Intervju sa autorkom romana „Dobra ili zla“ Ali Land
U ovom napetom trileru, Ali Land istražuje kako poreklo utiče na naš životni put. Dok se Mili prilagođava na nov život daleko od majke serijskog ubice, mračne struje prošlosti pokušavaju da je se dočepaju.
Priroda protiv odgoja – kakav je vaš stav u ovoj debati? Šta vaša knjiga govori o tome?
Na poslu smo imali naviku da ovaj argument nazivamo „klizava riba“. Kako izmeriti ono što se ne može izmeriti? Čak i nakon deset godina rada u oblasti zaštite mentalnog zdravlja, nisam sigurna šta da mislim o tom pitanju. Ne verujem da dete može da se rodi zlo, ali smatram da se određene osobine mogu naslediti i da u okolini punoj ljubavi i pažnje mogu ostati uspavane. Stavite istu tu osobu u nasilno okruženje, te osobine će ojačati. Viđala sam blizance koji su odrasli razdvojeni, ali su na kraju razvili isto mentalno oboljenje. Viđala sam decu od kojih očekujete da budu bolesni, ali nisu, faktor otpornosti muti vodu. Viđala sam tinejdžere koji su preuzeli osobine ne samo roditelja sa kojima žive, već i odsutnih, onih koje nisu videli od kako su rođeni. Sve sam to videla, a opet ne znam. To je oduvek bilo i biće jedno od najsivljih sivih područja i nadam se da „Dobra ili zla“ govori da, iako nekad izgleda beznadežno, nikada ne smemo da se zaustavimo u pokušaju da shvatimo ili brinemo o našim mladim ljudima, proizvodu njihove okoline i gena.
Šta je potrebno da se pitanjem mentalnih bolesti bavimo preciznije, a da ne zalazimo u stereotipe tokom pisanja? Šta biste voleli da pisci bolje rade?
Potrebno je mnogo pažnje i osećajnosti. Bez bespotrebnih detalja, blještavog pristupa i melodrame – fokus mora biti na drami i psihologiji. Autori koji pišu o mentalnim bolestima moraju da iskoriste tu privilegiju i otvore diskusije da bi unapredili razumevanje koje će, u idealnom slučaju, dovesti do saosećanja. Svoj rad vidim kao produžetak nege, a to što sam bila u bliskom odnosu sa ličnim i emotivnim traumama bez sumnje unosi autentičnost u ono što radim. Nejtan Fajler, takođe sa iskustvom u oblasti mentalnog zdravlja, odradio je briljantan posao u romanu „Tamo gde mesec nije“, ali to ne znači da samo pisci sa ovakvim iskustvom treba da se bave ovim problemom, svi mogu, ali kontakt sa onima koji su to doživeli, bilo kao pacijenti ili negovatelji, čini da pisci budu sigurni da je ono na papiru vredno poštovanja i pažljivo uređeno.
„Dobra ili zla“ je vaš debitantski roman; kako ste došli do toga da počnete da pišete?
Nagoveštaji su oduvek postojali – nagrada iz engleskog koju sam osvojila u školi, ogroman apetit za čitanjem i činjenica da su knjige oduvek bile i biće moje najdragocenije blago. Uz to sam od malih nogu čula glasove i imala prilično živopisne slike u umu. Ne dolazim iz umetničke porodice i zato sam naučila da sputam svoju kreativnost i umesto toga sam otišla na univerzitet i učila da postanem medicinska sestra u oblasti mentalnog zdravlja. Do tridesete godine su glasovi u glavi postali preglasni, a slike previše oštre i više nisam mogla da ih sputavam. Tada sam znala da je vreme da istražim svoju kreativnost. Uz ogroman skok u nepoznato i kako bih sakupila dovoljno psihološke energije da pišem, odustala sam od posla medicinske sestre i počela sam da radim kao dadilja dok sam ujedno pohađala večernje časove iz kreativnog pisanja i to je bilo pravo uživanje, čim sam spustila olovku na papir osetila sam neverovatno olakšanje, kao da sam nekako došla kući i konačno mogla da odahnem. Prva verzija romana nastala je za pet meseci.
Šta planirate sledeće?
Pošto mi se desilo mnogo toga – od bestseler listi na koje je dospeo moj roman širom sveta, do toga da sam nominovana za jednu od najprestižnijh nagrada u svetu trilera. Stvarno je bilo neverovatno i teško je da ne osećam izvesnu paralizovanost zbog onoga što sledi. Imala sam naviku da kažem deci sa kojima sam radila kao medicinska sestra: „Samo radite najbolje što možete i ne zaboravite da dišete“. Potrudiću se da poslušam sopstveni savet dok se penjem na planinu zvanu druga knjiga. Više od svega želim da postanem bolji pisac, najbolji mogući. Želim da nastavim da učim i istražujem dok pišem i nadam se da će čitaoci uživati u mojoj sledećoj knjizi, još jednoj drami/trileru prepunom psihologije, ali ovog puta smeštenoj na slabo naseljenom škotskom ostrvu.
Izvor: huffingtonpost.com
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: Laura Lewis
Priroda protiv odgoja – kakav je vaš stav u ovoj debati? Šta vaša knjiga govori o tome?
Na poslu smo imali naviku da ovaj argument nazivamo „klizava riba“. Kako izmeriti ono što se ne može izmeriti? Čak i nakon deset godina rada u oblasti zaštite mentalnog zdravlja, nisam sigurna šta da mislim o tom pitanju. Ne verujem da dete može da se rodi zlo, ali smatram da se određene osobine mogu naslediti i da u okolini punoj ljubavi i pažnje mogu ostati uspavane. Stavite istu tu osobu u nasilno okruženje, te osobine će ojačati. Viđala sam blizance koji su odrasli razdvojeni, ali su na kraju razvili isto mentalno oboljenje. Viđala sam decu od kojih očekujete da budu bolesni, ali nisu, faktor otpornosti muti vodu. Viđala sam tinejdžere koji su preuzeli osobine ne samo roditelja sa kojima žive, već i odsutnih, onih koje nisu videli od kako su rođeni. Sve sam to videla, a opet ne znam. To je oduvek bilo i biće jedno od najsivljih sivih područja i nadam se da „Dobra ili zla“ govori da, iako nekad izgleda beznadežno, nikada ne smemo da se zaustavimo u pokušaju da shvatimo ili brinemo o našim mladim ljudima, proizvodu njihove okoline i gena.
Šta je potrebno da se pitanjem mentalnih bolesti bavimo preciznije, a da ne zalazimo u stereotipe tokom pisanja? Šta biste voleli da pisci bolje rade?
Potrebno je mnogo pažnje i osećajnosti. Bez bespotrebnih detalja, blještavog pristupa i melodrame – fokus mora biti na drami i psihologiji. Autori koji pišu o mentalnim bolestima moraju da iskoriste tu privilegiju i otvore diskusije da bi unapredili razumevanje koje će, u idealnom slučaju, dovesti do saosećanja. Svoj rad vidim kao produžetak nege, a to što sam bila u bliskom odnosu sa ličnim i emotivnim traumama bez sumnje unosi autentičnost u ono što radim. Nejtan Fajler, takođe sa iskustvom u oblasti mentalnog zdravlja, odradio je briljantan posao u romanu „Tamo gde mesec nije“, ali to ne znači da samo pisci sa ovakvim iskustvom treba da se bave ovim problemom, svi mogu, ali kontakt sa onima koji su to doživeli, bilo kao pacijenti ili negovatelji, čini da pisci budu sigurni da je ono na papiru vredno poštovanja i pažljivo uređeno.
„Dobra ili zla“ je vaš debitantski roman; kako ste došli do toga da počnete da pišete?
Nagoveštaji su oduvek postojali – nagrada iz engleskog koju sam osvojila u školi, ogroman apetit za čitanjem i činjenica da su knjige oduvek bile i biće moje najdragocenije blago. Uz to sam od malih nogu čula glasove i imala prilično živopisne slike u umu. Ne dolazim iz umetničke porodice i zato sam naučila da sputam svoju kreativnost i umesto toga sam otišla na univerzitet i učila da postanem medicinska sestra u oblasti mentalnog zdravlja. Do tridesete godine su glasovi u glavi postali preglasni, a slike previše oštre i više nisam mogla da ih sputavam. Tada sam znala da je vreme da istražim svoju kreativnost. Uz ogroman skok u nepoznato i kako bih sakupila dovoljno psihološke energije da pišem, odustala sam od posla medicinske sestre i počela sam da radim kao dadilja dok sam ujedno pohađala večernje časove iz kreativnog pisanja i to je bilo pravo uživanje, čim sam spustila olovku na papir osetila sam neverovatno olakšanje, kao da sam nekako došla kući i konačno mogla da odahnem. Prva verzija romana nastala je za pet meseci.
Šta planirate sledeće?
Pošto mi se desilo mnogo toga – od bestseler listi na koje je dospeo moj roman širom sveta, do toga da sam nominovana za jednu od najprestižnijh nagrada u svetu trilera. Stvarno je bilo neverovatno i teško je da ne osećam izvesnu paralizovanost zbog onoga što sledi. Imala sam naviku da kažem deci sa kojima sam radila kao medicinska sestra: „Samo radite najbolje što možete i ne zaboravite da dišete“. Potrudiću se da poslušam sopstveni savet dok se penjem na planinu zvanu druga knjiga. Više od svega želim da postanem bolji pisac, najbolji mogući. Želim da nastavim da učim i istražujem dok pišem i nadam se da će čitaoci uživati u mojoj sledećoj knjizi, još jednoj drami/trileru prepunom psihologije, ali ovog puta smeštenoj na slabo naseljenom škotskom ostrvu.
Izvor: huffingtonpost.com
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: Laura Lewis
