Roman o ljubavnom trouglu koji istražuje granice ljubavi i beskonačnost interneta. Provokativni roman novog, svežeg i autentičnog glasa savremene srpske književnosti. Na mestu gde daunloud postaje piraterija, ljubav prevara a istina – PR, dvoje ljudi traga za izlazom iz ljubavnog trougla. U tom traganju razrešavaju se njihove ljudske i poslovne sudbine a skrivena, zabranjena i potisnuta osećanja iz emocionalnog podzemlja izlaze na čistinu.

Vešto vođenom radnjom i uzbudljivim obrtima, „PR“ na duhovit i beskompromisan način daje sliku savremenog sveta, proširenog internetom i novim navikama koje je doneo 21. vek. „PR“ dolazi iz sadašnjosti a svojom univerzalnošću govori nam da su i internet i ljubav – nezaobilazni. Popričali smo sa Aleksandrom Ilićem (1981), koji je prozni pisac. Koautor je romana „Srpski psiho“ (2007, Laguna) – izdanje na poljskom jeziku „Serbski psycho“ (2011, Krakov). „PR“ je njegov prvi samostalni roman.

Da li postoji prava ljubav u doba lajkova, šerova, menšna i ostale terminologije koja nam se uvukla u svakodnevicu?

Nedvosmisleno: postoji. Internet je promenio način na koji komuniciramo ali ne i ono što osećamo. Lajkovi, menšni, šerovi i tvitovi jesu put do inboksa, inboks do izlaska, a izlazak do ljubavi. Izlazak često izostane. Kad nekom nešto lajkujete time ste tu osobu učinili srećnijom. U tom smislu, lajkovi su dopaminske baterije. Tu činjenicu ljudi današnjice često koriste za udvaranje: umesto ruža poklanjaju lajkove. Verovatno da se jednim šerom gotovo mogu kompenzovati trošak i efekat čitavog buketa. A i nema bojazni da romantika sklizne u patetiku. U „PR“-u sam želeo da prikažem ljude koji bez nostalgije za oflajn običajima potpuno uživaju u savremenim vidovima komunikacije. Oni su ljudi novog doba. Ne raduju se samo lajku već pomoću interneta pronalaze i ljubav.

Zašto ste odlučili da svoje junake smestite upravo u svet marketinških i PR agencija?

Postoji teorija koja kaže da sada živimo u digitoralnoj eri i po toj teoriji društvene mreže su u digitalno polje unele oralnost predgutenbergovskog tipa. Od Gutenberga do Facebooka ideje su bile fiksirane na papiru, u knjigama, novinama... Na društvenim mrežama one se šeruju, edituju, dopisuju, sakate, prenose s profila na profil. Na kraju, tu često i umiru. U tom smislu fluktuacija ideja na društvenim mrežama podseća na onu pre izuma štamparske prese. Ta promena odrazila se i na marketing i PR: zahvaljujući internetu i društvenim mrežama postali su dvosmerni, dobili su dijalošku formu. S druge strane, svet u kojem sada živimo od svog prethodnika veći je za Internet – za jedan nepregledni komunikacijski sektor kojim gospodare upravo marketing i PR. S obzirom na realistički diskurs romana „PR“, u prikazu sadašnjosti nije bilo moguće zaobići digitoralnost a onda ni PR i marketing kao veštine koje tu digitoralnost 21. veka dobrim delom i uslovljavaju: naročito u onom delu koji zapremaju marketinške mašine, Facebook na primer.

Interesantno je da vaš glavni junak nema ime. Da li ste to uradili kako bi se veći broj ljudi mogao poistovetiti s njim ili iz nekog drugog razloga?

Dva su razloga za anonimnost glavnog junaka. Prvi spada u domen poetičkih izbora – volim da pišem iz perspektive no name likova. Drugi razlog za anonimnost ima donekle angažovanu crtu. Pre Snoudena, priče o globalnom nadziranju spadale su u domen teorija zavere a sada su slika porobljenog interneta. Snoudenova misija razotkriva čitav sistem globalnog nadzora i ukazuje u kojoj meri je zapravo narušena onlajn privatnost svih nas. U tom smislu anonimnost glavnog junaka „PR“-a može se posmatrati kao potraga za izgubljenom privatnošću.

Dobar deo sadržaja je eksplicitan, ne samo kada su scene seksa u pitanju, već i droga i alkohol. Da li nam time poručujete da je profesija o kojoj pišete baš takva, ogrezla u seksualnim fantazijama, drogi i alkoholu ili ste ovim želeli da svojim junacima date nekakav poseban pečat?

Uživanje u seksu je svojstveno svim ljudima pa tako i onima koji se bave PR-om. Za razliku od seksa, u drogama i alkoholu uživa znatno manji broj ljudi – neki od njih se bave PR-om a neki ne, tako da ni u tom korpusu uživanja ne treba tražiti izvedenice optužujuće po PR struku.

Šta je bila vaša motivacija da napišete ovakav roman i zašto u podnaslovu stoji „ljubavni roman“?

Verujem da motivacaija za pisanje romana dolazi iz iracionalnog dela ličnosti, nezavisno od toga koliko je sam proces pisanja sračunat. Pisanje je nešto što moram da radim. Ne znam zašto. A ono o čemu mogu da pišem jeste sadašnjost. Jedino me ona kreativno pobuđuje. U „PR“-u sam želeo da što vernije uhvatim sadašnjost, svet prožet internetom, novim načinima komunikacije i navikama ljudi digitalnog doba. Pisao sam i o tome kako smo se svi mi snašli u tom novom svetu – internet je doneo novo komunikacijsko područje koje s jedne strane značajno redefiniše marketing i PR, i njihov međusobni odnos, a sa druge omogućava brži protok svakodnevnog govora, samim tim i emocija a na kraju i ljubavi.

Kako su po vama generalno internet i virtuelna egzistencija na društvenim mrežama uticali na ljubav i međuljudske odnose?

Internet je sve ubrzao. Za nekoliko dana na društvenim mrežama možete nekog upoznati u meri za koju u oflajn životu treba bar nekoliko nedelja intenzivnog druženja. Mnogo brže se sklapaju poznanstva nego pre ere interneta. I razvoj tih poznanstava je ubrzan. Manje vremena potrošićete na one pogrešne. Istovremeno i put do pravih je kraći.

Često se može čuti da ljudi kad pričaju o internetu, a pre svega o društvenim mrežama, koriste termine virtuelno, virtuelni život, virtuelni prijatelji i sl. Ne vidim u tome ništa virtuleno. Internet i društvene mreže su stvarni koliko i mi sami. Isto tako je stvaran i njihov uticaj na svakog od nas. Na internetu se pored sklapanja poslova sklapaju i brakovi, ljudi se tamo zaljubljuju, pronalaze ljubavnike i ljubavnice... Ukratko, sve je isto kao i van interneta, samo je sve brže.

Autor: Marija Mijatović
Izvor: blogmagazin.rs