Tražeći informacije o prvom romanu Patrika Rotfusa bio sam vrlo iznenađen činjenicom da je rukopis za „Hroniku o Kraljoubici“ odbijen od strane izdavačkih kuća nebrojeno puta. S jedne strane, to nije tako čudno ako se uzme u obzir da je protekla decenija iznedrila popriličan broj pokušaja pisaca da se probiju u svet fantastične proze ali jeste vrlo neverovatno kada pročitate „Ime vetra“ (koje predstavlja dorađenu prvu knjigu „Hronike“). Iako (uslovno rečeno) početnik, Rotfus pokazuje izuzetan talenat za stvaranje naracije koja bez pretencioznosti govori o velikoj životnoj avanturi glavnog junaka, inače legendarne figure tog sveta, baš kao da sedite i slušate čoveka koji je kroz istu i prošao. Zapravo, u tome i jeste glavna čar romana.

„Ime vetra“ počinje u zabačenoj krčmi u jednoj od provincija velikog kraljevstva izmučenog ratovima i previranjima raznih vrsta. Tu jedne večeri nailazi Hroničar koji prateći trag glasina prepoznaje već legendarnog Kvouta i počinje da zapisuje celu njegovu životnu priču iz prve ruke. Tako krećemo na put nazad u prošlost i saznajemo više o Kvoutovom odrastanju, životu sa putujućim glumcima, o tome kako je nagli obrt doveo do toga da se nađe sam u nepoznatom gradu i bori se za sopstveni život. Moglo bi zvučati sasvim obično ali je zapravo daleko od toga. Budući da su o njemu ispričane mnoge, uglavnom preuveličane priče, Kvout ih jednu po jednu razbija i predstavlja onako kako su se i zbile, ne skrivajući pritom činjenice da je neke od tih suludih glasina pokrenuo i sam. I tako korak po korak ulazimo dublje u život i delo crvenokosog Barda, Ezoteričara i Kraljoubice slušajući njegovu ličnu ispovest koja će na kraju dovesti do sadašnjeg vremena i razloga zbog koga se krije od moćnih neprijatelja koji su mu za petama.
Razbijanje klišea je jedna od bitnijih karakteristika ovog romana. Rotfus se kroz Kvoutove reči hvata u koštac sa mnogim opštim mestima koja se neretko sreću kod pisaca u ovom žanru i ruga im se na izuzetno zabavan način a opet to čini tako da nijednog trenutka ne probije četvrti zid. U svojoj osnovi, ova priča je duboka i intimna ljudska ispovest o životu čoveka koji zna da su bajke jedno a stvarnost drugo. Zato i ovaj izmaštani svet uprkos magiji, čudovištima i demonima ima vrlo stvarnu notu i lako uvlači čitaoca unutar sebe. Iako vrlo obimna, ova knjiga će vas naterati da probdite celu noć po „samo još jedno poglavlje“ sistemu.

Sam pisac za sebe kaže da je večiti student, ljubitelj RPG-a i veliki poznavalac odbijanja. Celu ovu priču napisao je još za vreme studiranja ali nije bilo izdavačke kuće koja je prihvatila njegov rukopis sve do 2007. godine.  Nakon toga „Ime vetra“ je više puta ocenjeno kao najbolji debitantski roman, pa čak i kao jedno od najboljih dela epske fantastike u poslednjih nekoliko decenija a Rotfus već uveliko radi na poslednjem delu trilogije.

Ukoliko još uvek niste imali prilike da se domognete ovog romana a ljubitelj ste fantastike onda nema mesta čekanju. Definitivno je u pitanju jedno od boljih dela žanra i predstavlja sjajan uvod u priču koja obećava nezaboravnu vožnju kroz sećanja jednog velikog čoveka. S druge strane, oni koji traže zgodan ulaz u fantastične svetove će naći baš ono što im treba u Kvoutovoj pripovesti budući da glavni junak nalik vodiču pokazuje sve ono što ovakve romane čini magičnim. A pritom se ni sam ne libi da upotrebi malo magije, taman toliko da svoju biografiju učini još živopisnijom.

Autor: Nenad Jovanović