Intervju: Razgovor Dejana Stojiljkovića sa Igorom Marojevićem
Novo izdanje romana "Dvadeset i četiri zida" je nova, prerađena verzija, mnogi pisci ne vole da prerađuju i čitaocima nude drugačije verzije svojih starih knjiga, neki čak to smatraju svetogrdnim, a tebi je ovo već drugi roman za koji radiš neku vrstu remixa, šta su motivi za tu reviziju sopstvenih dela?
Koliko su kod nas stvari koje se nazivaju svetima stvarno svete, toliko su one koje se nazivaju svetogrdnima istinski svetogrdne.
Miodrag Bulatović je pre tridesetak godina ponudio poboljšanu verziju Heroja na magarcu a staru, onu iz 1967, ostavio otprilike čitaocima koji vole stare knjige, kako je rekao, knjige sa greškama. Pri tome uopšte nije prvi srpski pisac koji je tako nešto učinio, da o primerima iz svetske literature ne govorimo. Oba načina pisanja su legitimna, i prerađivanje i večita vernost originalu. Sve bi bilo mnogo bolje kad ne bismo posvećivali puno prostora tome šta misle oni koji ne misle.
Pre dve godine sam, pop jezikom rečeno, objavio extended verziju Žege, što ne znači da sam se odrekao originala iz 2004. To su dve različite verzije. Sindrom Heroja na magarcu nije primenjen na Žegu ali jeste na ovo izdanje Dvadeset i četiri zida.
I u tvom prethodnom romanu "Parter" ljubav je jedna od glavnih tema. Šta je različito u percepciji ljubavi u ova dva romana?
U Dvadeset četiri zida do ljubavi je mnogo teže doći jer je glavna prepreka koja joj je postavljena – sida – mnogo skliskija od glavne prepreke koja joj je postavljena u Parteru, a koja je oličena u svojevrsnom zbiru neuroza.
O čemu je teže pisati, o ljubavi ili ratu?
Što se neposrednog ličnog iskustva tiče, za potonju temu nemam materijala. S te strane je jednostavnije tražiti izvor u sopstvenoj empiriji nego u raznim vrstama tekstualne građe, i sam znaš kako pristup građi mora da bude postupan. Čak i ako pisac želi da izostavlja delove ključnog materijala za ratnu temu, prvo mora da se uputi u ono što će da izostavlja. Opet, pisanje o ljubavi mnogo je, što se izbegavanja opštih mesta tiče, skliskije nego pisanje o ratu. Takođe, rat je, u kontekstu istoriografije, sam po sebi dobrim delom fikcija jer istoriju poznajemo jedino putem pisanog, vizuelnog i govornog teksta, a ja u prva dva romana petoknjižja Etnofikcija, Žegi i Šnitu, pišem o ratovima iz prve polovine dvadesetog veka. Trenutno je manje bitno koliko ja u tim romanima aludiram na poslednje balkanske sukobe. Sve u svemu, nemoguće mi je da na ovo tvoje pitanje dam rezolutan odgovor.
AIDS je tema koju ćemo retko sresti u savremenoj domaćoj prozi. Ni nakon toliko godina od prvog izdanja romana stvari se nisu promenile. Zbog čega srpski pisci beže od ove teme?
Generalno gledano, u srpskoj književnosti se izbegava i opis ljubavne scene, pa zašto bi neko pisao o ljubavi opterećenoj sidom. Naravno, ne mora se pisati o sidi. Naravno, ne mora se pisati ni o ljubavi. Naravno, ne mora se ni pisati.
U pogovoru za roman Slobodan Vladušić tvrdi da ti "pripovedaš nepostmoderno". Da li se slažeš sa tim ili je to samo slučaj u romanu "Dvadeset i četiri zida" gde pišeš o "postmodernoj bolesti"?
Ipak mislim da se Dvadeset i četiri zida oslanja, a tačno je da se ne oslanja u svojoj srži, na neke postmoderne strategije. Doduše, u ovoj verziji to je znatno manje očigledno. Sam po sebi, Šnit je nešto postmoderniji, barem kad se čita izdvojeno, van Etnofikcije.
Često se dešavalo da srpska književna kritika ne proceni tvoju prozu na pravi način, kasnije neki kritičari revidiraju svoje stavove... Da li misliš da je toproblem samo u slučaju autora poput tebe ili je problem na nekom globalnijem nivou, možda u nezrelosti i nekompetentnosti naših kritičara?
Zašto bi funkcionisala nacionalna književna kritika ako se raspadaju svi ključni državni segmenti? Sve teče vrlo harmonično i logično, po zajedničkom principu. I inače nam je umetnost nešto bolja od kritike, mada to stvarno nije teško. Takođe, vrlo je logično da umetnost jedne propale zemlje bude nešto bolja od njene privrede i agrikulture i onoga što sebe smatra merodavnom inteligencijom. Izuzeci su retki i dragoceni, ako sve to uopšte još nekoga u Srbiji zanima.
Šta je teža književna disciplina, pripovetka ili roman?
Teža je pripovetka, s obzirom na to da je, iz tržišnih razloga, danas piscu teže da se odluči da se bavi ovim žanrom.
Poznat si kao autor koji koristi moderne metode komunikacije sa publikom, redovno pišeš blog, aktivan si na facebooku... Da li misliš da medij knjige može u jednom trenutku biti ugrožen od strane tih novih tehnologija?
Kada je otkriveno da cela jedna pristojna lična biblioteka može da stane u nekoliko diskova, na sve strane se pričalo da nema praktičnog razloga da knjiga opstane ali od toga nije bilo ništa. Ne može knjiga da svetluca, čovek čita da bi se manje varao, a ekran uvek, makar pomalo, vara. Druga je stvar čitati blog ili intervju, tu nema problema, a ako misli da u tome ima nečega trajnog, autor može da objavi zbirku blogova, intervjua isl. Knjiga može da nestane samo ako nestane čovečanstvo, što me doduše ne bi čudilo.
Možeš li nam reći nešto više o romanu na kojem trenutno radiš i čiji radni naslov je "Majčina ruka"?
To je treći deo Etnofikcije, u kojem je jedna od tema progon vojvođanskih Nemaca. Pripovedač Majčine ruke je petnaestogodišnji momčić koji je mnogo zainteresovaniji za devojčice i devojke nego za istoriju. Tako je barem dok ne shvati da živi u kući prognanih Nemaca, da mu je porodica štošta prećutkivala i da dve “folksdojčerke” koje upoznaje u školi, odnosno na bazenu u Vrbasu, imaju veze sa celom tom pričom. Doduše, i kada ga istorija napadne, i dalje ga interesuje ženski pol. Tako u ovom romanu, kao i u Žegi, Šnitu i Dvadeset i četiri zida, nastaje još jedan ljubavni trougao. S tim što je kontekst, očigledno, drugačiji.
Razgovarao: Dejan Stojiljković
Izvor: www.knjizevnost.org
Koliko su kod nas stvari koje se nazivaju svetima stvarno svete, toliko su one koje se nazivaju svetogrdnima istinski svetogrdne.
Miodrag Bulatović je pre tridesetak godina ponudio poboljšanu verziju Heroja na magarcu a staru, onu iz 1967, ostavio otprilike čitaocima koji vole stare knjige, kako je rekao, knjige sa greškama. Pri tome uopšte nije prvi srpski pisac koji je tako nešto učinio, da o primerima iz svetske literature ne govorimo. Oba načina pisanja su legitimna, i prerađivanje i večita vernost originalu. Sve bi bilo mnogo bolje kad ne bismo posvećivali puno prostora tome šta misle oni koji ne misle.
Pre dve godine sam, pop jezikom rečeno, objavio extended verziju Žege, što ne znači da sam se odrekao originala iz 2004. To su dve različite verzije. Sindrom Heroja na magarcu nije primenjen na Žegu ali jeste na ovo izdanje Dvadeset i četiri zida.
I u tvom prethodnom romanu "Parter" ljubav je jedna od glavnih tema. Šta je različito u percepciji ljubavi u ova dva romana?
U Dvadeset četiri zida do ljubavi je mnogo teže doći jer je glavna prepreka koja joj je postavljena – sida – mnogo skliskija od glavne prepreke koja joj je postavljena u Parteru, a koja je oličena u svojevrsnom zbiru neuroza.
O čemu je teže pisati, o ljubavi ili ratu?
Što se neposrednog ličnog iskustva tiče, za potonju temu nemam materijala. S te strane je jednostavnije tražiti izvor u sopstvenoj empiriji nego u raznim vrstama tekstualne građe, i sam znaš kako pristup građi mora da bude postupan. Čak i ako pisac želi da izostavlja delove ključnog materijala za ratnu temu, prvo mora da se uputi u ono što će da izostavlja. Opet, pisanje o ljubavi mnogo je, što se izbegavanja opštih mesta tiče, skliskije nego pisanje o ratu. Takođe, rat je, u kontekstu istoriografije, sam po sebi dobrim delom fikcija jer istoriju poznajemo jedino putem pisanog, vizuelnog i govornog teksta, a ja u prva dva romana petoknjižja Etnofikcija, Žegi i Šnitu, pišem o ratovima iz prve polovine dvadesetog veka. Trenutno je manje bitno koliko ja u tim romanima aludiram na poslednje balkanske sukobe. Sve u svemu, nemoguće mi je da na ovo tvoje pitanje dam rezolutan odgovor.
AIDS je tema koju ćemo retko sresti u savremenoj domaćoj prozi. Ni nakon toliko godina od prvog izdanja romana stvari se nisu promenile. Zbog čega srpski pisci beže od ove teme?
Generalno gledano, u srpskoj književnosti se izbegava i opis ljubavne scene, pa zašto bi neko pisao o ljubavi opterećenoj sidom. Naravno, ne mora se pisati o sidi. Naravno, ne mora se pisati ni o ljubavi. Naravno, ne mora se ni pisati.
U pogovoru za roman Slobodan Vladušić tvrdi da ti "pripovedaš nepostmoderno". Da li se slažeš sa tim ili je to samo slučaj u romanu "Dvadeset i četiri zida" gde pišeš o "postmodernoj bolesti"?
Ipak mislim da se Dvadeset i četiri zida oslanja, a tačno je da se ne oslanja u svojoj srži, na neke postmoderne strategije. Doduše, u ovoj verziji to je znatno manje očigledno. Sam po sebi, Šnit je nešto postmoderniji, barem kad se čita izdvojeno, van Etnofikcije.
Često se dešavalo da srpska književna kritika ne proceni tvoju prozu na pravi način, kasnije neki kritičari revidiraju svoje stavove... Da li misliš da je toproblem samo u slučaju autora poput tebe ili je problem na nekom globalnijem nivou, možda u nezrelosti i nekompetentnosti naših kritičara?
Zašto bi funkcionisala nacionalna književna kritika ako se raspadaju svi ključni državni segmenti? Sve teče vrlo harmonično i logično, po zajedničkom principu. I inače nam je umetnost nešto bolja od kritike, mada to stvarno nije teško. Takođe, vrlo je logično da umetnost jedne propale zemlje bude nešto bolja od njene privrede i agrikulture i onoga što sebe smatra merodavnom inteligencijom. Izuzeci su retki i dragoceni, ako sve to uopšte još nekoga u Srbiji zanima.
Šta je teža književna disciplina, pripovetka ili roman?
Teža je pripovetka, s obzirom na to da je, iz tržišnih razloga, danas piscu teže da se odluči da se bavi ovim žanrom.
Poznat si kao autor koji koristi moderne metode komunikacije sa publikom, redovno pišeš blog, aktivan si na facebooku... Da li misliš da medij knjige može u jednom trenutku biti ugrožen od strane tih novih tehnologija?
Kada je otkriveno da cela jedna pristojna lična biblioteka može da stane u nekoliko diskova, na sve strane se pričalo da nema praktičnog razloga da knjiga opstane ali od toga nije bilo ništa. Ne može knjiga da svetluca, čovek čita da bi se manje varao, a ekran uvek, makar pomalo, vara. Druga je stvar čitati blog ili intervju, tu nema problema, a ako misli da u tome ima nečega trajnog, autor može da objavi zbirku blogova, intervjua isl. Knjiga može da nestane samo ako nestane čovečanstvo, što me doduše ne bi čudilo.
Možeš li nam reći nešto više o romanu na kojem trenutno radiš i čiji radni naslov je "Majčina ruka"?
To je treći deo Etnofikcije, u kojem je jedna od tema progon vojvođanskih Nemaca. Pripovedač Majčine ruke je petnaestogodišnji momčić koji je mnogo zainteresovaniji za devojčice i devojke nego za istoriju. Tako je barem dok ne shvati da živi u kući prognanih Nemaca, da mu je porodica štošta prećutkivala i da dve “folksdojčerke” koje upoznaje u školi, odnosno na bazenu u Vrbasu, imaju veze sa celom tom pričom. Doduše, i kada ga istorija napadne, i dalje ga interesuje ženski pol. Tako u ovom romanu, kao i u Žegi, Šnitu i Dvadeset i četiri zida, nastaje još jedan ljubavni trougao. S tim što je kontekst, očigledno, drugačiji.
Razgovarao: Dejan Stojiljković
Izvor: www.knjizevnost.org
Autor: Igor Marojević
