Intervju: Goran Skrobonja –„Kada kažeš da sam tvoj“
Beogradska Laguna je nedavno objavila novi roman Gorana Skrobonje, pisca koji uživa kultni status među poklonicima fantastike i horora, i čiji se romani „Nakot“, „Čovek koji je ubio Teslu“ i „Sva Teslina deca“ ubrajaju među najznačajnija i najbolja dela srpske žanrovske književnosti. Novo Skrobonjino literarno čedo predstavlja krupan zaokret u njegovoj poetci – zavodljiv stil i dalje krasi stranice koje ispisuje, ali „Kada kažeš da sam tvoj“ ne sadrži elemente fantastike (barem ne one koji su vidljivi na prvo čitanje).
U pitanju je nostalgično-slatko-gorki osvrt unazad, na 80-te, dat kroz priču o odrastanju glavnog junaka, Lazara Petronijevića Lakija, vođe izmišljene (a tako stvarne) rok grupe „Kalkuta“. Lakijeva priča sadrži izdašnu dozu rokenrola i seksa, a začinjena je „pojavljivanjima“ poznatih jugoslovenskih umetnika iz tog perioda.
Da li je „Kada kažeš da sam tvoj“ najličniji roman koji si do sada napisao?
– Svakako. Samim tim što govori o vremenu i ambijentu u kojem sam odrastao i sazrevao, ovaj roman je istovremeno lična priča o meni i meni bliskim ljudima, saučesnicima u doživljajima iz danas toliko mistifikovanih osamdesetih godina prošlog veka, i ujedno, na univerzalnijem planu, slika tadašnje SFRJ u predvečerje njenog raspada.
Koliko u tekstu ima autobiografskog, a koliko fiktivnog? Da li ti je bilo teško da napraviš pravi balans?
– Ima i jednog i drugog – ispovedna proza nikad nije do kraja ispovedna, baš kao što ni fikcija nikada nije do kraja fiktivna. Momenti i epizode sa najvećom snagom – pored svog anegdotskog karaktera – upravo autentičnošću, rekao bih, nagone čitaoca da ih sa punim spektrom emocija doživi i saživi se sa protagonistom romana, Lazarom Lakijem Petronijevićem, običnim beogradskim momkom koji je sticajem okolnosti postao zvezda muzike novog talasa, sa svojim bendom Kalkuta.
Do sada si pre svega poznat po romanima koji su baštinili fantastiku i/ili horor. Otkud to da si promenio žanr?
– Džon Lenon je, navodno, rekao kako ne očekuje da u četrdesetoj i dalje peva She Loves You. Hoću da kažem, pisac se vremenom razvija, interesovanja mu se menjaju, pronalazi nadahnuće u različitim motivima. Kada bih danas pisao isto ono što i pre trideset godina, moguće je da bi bilo čitalaca koje bi to zadovoljilo, ali mislim da bi to preraslo u manirizam i, što je još važnije, ne bi zadovoljilo mene kao autora nenapisanih knjiga koje bih jednog dana veoma voleo da pročitam. To, naravno, ne znači da sam prestao da pišem naučnu fantastiku, horor ili alternativnu istoriju. Jednostavno, u ovom trenutku me zanimaju malo univerzalnije i relevantnije priče od žanrovskih, koje i dalje beskrajno volim.
U novom romanu ponovo sarađuješ sa strip crtačem Igorom Kordejom, sa tim da je on ovoga puta postao i jedan od likova u romanu. Ko će sve još moći da se, pod pravim ili lažnim imenom, prepozna u „Kada kažeš da sam tvoj“?
– Igor Kordej je bio veoma aktivan učesnik u dešavanjima tog vremena, uglavnom kao ilustrator i autor omota za neke poznate albume, ali bogami i kao muzičar. Pored njega je tu moj drug i brat Igor Popović, frontmen beogradskog benda Džakarta, ali i drugi stvarni akteri sa novotalasne scene iz osamdesetih – Laki pingvini, Mićko Ljubičić, Miroslav Cvetković, rok novinari Petar Janjatović i Peca Popović, Dejan Cukić… Što se „lažnih imena“ tiče, ostali likovi koji sa Lakijem pletu priču o Beogradu tog vremena amalgam su više stvarnih osoba, dakle niko od njih nije preuzet iz života „jedan na jedan“. No, bez obzira na to, pretpostavljam da će lako moći da se prepoznaju u pojedinim situacijama koje su u knjizi pomenute ili opisane. Nadam se da im to ipak neće smetati, i da će u njima umesto toga pobuditi sećanja na lepo doba mladosti naše zajedničke generacije.
Šta planiraš sledeće?
– Polako se bliži trenutak za početak rada na završnom delu trilogije o Teslaverzumu, romanu „Teslino zaveštanje“. Ali pre njega, želim najpre da dovršim po obimu manju, ali zato (ponovo) mnogo ličniju knjigu posvećenu nastanku, jačanju, preplitanju i posledicama opsesija naših savremenika. Radni naslov tog novog romana je „Muška knjiga o samoubistvu“, i pretpostavljam da će on biti spreman za objavljivanje početkom sledeće godine.
U pitanju je nostalgično-slatko-gorki osvrt unazad, na 80-te, dat kroz priču o odrastanju glavnog junaka, Lazara Petronijevića Lakija, vođe izmišljene (a tako stvarne) rok grupe „Kalkuta“. Lakijeva priča sadrži izdašnu dozu rokenrola i seksa, a začinjena je „pojavljivanjima“ poznatih jugoslovenskih umetnika iz tog perioda.
Da li je „Kada kažeš da sam tvoj“ najličniji roman koji si do sada napisao?
– Svakako. Samim tim što govori o vremenu i ambijentu u kojem sam odrastao i sazrevao, ovaj roman je istovremeno lična priča o meni i meni bliskim ljudima, saučesnicima u doživljajima iz danas toliko mistifikovanih osamdesetih godina prošlog veka, i ujedno, na univerzalnijem planu, slika tadašnje SFRJ u predvečerje njenog raspada.
Koliko u tekstu ima autobiografskog, a koliko fiktivnog? Da li ti je bilo teško da napraviš pravi balans?
– Ima i jednog i drugog – ispovedna proza nikad nije do kraja ispovedna, baš kao što ni fikcija nikada nije do kraja fiktivna. Momenti i epizode sa najvećom snagom – pored svog anegdotskog karaktera – upravo autentičnošću, rekao bih, nagone čitaoca da ih sa punim spektrom emocija doživi i saživi se sa protagonistom romana, Lazarom Lakijem Petronijevićem, običnim beogradskim momkom koji je sticajem okolnosti postao zvezda muzike novog talasa, sa svojim bendom Kalkuta.
Do sada si pre svega poznat po romanima koji su baštinili fantastiku i/ili horor. Otkud to da si promenio žanr?
– Džon Lenon je, navodno, rekao kako ne očekuje da u četrdesetoj i dalje peva She Loves You. Hoću da kažem, pisac se vremenom razvija, interesovanja mu se menjaju, pronalazi nadahnuće u različitim motivima. Kada bih danas pisao isto ono što i pre trideset godina, moguće je da bi bilo čitalaca koje bi to zadovoljilo, ali mislim da bi to preraslo u manirizam i, što je još važnije, ne bi zadovoljilo mene kao autora nenapisanih knjiga koje bih jednog dana veoma voleo da pročitam. To, naravno, ne znači da sam prestao da pišem naučnu fantastiku, horor ili alternativnu istoriju. Jednostavno, u ovom trenutku me zanimaju malo univerzalnije i relevantnije priče od žanrovskih, koje i dalje beskrajno volim.
U novom romanu ponovo sarađuješ sa strip crtačem Igorom Kordejom, sa tim da je on ovoga puta postao i jedan od likova u romanu. Ko će sve još moći da se, pod pravim ili lažnim imenom, prepozna u „Kada kažeš da sam tvoj“?
– Igor Kordej je bio veoma aktivan učesnik u dešavanjima tog vremena, uglavnom kao ilustrator i autor omota za neke poznate albume, ali bogami i kao muzičar. Pored njega je tu moj drug i brat Igor Popović, frontmen beogradskog benda Džakarta, ali i drugi stvarni akteri sa novotalasne scene iz osamdesetih – Laki pingvini, Mićko Ljubičić, Miroslav Cvetković, rok novinari Petar Janjatović i Peca Popović, Dejan Cukić… Što se „lažnih imena“ tiče, ostali likovi koji sa Lakijem pletu priču o Beogradu tog vremena amalgam su više stvarnih osoba, dakle niko od njih nije preuzet iz života „jedan na jedan“. No, bez obzira na to, pretpostavljam da će lako moći da se prepoznaju u pojedinim situacijama koje su u knjizi pomenute ili opisane. Nadam se da im to ipak neće smetati, i da će u njima umesto toga pobuditi sećanja na lepo doba mladosti naše zajedničke generacije.
Šta planiraš sledeće?
– Polako se bliži trenutak za početak rada na završnom delu trilogije o Teslaverzumu, romanu „Teslino zaveštanje“. Ali pre njega, želim najpre da dovršim po obimu manju, ali zato (ponovo) mnogo ličniju knjigu posvećenu nastanku, jačanju, preplitanju i posledicama opsesija naših savremenika. Radni naslov tog novog romana je „Muška knjiga o samoubistvu“, i pretpostavljam da će on biti spreman za objavljivanje početkom sledeće godine.
Autor: Goran Skrobonja
