Intervju i najava promocije knjige Slučaj Vinča
Petnaestog oktobra 1958. godine oglasio se alarm u Institutu Vinča. Grupa mladih naučnika obolela je od radijacije, a kasnije odlazi na lečenje u Pariz. Šta Vas je navelo da napišete jedan ovako zanimljiv i istinit roman?
Reč je, kao što ste i sami rekli, o istinitom događaju. Mene su vodila dva glavna motiva: jedan je jedna vrsta greške, zapravo jedna ljudska greška koja je nastala prilikom ozračivanja. Bio je to naučni projekat i prvi put kod nas došlo je do ozračivanja. Naučnici su bili ozračeni subletalnom dozom, što znači da sui m šanse za smrt 50 odsto, dakle životi su im bili ugroženi. Iako je taj događaj proglašen za njihovu grešku, to, međutim, nije bio slučaj. Oni su, zapravo, bili žrtve nauke. Taj reaktor nije bio zaštićen. Inženjerski je bio osimšljen tako da nauka bude što preciznija, i zato su ovo šestoro naučnika bili žrtve nauke na neki način. Događaj je obavijen velom ćutanja, i malo se o tome zna, pogotovo se ne zna šta se i kako zapravo dogodilo.
Druga stvar koja me je impresionirala jeste način na koji su oni preživeli, preživelo ih je petoro od ukupno šestoro ozračenih. To je bilo zahvaljujući Francuzima, građanima Pariza, koji su bili dobrovoljni davaoci koštane srži.
Francuski lekari Matej Žame i Leon Šveceberg, uvideli su da su u životnoj opasnoti, i da jedino mogu da pokušaju tranplantaciju koštane srži. I to je bio prvi takav pokušaj u svetu.
Impresionirala me je činjenica što je takva interrvencija izvedena prvi put u svetu na našim građanima, o tome se takođe ništa ne zna.
Ono što jeste glavni motiv romana jeste ta vrsta humanosti, koja je bila za današnje vreme krajnje neverovatna. Veliki broj dobrovoljnih davalaca krvi je pozvan u bolnicu i rečeno im je da je potrebno uraditi transplantaciju koštane srži na pet Jugoslovena koji se nalaze u životnoj opasnosti, i koji će sigurno umreti u narednih 10 dana. Lekari su rekli dobrovoljnim donatorima da ne mogu da im garantuju da će preživeti vađenje koštane srži jer to niko u svetu do tada nije uradio. Četiri muškarca i jedna žena su to uradili dobrovoljno. Ta vrsta humanosti je nešto što je za mene vanserijski, i veliko je pitanje da li bi to danas bilo moguće.
Moje iskreno mišljenje jeste da ne bi, ali hajde da se nadamo. Ovo je jedna istinita humana priča i zaista zanimljiv roman. U ponedeljak 10. jula, u knjižari Delfi SKC održaće se promocija romana. Ko će sve govoriti i o čemu će biti reči?
Govoriće gospodin Vuk Ršumović naš poznati reditelj i scenarista, koji se ovom temom bavi i kao scenarista za budući film gospodina Dragana Bjelogrlića, i govoriće gospodin Petar Pjanović, književni kritičar koji će verovatno osvetliti književnu stranu romana.
Gospodin Goran Milašinović autor je mnogih romana, jedan od najpoznatijih je „Apsint” koji je bio nominovan za NIN-ovu nagradu, po profesiji je kardiolog, profesor Medicinskog fakulteta koji knjige piše srcem.
Autor: Milena Tomović
Izvor: TV Studio B
Reč je, kao što ste i sami rekli, o istinitom događaju. Mene su vodila dva glavna motiva: jedan je jedna vrsta greške, zapravo jedna ljudska greška koja je nastala prilikom ozračivanja. Bio je to naučni projekat i prvi put kod nas došlo je do ozračivanja. Naučnici su bili ozračeni subletalnom dozom, što znači da sui m šanse za smrt 50 odsto, dakle životi su im bili ugroženi. Iako je taj događaj proglašen za njihovu grešku, to, međutim, nije bio slučaj. Oni su, zapravo, bili žrtve nauke. Taj reaktor nije bio zaštićen. Inženjerski je bio osimšljen tako da nauka bude što preciznija, i zato su ovo šestoro naučnika bili žrtve nauke na neki način. Događaj je obavijen velom ćutanja, i malo se o tome zna, pogotovo se ne zna šta se i kako zapravo dogodilo.
Druga stvar koja me je impresionirala jeste način na koji su oni preživeli, preživelo ih je petoro od ukupno šestoro ozračenih. To je bilo zahvaljujući Francuzima, građanima Pariza, koji su bili dobrovoljni davaoci koštane srži.
Francuski lekari Matej Žame i Leon Šveceberg, uvideli su da su u životnoj opasnoti, i da jedino mogu da pokušaju tranplantaciju koštane srži. I to je bio prvi takav pokušaj u svetu.
Impresionirala me je činjenica što je takva interrvencija izvedena prvi put u svetu na našim građanima, o tome se takođe ništa ne zna.
Ono što jeste glavni motiv romana jeste ta vrsta humanosti, koja je bila za današnje vreme krajnje neverovatna. Veliki broj dobrovoljnih davalaca krvi je pozvan u bolnicu i rečeno im je da je potrebno uraditi transplantaciju koštane srži na pet Jugoslovena koji se nalaze u životnoj opasnosti, i koji će sigurno umreti u narednih 10 dana. Lekari su rekli dobrovoljnim donatorima da ne mogu da im garantuju da će preživeti vađenje koštane srži jer to niko u svetu do tada nije uradio. Četiri muškarca i jedna žena su to uradili dobrovoljno. Ta vrsta humanosti je nešto što je za mene vanserijski, i veliko je pitanje da li bi to danas bilo moguće.
Moje iskreno mišljenje jeste da ne bi, ali hajde da se nadamo. Ovo je jedna istinita humana priča i zaista zanimljiv roman. U ponedeljak 10. jula, u knjižari Delfi SKC održaće se promocija romana. Ko će sve govoriti i o čemu će biti reči?
Govoriće gospodin Vuk Ršumović naš poznati reditelj i scenarista, koji se ovom temom bavi i kao scenarista za budući film gospodina Dragana Bjelogrlića, i govoriće gospodin Petar Pjanović, književni kritičar koji će verovatno osvetliti književnu stranu romana.
Gospodin Goran Milašinović autor je mnogih romana, jedan od najpoznatijih je „Apsint” koji je bio nominovan za NIN-ovu nagradu, po profesiji je kardiolog, profesor Medicinskog fakulteta koji knjige piše srcem.
Autor: Milena Tomović
Izvor: TV Studio B
Autor: Goran Milašinović
