Sa njegovim knjigama putovali smo po Andaluziji („Fatimina ruka“, „Bosonoga kraljica“), a novim romanom „Slikar duša“ ponovo nas vodi u rodnu Barselonu. Ali ne onu iz proslavljene „Katedrale na moru“ ili „Naslednika zemlje“, već u grad modernizma, radničkih borbi, Tragične nedelje...

Advokat po struci, Ildefonso Falkones danas je jedan od najpopularnijih španskih pisaca na svetu. Osvojio je brojne nagrade, a njegovi romani prodati su u više od 7 miliona primeraka širom sveta.

Pre četiri godine bio je gost Lagune i Sajma knjiga. Prilikom te posete saznali smo da je Falkones topao, komunikativan, druželjubiv čovek. Sa njim su razgovori uvek prijatni, a takav je bio i ovaj za Bukmarker. Iako nismo imali priliku za susret „oči u oči“, odgovori na naša pitanja još jednom su nam potvrdili mišljenje koje smo o njemu stekli prilikom upoznavanja – Falkones nije samo veliki pisac već je i veliki čovek.

Razgovor smo počeli pričom o „Slikaru duša“, romanu koji autor naziva svojim „trijumfom nad strahom“, jer mu je tokom rada na ovoj knjizi dijagnostifikovana teška bolest.

Roman „Slikar duša“ počinje posvetom „svima onima koji vode borbu protiv raka“. Da li Vam je ovo bio najteži roman za pisanje?

Bez sumnje je bio najteži. Kombinovati rad i uzbuđenje koje prati svaki kreativan proces, dok ste istovremeno prinuđeni da se suočite sa bolešću i borite se protiv nje, zadatak je koji bih svrstao u prilično teške, često neuspešne, beznadežne. Danas se i dalje borim, smatram to privilegijom.

Zašto ste u „Slikaru duša“ želeli da „otputujete“ baš u modernističku Barselonu?

Barselona je grad sa najvećim modernističkim arhitektonskim nasleđem na svetu. Stoga nudi veličanstveno okruženje za razvijanje zapleta o ljubavi, seksu, strasti, novcu i svim onim komponentama koje u romanu moraju da privuku pažnju čitaocu. To je spoj fikcije i stvarnosti, u ovom slučaju zaista magične, atraktivne stvarnosti.

Glavni lik je slikar po imenu Dalmau. Koje su njegove glavne odlike?

Dalmaua odlikuje osećajnost. Reč je o osobi koja ima slikarski dar, poseban osećaj da uhvati suštinu stvari i zabeleži ih na slici... Reč je o umetniku čiji se život prepliće sa izgradnjom modernističkih zgrada.

Drugi lik je Ema, mlada kuvarica uključena u radničku borbu. Koju su ulogu žene zaista imale u ovoj borbi?

Žene su igrale ulogu koja mi se činila iznenađujućom: vodile su demonstracije koje su održavali radnici u vreme kada nisu imali nikakva prava. One su išle ispred svih, vodile su svoju decu sa sobom kako bi zaštitile muškarce, svoje očeve, muževe, sinove... Predvodile su društvenu revoluciju i igrale suštinsku ulogu u borbi u vreme kada je radnička klasa shvatila da ima neizostavnu ulogu u politici koja im je do tada bila uskraćena i borila se da je obezbedi.

Kako je radnička klasa doživljavala modernizam? Kao razmetanje buržoaske klase ili na neki drugi način?

Čini mi se da radničkoj klasi nije bilo mnogo stalo do modernizma. U to vreme bilo je žestokih kritika onoga što je bila prava revolucija u estetici, ali su uglavnom dolazile od same buržoazije, uvek konzervativne. Niže klase su imale dovoljno muka da se izbore za krov nad glavom i hranu, za jednostavno preživljavanje.

Da li ste od početka znali kako će se razvijati priča ili ste u nekom trenutku improvizovali sa likovima? Jesu li Vam se neki likovi „javili“ dok ste stvarali priču, iako ih na početku niste imali u planu?

Zbog načina na koji pristupam pisanju romana, uvek prvo imam smišljenu i razrađenu ideju, inače rizikujem da dođem do polovine dela ili do kraja i da se radnja ne uklapa. Zbog toga glavni likovi moraju biti prilično jasno definisani. Sporedni likovi, oni od kojih ne zavisi tok romana, mogu se menjati, rađati, razvijati ili gubiti na važnosti, pa čak i potpuno nestati.

Da li ste, dok ste istraživali istoriju Barselone, otkrili nešto što Vas je iznenadilo?

Među mnogim pojedinostima koje sam otkrio, saznao sam da je postojalo skoro deset hiljada napuštene dece koja su živela na ulici. Teško je prihvatiti da je ne tako davno – pre jednog veka, u vreme kada su živeli naši roditelji ili bake i deke – postojala tolika beda u gradu koji, s druge strane, danas prikazuje raskoš i veličanstvenost nekih zgrada koje su nastajale u to doba. To su nejednakosti koje su bile jedan od najvećih društvenih kontrasta modernog doba i koje su se završile strahovitim nasilnim sukobima kakva je bila Tragična nedelja.

Kako izgleda Vaš način rada? U kakvom ambijentu volite da stvarate, u koje doba pišete, da li Vam je potrebna tišina dok radite?

Imam običaj da tvrdim da u maštama ljudi mi pisci možemo pripadati samo dvema vrstama: nitkovima koji pišu uz flašu alkohola i pepeljaru punu opušaka ili toplim srdačnim tipovima koji pišu ispred prozora sa pogledom na idilično zeleno polje. Radim kod kuće, ujutru i po podne, kao kancelarijski radnik, uz četvoro dece koja ulaze i izlaze iz moje kancelarije sa najčudnijim pitanjima i temama, zvono na ulaznim vratima koje neprestano zvoni – još više zbog onlajn kupovine – i nepodnošljivu buku usisivača svako jutro.

Da li tražite teme o kojima želite da pišete ili one pronalaze Vas?

Tražim ih, tražim ih. Pisanje je dobrovoljan čin: želim da pišem o onome što radim i izučavam sam čin. Ne mogu da čekam da me bilo šta pronađe.

Šta mislite o španskoj književnosti danas?

Mislim da se, posle mračnog perioda tokom Frankovog režima, može porediti sa književnošću svih susednih zemalja, iako je uvek karakterišu tipično španski poroci.

Koji su Vaši omiljeni pisci? Koju knjigu biste svima preporučili?

Moji omiljeni pisci su svi oni koji su bogatili moju maštu od detinjstva do mladosti: Leon Uris, Anri Šarijer, Frederik Forsajt, Harold Robins… Preporučujem Mafaldu (argentinski novinski strip, o šestogodišnjakinji koja promišlja o svetu i ljudskim problemima, prim.aut).

Šta čitate trenutno?

„Ogledalo naših tuga“ Pjera Lemetra.

Koliko i na koji način se izmenila Barselona pred očima njenih stanovnika?

Barselona je bila magičan, kreativan, otvoren, univerzalan grad. Međutim, trenutno je u retrogradnom procesu. Kreativnost je napustila Barselonu ili, usuđujem se da kažem, Barselona je izdala svoju istoriju. Kreativnost je pokret otvorenosti prema svetu i trenutno pokušavamo da promovišemo svoju kulturu, svoje običaje. Danas je na delu jedan endogamski pogled na svet nespojiv sa univerzalnošću koja je karakterisala ovaj grad.

Koja su Vaša omiljena mesta u Barseloni?

Modernistička i gotička zdanja, Santa Marija del Mar i more.

Da li i dalje uživate u kuvanju?

Da, ali nemam mnogo vremena za to.

Šta mogu čitaoci da očekuju od Vas u budućnosti?

Nadu i želju za životom.

Razgovarala: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 6