Posle jedva nešto više od tri meseca od objavljivanja, u štampi je već šesto izdanje knjige Beograđanke (Laguna) poznatog proznog i dramskog pisca Igora Marojevića. Ovaj podatak može da iznenadi poznavaoce njegovog opusa, jer je reč o autoru koji dosad nije pokazivao komercijalnu stranu svog rada. Razlozi možda deluju još neobičnije kad se ima u vidu da su Beograđanke zbirka priča.

Izgleda da je Marojević svojom novom knjigom pogodio neki novi arhetip, nešto u vezi sa glavnim gradom i njegovim žiteljima što su čitaoci a pre svega čitateljke bile u stanju da osete ali ne i da izreknu i da je to umesto njih učinio pisac...

Šta mislite, šta je to što publiku tera da toliko traži vašu knjigu?

- Ne mogu da budem sasvim siguran. Beograđanke nisam pisao da budu hit, već naprotiv, reč je o poprilično ekstremnom štivu, a ja nisam preterano razmišljao o njegovim učincima. Kad to kažem, na umu imam i poetičku ekstremnost, u vidu pisanja urbanog narativa sasvim iz ženskog ugla i u stilu digitalnog realizma koji do pojave ove knjige nije imao predstavnika u srpskoj književnosti. Drugi njegov predstavnik je Aleksandar Ilić, tvorac sintagme digitalni realizam i autor vrlo dobrog i aktuelnog romana PR.

Znači niste odgonetnuli otkud ovakav uspeh „Beograđanki“?

- Neke čitateljke javile su mi da se vidi da je knjiga pisana iskreno i da su mogle da se prepoznaju u pojedinim mojim junakinjama. Verovatno je to u pitanju. I možda izvesna privlačnost mojih vitalističnih i individualističkih junakinja.

Da, ali knjiga je prilično mračna za jedan bestseler?

- Možda se publika zaželela mraka nakon svih tih komercijalnih narativa koji prodaju laži o izrazitoj lepoti života i lakoj mogućnosti hepienda. Konačno, i najbolje američke serije koje sam gledao poslednjih godina, Fargo i Breaking Bad, govore gotovo samo o negativnim junacima, a postigle su priličan komercijalni uspeh. Mrak je možda neprijatniji, ali tačniji. A naročito u uslovima večite srpske tranzicije.

Opisujete snalaženje Beograđanki u uslovima mobinga, mačizma, vršnjačkog i internet-nasilja, digitalizovanja „realnog života“, prisilnog poslovnog prekvalifikovanja, burazerske ekonomije... Sve su to aktuelne teme. Da li se, pomalo paradoksalno, može reći da su „Beograđanke“ deo angažovane književnosti?

- Može se reći da je to knjiga koja je, između ostalog, angažovana. I ne vidim zašto bi suštinski to bilo imalo paradoksalno.

Po činjenici da su na Lagunin nagradni konkurs inspirisan „Beograđankama“ pristigle čak 124 priče, mora se priznati da ova knjiga ne tera samo na masovno čitanje nego i na pisanje? Kako se osećate s obzirom na to da očigledno imate poetičke sledbenike?

- Nije to sasvim novo. I ranije su neki pisci priznavali uticaj neke od mojih knjiga na sopstvenu poetiku. Što se samog Laguninog konkursa tiče, posebno mi je bitno što su u pitanju pisci u povoju. A najbitnije je to što je na konkurs pristiglo nekoliko baš dobrih i zrelih priča, bile one inspirisane Beograđankama ili ne.

Koliko vam je značilo što vas je Aleksandar Gatalica uvrstio u kratkopričašku „reprezentaciju Jugoslavije“, „Generaciju 23“, čije radove objavljuje Blic kao deo antologije ex-yu kratke proze na temu raspada bivše zemlje i posledica?

- Neki priređivač bi me uvrstio, neki ne. Sad, Gataličino mišljenje cenim više od mišljenja ogromne većine ovdašnjih stvarnih ili mogućih priređivača. Važno je da se tim projektom bar malo obnavlja zajednički kulturni prostor koji je glupo ne koristiti, i da se njime čini upečatljiva inicijativa za vraćanje priče u novine i, samim tim, za popularisanje ovog žanra koji je ugrožen u opštoj romanocentričnosti.

Ni po uspehu „Beograđanki“ se ne bi reklo da je taj žanr u komercijalnoj krizi... Čini se da vaša knjiga u tom smislu vrši važnu misiju povratka položaja priče u srpskoj književnosti?

- I inače mislim da nema razloga za inferiornost kratke priče ni u komercijalnom smislu. Više bismo mogli govoriti o klimi, proceni većine izdavača i pristupu samih proznih pisaca tom problemu. Ali vreme je takvo da bi fragmentarna naracija mogla adekvatnije da ga opiše nego epska, romaneskna. Osim toga, ako je priča na neki način kratki roman, zašto bi čitaocu bilo u interesu da kupi samo jedan roman, a ne zbirku desetak vrlo kratkih romana?

Na kraju, najiskrenije: koliko ste menjali sopstvenu poetiku da biste napisali knjigu koja će naići na ovoliko dobar odziv?

- Čini mi se, ni najmanje. Jednostavan izraz i pisanje iz ekstremno tuđe tačke gledišta već sam primenio u Majčinoj ruci, s tim što tamo govorim iz pozicije šesnaestogodišnjeg vojvođansko-crnogorskog dečaka a ovde iz pozicije Beograđanki. Ali princip je tu istovetan, fingiranje glasa odnosno glasova sasvim drugačijih bića. Sličan pastiš, ne određene književnosti nego određenih tuđih pripovednih glasova, možete naći i u Šnitu i Žegi. S druge strane, neke elemente digitalnog realizma već sam primenio u Parteru. S tim što je to, naravno, bilo mnogo manje osvešćeno nego u Beograđankama. 

Autor: Domagoj Petrović
Izvor: Danas