Intervju, Luka Tripković: Bolni sunovrat ideala
Pisac Luka Tripković o romanu „Osmeh pod gorom maslinovom“, čija je tema Španski građanski rat: „Vidim sličnost između vremena u kom živimo i tridesetih godina 20. veka“.
Odvažno i sa velikim ambicijama Luka Tripković (1989) u svom književnom prvencu, romanu „Osmeh pod gorom maslinovom“ prihvatio se teme tako retke u našoj savremenoj književnosti: Španski građanski rat. Glavni junak, naš čovek, Lazar Kupec, istoričar umetnosti koji piše doktorat o Goji, početkom tridesetih godina 20. veka stiže u Madrid i uleće u vrtlog dramatičnih političkih zbivanja postajući učesnik u operaciji iseljenja kolekcije slavnog muzeja Prado. Rođeni Valjevac, Tripković je diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na kome je danas na doktorskim studijama.
Šta vas je podstaklo da se pozabavite baš ovom temom?
Prvenstveno bizarna sličnost između vremena u kom živimo i tridesetih godina 20. veka. A čini mi se da je građanski rat u Španiji centralna tačka za razumevanje decenije koja je usledila. Kao što je danas slučaj sa Sirijom, i tada je poprište sukoba zapravo bio poligon za obračun velikih sila; i tada su se, kao i sada, u jednom pravcu slivale reke izbeglica, a u drugom reke dobrovoljaca; i tada je, kao i sada, surovi politički pragmatizam bio obavijen velom humanizma.
U čemu je razlika?
U tome što su onovremeni ljudi, pristižući iz najrazličitijih delova sveta, ne bi li spasli špansku republiku, verovali da se bore za jednakost, prava radnika i žena, za jedan novi, humaniji svet, dok se danas oni koje napuštaju svoje poslove u zapadnoj Evropi bore za povratak kalifata.
Vaš glavni junak je razapet između duboko kritičkog sagledavanja rigidne komunističke ideologije i prizora hiljada ljudi koji iz raznih zemalja, vodeći se istom idejom, dolaze da pomognu u borbi protiv fašističkog režima?
Nekako se ispostavilo da su svi protagonisti koji su, makar i u najmanjoj meri, živeli za svoja uverenja, na kraju ispaštali zahvaljujući baš tim istim uverenjima. Jedino se glavni junak, neodređen, i ako hoćete nedovoljno hrabar da zauzme stav, na izvestan način spasao tragedije. Doduše, čitaoci će moći da primete da se na kraju romana nagoveštava njegova dalja sudbina, najgora od svih. Naime, postavlja se pitanje da li je po čoveka gore da se žrtvuje za ideale ili da postane svedok njihovih uništenja, što, na izvestan način, može biti gore i od same smrti. Njegov život je najdramatičniji primer na koji način jedna plemenita ljudska priroda reaguje svedočeći uništenju čitavog njoj do tada poznatog sveta.
Vaš roman govori i o velikom značaju umetničkih dela iz kojih, kako primećuje jedan protagonista, može mnogo da se nauči o životu i odnosima koji su vladali u određenom vremenu...
Na primeru Miloske Venere možemo saznati da su joj ruke izbijene zbog zakona koji je zabranjivao iznošenje celovitih skulptura iz Otomanskog carstva, a na primeru Hobajnovih portreta mnogo o njegovom odnosu sa Tomasom Morom. Tako se i glavni protagonista upoznaje sa kardinalom Ludovikom Ludovizijem, jednim od najvećih kolekcionara barokne Italije, čijoj tragičnoj sudbini možemo da zahvalimo na činjenici da se izvestan broj radova veoma važnih italijanskih slikara našao u Pradu, centralnoj tački romana.
Hoćete li nastaviti na oba započeta umetnička „fronta“, u slikarstvu i književnosti?
Mislim da hoću. Po mom mišljenju, umetnost je pre svega čin komunikacije. Kada odaberem temu kojom nameravam da se bavim, tragam za jezikom pomoću koga mogu najbolje da se izrazim. Nekada su u pitanju klasični slikarski mediji, nekada skulptura, instalacija, a sada je to književni jezik.
Autor: D. Bogutović
Izvor: Novosti
Šta vas je podstaklo da se pozabavite baš ovom temom?
Prvenstveno bizarna sličnost između vremena u kom živimo i tridesetih godina 20. veka. A čini mi se da je građanski rat u Španiji centralna tačka za razumevanje decenije koja je usledila. Kao što je danas slučaj sa Sirijom, i tada je poprište sukoba zapravo bio poligon za obračun velikih sila; i tada su se, kao i sada, u jednom pravcu slivale reke izbeglica, a u drugom reke dobrovoljaca; i tada je, kao i sada, surovi politički pragmatizam bio obavijen velom humanizma.
U čemu je razlika?
U tome što su onovremeni ljudi, pristižući iz najrazličitijih delova sveta, ne bi li spasli špansku republiku, verovali da se bore za jednakost, prava radnika i žena, za jedan novi, humaniji svet, dok se danas oni koje napuštaju svoje poslove u zapadnoj Evropi bore za povratak kalifata.
Vaš glavni junak je razapet između duboko kritičkog sagledavanja rigidne komunističke ideologije i prizora hiljada ljudi koji iz raznih zemalja, vodeći se istom idejom, dolaze da pomognu u borbi protiv fašističkog režima?
Nekako se ispostavilo da su svi protagonisti koji su, makar i u najmanjoj meri, živeli za svoja uverenja, na kraju ispaštali zahvaljujući baš tim istim uverenjima. Jedino se glavni junak, neodređen, i ako hoćete nedovoljno hrabar da zauzme stav, na izvestan način spasao tragedije. Doduše, čitaoci će moći da primete da se na kraju romana nagoveštava njegova dalja sudbina, najgora od svih. Naime, postavlja se pitanje da li je po čoveka gore da se žrtvuje za ideale ili da postane svedok njihovih uništenja, što, na izvestan način, može biti gore i od same smrti. Njegov život je najdramatičniji primer na koji način jedna plemenita ljudska priroda reaguje svedočeći uništenju čitavog njoj do tada poznatog sveta.
Vaš roman govori i o velikom značaju umetničkih dela iz kojih, kako primećuje jedan protagonista, može mnogo da se nauči o životu i odnosima koji su vladali u određenom vremenu...
Na primeru Miloske Venere možemo saznati da su joj ruke izbijene zbog zakona koji je zabranjivao iznošenje celovitih skulptura iz Otomanskog carstva, a na primeru Hobajnovih portreta mnogo o njegovom odnosu sa Tomasom Morom. Tako se i glavni protagonista upoznaje sa kardinalom Ludovikom Ludovizijem, jednim od najvećih kolekcionara barokne Italije, čijoj tragičnoj sudbini možemo da zahvalimo na činjenici da se izvestan broj radova veoma važnih italijanskih slikara našao u Pradu, centralnoj tački romana.
Hoćete li nastaviti na oba započeta umetnička „fronta“, u slikarstvu i književnosti?
Mislim da hoću. Po mom mišljenju, umetnost je pre svega čin komunikacije. Kada odaberem temu kojom nameravam da se bavim, tragam za jezikom pomoću koga mogu najbolje da se izrazim. Nekada su u pitanju klasični slikarski mediji, nekada skulptura, instalacija, a sada je to književni jezik.
Autor: D. Bogutović
Izvor: Novosti
