Novi roman Hauarda Džejkobsona – drugi deo serijala povodom 400 godina od smrti Šekspira – na hrabar način koristi originalnu priču o istrajnosti. U prvoj sceni, Simon Strulovič, „bogat, plahovit, uvredljiv filantrop, čovek čija oduševljenja povremeno narastaju a povreme­no slabe, vlasnik brižljivo sakupljene zbirke anglo-jevrej­ske umetnosti dvadesetog veka… i otac kćerke koja počinje da skreće s pravog puta“, sreće Šajloka na češirskom groblju, budući da je priča prebačena u Englesku 21. veka, ali je van te činjenice priča verna Šekspirovom originalu. Strulovičevo „oduševljenje“ krije pitanje šta to znači biti Jevrejin i to je vizura kroz koju će biti prikazan savremen odnos globalnog društva prema (anti)semitizmu. Šajlok funkcioniše poput fantazmagorične projekcije Strulovičeve svesti, ali je ujedno i nezavisan lik. (Džejkobsonov stil dozvoljava na sasvim prirodan način Šajlokovo fizičko i fantazmagorično prisustvo.) Šajlok ima interakcije i sa drugim ljudima, a nakon što ga Strulovič pozove u svoj dom, među dvojicom muškaraca rađa se prijateljstvo jer dele isti problem u istom trenutku.

U međuvremenu se razvija komplikovana romantično-komična spletka u koju su uključeni homoseksualac i esteta D’Anton (koji je u ulozi D’Antonija iz originala), frizerka koja vozi porše i koja ima svoj rijaliti program (u ulozi Porcije iz originala), i fudbaler bez mozga koji voli jevrejske devojke. Niko iz ovog prosperitetnog češirskog „Zlatnog trougla“ ne mora da pozajmljuje novac od Struloviča, ali se među njima razvijaju opasne veze. D’Anton je u prošlosti uvredio Struloviča tako što je stao na put njegovom pokušaju da osnuje muzej anglo-jevrejske umetnosti, fudbaler Gratan pokušava da zavede Strulovičevu mlađu ćerku, koja je jako oprezna po pitanju seksa, i, ukratko, Strulovič je isprovociran da naplati dugove čim se za to steknu uslovi.

Strulovič/Šajlok materijal, koji je mahom sačinjen od razgovora i mišljenja, najuspeliji je deo romana. Džejkobson poznaje ove zemaljske, borbene tipove poput Struloviča, poznati su mu njihov atavizam i očekivanja, dok mu Šajlokovo prisustvo daje notu tragikomičnosti. Samopodsmešljivi humor se primećuje dok se Strulovič bori sa „rasplamsalom jevrejštinom“ koja gori u njemu pod Šajlokovim uticajem: bori se sa strašnom pomisli da će udati ćerku za nejevrejina, sa iznenadnim interesovanjem za košer hranu, sa porivima koje ne može da potisne, željom da otkaže pretplatu na Gardijan zbog toga što je pomogao da Jevreji stignu do „ivice istrebljenja“, i kuje planove kako bi se osvetio svojim neprijateljima. Postoje pasusi među ovim poglavljima koji na duhovit način, ipak jasno i surovo realno podsećaju na Filipa Rota u njegovim najboljim momentima, odslikavajući paranoje koje imaju i Jevreji i nejevrejski živalj.

Džejkobson zaslužuje pohvalu za način na koji je stvorio ljubavne zaplete na osnovu predloška, dodajući detalje i promene koje izazivaju iznenađenje kod čitaoca. Roman je, neodoljiv, i osvaja intrigantnim zapletom koji postepeno kulminira. Možda je najzanimljivija stvar to što Šajlok postiže čudno, ali zadovoljavajuće rešenje na kraju.

Ovo delo radi ono što bi svaka dobra prerada trebalo da pruža: izražava poštovanje prema originalu i produbljuje ga.

Izvor: theguardian.com