitanje: „Koja ti je knjiga koju si prevela najdraža?“
Baš nezgodno pitanje! Kako li se odlučiti samo za jednu? Kao što se vidi iz moje zbirke priča „Robovi žudnje“, najviše volim knjige koje se bave snažnim osećanjima i tragedijom, knjigama koje nas teraju na razmišljanje i preispitivanje. Zato bi na prvom mestu morao da bude roman „Naše srećno doba“ južnokorejske spisateljice Gong Đijong. Neverovatna knjiga toliko ispunjena osećanjima da sam ridala kao luda dok sam prevodila, a veoma je važno naglasiti da nema baš ničega što je banalno ili jeftino. Drugo mesto dele „Ogorčenost“ Filipa Rota i „Sve što ti nikad nisam rekla“ Selest Ing, knjige koje najviše govore o tome kako preterana roditeljska ljubav može detetu uništiti život i tome kako svaki postupak, ma koliko mali bio, ima posledicu. Na trećem mestu je, začudo, tinejdžerski serijal „Vampirska akademija“.
Kažu da je na prevodiocu velika odgovornost da prenese ne samo i bukvalno radnju knjige već i atmosferu… Koji žanr je u skladu sa tom tvrdnjom najteži za „dočarati“?
Definitivno je najteže prevoditi knjige za decu i omladinu. Tu ne samo da treba preneti radnju i atmosferu, već to valja uraditi na jeziku koji je deci razumljiv i dopadljiv. Nekad valja i zaobići neko pravilo jer deci nećemo usaditi ljubav prema čitanju ako se izražavamo kao njihove bake i deke već moramo biti mnogo slobodniji i maštoviti.
Nije li velika šteta što neke domaće knjige nisu doživele da ih tamo negde neki tvoj kolega provede, pa da dožive svetsku slavu?
Možda će i doživeti. Mnogi mladi pisci sami traže agente, prevodioce i izdavačke kuće u inostranstvu ne bi li upoznali svet sa svojim knjigama. Zaista se nadam da će bar polovina uspeti u tome jer imamo odlične pisce iako mnogi i dalje govore „Ne čitam domaće pisce“ kao da je ta predrasuda nešto čime se treba ponositi.
Bila bi ti čast da si prevela koje delo ili dela ?
Volela bih da sam imala čast da prevedem sve knjige Kejt Atkinson i većinu Filipa Rota. Volela bih i da sam prevela Harija Potera iako je to baš težak zalogaj.
Sve o Elinoj knjizi „Robovi žudnje“ možete pronaći na istoimenoj stranici eliwordpressblog.wordpress.com
Izvor: bibliotekarkablog.wordpress.com
Autor: Eli Gilić
