Treći po redu roman niškog pisca, Branislava Jankovića, Vetrovi zla, pokazuje nam Srbiju devetnaestog veka na jedan drugačiji, do sada neobrađivani način u književnosti. Spajajući fikciju i stvarne činjenice vezane za tadašnje prilike, kako na unutrašnjem tako i na spoljno političkom planu, on nam otkriva bogati svet tajni koji je oduvek okruživao dinastiju Obrenović.

U odnosu na Vaša prethodna dela, Vetrovi zla donose nešto novo u odnosu na tematiku i način njene obrade. Kako biste žanrovski definisali ovaj roman?

Vetrovi zla su akciono-detektivski roman koji se dešava na polovini 19. veka  i prati Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja koji je, dobivši pomilovanje i ponovnu naklonost knjaza Mihaila (nakon proterivanja zbog ljubavne afere sa knjeginjom Savkom Obrenović), pozvan da reši ubistvo knjaza Srbije Miloša Obrenovića. Želeo sam da stvorim lik srpskog detektiva koji bi bio ogledalo naših naravi i karaktera. Jevrem Utvić je nešto najgore i nešto najbolje u nama. Bezobrazno i prefinjeno. Brutalno i nevino. Božje i đavolsko. Neko ko ubija i neko ko spašava. Siguran sam da će se dopasti čitaocima.

Okvirna priča romana je ubistvo knjaza Miloša Obrenovića. Unutar tog okvira je mozaik priča u kojima se prepliću fikcija i istorija. Odnos istorijskog i izmišljenog u ovom delu?

Pisanje je divan čin koji vam pruža mogućnost da menjate istoriju, stvarajući jedan sasvim novi svet, bolji, gori, ali u svakom slučaju drugačiji od onog u kome živimo ili smo o njemu čitali ili učili. Koliko god mislili da poznajemo istoriju, uvek će odnekud, ko zna od koga poslata, izaći po neka nova činjenica, spekulacija, indicija, glasina, koja će izazvati sumnju u poznatu i priznatu priču. U knjizi se nalaze mnoge poznate ličnosti koje su dale pečat tom periodu, i te kako interesantnom u srpskoj istoriji. Da li su svi heroji dobri i da li je nešto zločin ili pravda? Moj junak, kao aktivni učesnik u dešavanjima, odgovara na to pitanje.

Zbog čega ste kao istorijsku osnovu odabrali baš period vladavine Obrenovića?

Mislim da postoji mnogo nepoznatih podataka vezanih za Obrenoviće, što mi je dalo odličnu podlogu da odgovorim ili barem dam mišljenje o tome. Da pokušam da shvatim i da čitaocima prenesem sliku tadašnje Srbije. Da nešto napadnem ili odbranim. Ceo period njihove vladavine obeležen je političkim intrigama, ratovima za oslobođenje, atentatima, a sa druge strane i umetnošću, poezijom i slikarstvom, arhitekturom. Smatram ih interesantnijom dinastijom od Karađorđevića. Uostalom, znamo ko je tu koga izmasakrirao i bacio sa balkona, zatirući jednu dinastiju. Nimalo časno.

Da li se nešto otada promenilo u Srbiji?

Jeste! Nemamo više kneževe i kraljeve, ali lude su se namnožile. Čak nisu ni dvorske. Ono što je ostalo isto je karakter našeg naroda: i dalje je povodljiv i slep. U nedostatku boljih krenuo je za klovnima sa praporcima. Kako reče moj junak: “Ovde se i vetrovi svađaju.” A mi smo nekako uvek bili na vetrometini. Pa se ponekad pitam, da li to neko drugi šalje vetrove zla ili smo mi sami izabrali da živimo na takvom mestu? 

Autor: Miljana Nikolić
Izvor: Narodne novine