Igor Marojević: Kriminal određuje savremeni Balkan
Novim romanom „Tuđine“, u izdanju Lagune, Igor Marojević završava petoknjižje, započeto prethodnim delima: „Beograđanke“, „Prave Beograđanke“, „Dvadeset četiri zida“ i „Parter“. Glavni junak knjige „Tuđine“ potiče iz Boke kotorske, gde se oseća podjednako otuđeno kao i u Beogradu, međutim, on ne prestaje da traga za svojim istinskim identitetom, kao i za ljubavlju, koju pronalazi tokom NATO bombardovanja. Priča prati i sukobe Starohercegovaca i Starocrnogoraca u Boki. Marojević je autor i izdanja „Krv je voda“ (Vukotić medija) o vezama mafije i visoke politike.
Zbog čega je vaša nova knjiga na više načina odvojena od ostale četiri?
Najpre zato što je pripovedač i glavni junak „Tuđina“ izričiti došljak, što i jeste pozicija koja je nedostajala da bi se upotpunio mini-panoptikum petoknjižja, ispripovedanog iz pozicija raznovrsnih insajdera, odnosno insajderki. U Beograd je došao i narator i središnji lik „Dvadeset i četiri zida“, ali dovoljno davno da bi i sam postao insajder, za razliku od Ratomira Jaukovića iz mog novog romana. Dok ostale četiri knjige anticipiraju ili jedva dodiruju NATO bombardovanje iz 1999. godine, „Tuđine“ direktno uranjaju u tu temu. Na kraju, knjiga je odvojena od ostalih pomenutih samim tim što je posredi neformalno petoknjižje, u kojem nema lika koji bi se pojavljivao u dva različita dela, već se sva mogu čitati odvojeno. S tim što roman o kojem govorimo, samim tim što je objavljen nakon ostalih knjiga, baca naknadno svetlo na njih. Zajednički za ovih pet naslova, pak, jeste opšti okvir: Beograd devedesetih godina i 21. veka.
Da li su sukobi Starohercegovaca i Starocrnogoraca tipski obrazac ponašanja na Balkanu? Zbog čega ste izabrali Beograd, kao „tuđinsku“ sredinu, za njihovo razrešenje?
Neću reći ništa naročito novo kažem li da je narcisizam malih razlika zaista tipski obrazac ponašanja na Balkanu, u koji se sasvim uklapa postojeće prisilno nerazumevanje između Starohercegovaca i Starocrnogoraca. Dok se Crna Gora nije odvojila, Beograd jeste bio neka treća, dovoljno velika sredina da u njoj jedni beže od drugih, a opet nedovoljno velika da, u dobroj meri nekontrolisano, jedni drugima ne bi zapravo hrlili u susret, često i u konflikt.
Na koji način se u ovom kontekstu mogu protumačiti reči tuđina i otuđenje?
Čini mi se da je pomenuti Ratomir Jauković dovoljno izdvojen da bude tuđin i u rodnom Bokokotorskom zalivu, ne samo u Beogradu. S obzirom na to da je kulturološki bio prozapadno orijentisan, on se zahvaljujući bombama NATO alijanse mora osetiti tuđin i spram tog kolektiva koji zapravo nije poznavao. Ako se zagrebe ono što je napisano, nadam se da u romanu ima više likova čije lične tuđine ulančavanjem prikazuju otuđenje kakvo je tek anticipacija onog, docnije raspirenog razvojem interneta i društvenih mreža. Na kraju krajeva, naslov „Tuđine“ se možda može čitati i kao oblik plurala, ali i kao vokativ jednine.
U knjizi „Krv je voda“ posvetili ste se detaljnom izučavanju svetske mafije, od njenih početaka, do danas. Da li je za različite nacionalne mafijaške klanove takođe karakterističan sistem vrednosti, tipičan za Balkan?
U prozi, pa i u poslednjem romanu, dosta sam se bavio kriminalom, samim tim što na manje-više stvarnosan način tematizujem savremeni Balkan gde je kriminal jedna od najdičnijih komponenti. Pošto pišem o onom što ili poznajem iz prve ruke, ili izučavam, prostudirao sam lokalno „mafijašenje“ i mafijaško pilićarenje, uključujući i njegove italijanske i italoameričke korene, dovoljno da dobijem višak građe. Praktično sam ga se oslobodio objavivši knjigu „Krv je voda“. Verujem da su licemerni moralni kodeks i brutalna korist, koja uključuje i približavanje poslenika visokog kriminala političkim moćnicima, zajednički za sve mafijaške klanove, pa i za balkanske.
Da li je zbog toga ovdašnja, balkanska, mafija jedna od najjačih na svetu? Kako tumačite to da su kanali mafije u svim porama savremenih društava?
Osim za Sicilijance, koji su zanjihali kolevku mafije, plemensko uređenje je svojstveno i Albancima i Crnogorcima, koji su dali srazmerno najviše lučonoša kriminala na Balkanu. Albanska mafija je jedna od najjačih na svetu i zbog doslednijeg pridržavanja tribalnog, koje podrazumeva slabiju inkluzivnost onih što ne pripadaju matičnom plemenu. Tako se pospešuje međusobno poverenje poslenika, koje je ključno za funkcionisanje mafije. Ona se, s druge strane, još od sicilijanskih prapočela, uvek fleksibilno povezivala sa visokom politikom, kao glavnim društvenim centrom moći.
Imate novi album. Da li je muzika upotpunjenje vaših umetničkih sklonosti, ili neka vrsta bega? Dok pevate, da li su vam važne reči ili isključivo ritam i muzika? Kojoj tradiciji pripadate kao muzičar?
Muzika jeste i upotpunjenje mojih sklonosti ka izražavanju, i vrsta bega u kojoj, u trenucima boravka u studiju, sve što se odvija napolju za mene spontano prestaje da postoji. Kao muzičar, mada je to krupna reč za moje bavljenje, pripadam tradiciji koja jednak značaj poklanja tekstu koliko i ritmu i muzici. Na albumu „Da se ne zameri“ pokušao sam da sažmem svoje sporadično bavljenje muzikom u poslednjih 26 godina, otkako se raspala grupa „Stvarno kvarno“ sa kojom sam objavio jedini album pre ovog, autorskog. Za potonji mi se čini da može da se na neki način sluša i kao plejlista „Tuđina“.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Najpre zato što je pripovedač i glavni junak „Tuđina“ izričiti došljak, što i jeste pozicija koja je nedostajala da bi se upotpunio mini-panoptikum petoknjižja, ispripovedanog iz pozicija raznovrsnih insajdera, odnosno insajderki. U Beograd je došao i narator i središnji lik „Dvadeset i četiri zida“, ali dovoljno davno da bi i sam postao insajder, za razliku od Ratomira Jaukovića iz mog novog romana. Dok ostale četiri knjige anticipiraju ili jedva dodiruju NATO bombardovanje iz 1999. godine, „Tuđine“ direktno uranjaju u tu temu. Na kraju, knjiga je odvojena od ostalih pomenutih samim tim što je posredi neformalno petoknjižje, u kojem nema lika koji bi se pojavljivao u dva različita dela, već se sva mogu čitati odvojeno. S tim što roman o kojem govorimo, samim tim što je objavljen nakon ostalih knjiga, baca naknadno svetlo na njih. Zajednički za ovih pet naslova, pak, jeste opšti okvir: Beograd devedesetih godina i 21. veka.
Da li su sukobi Starohercegovaca i Starocrnogoraca tipski obrazac ponašanja na Balkanu? Zbog čega ste izabrali Beograd, kao „tuđinsku“ sredinu, za njihovo razrešenje?
Neću reći ništa naročito novo kažem li da je narcisizam malih razlika zaista tipski obrazac ponašanja na Balkanu, u koji se sasvim uklapa postojeće prisilno nerazumevanje između Starohercegovaca i Starocrnogoraca. Dok se Crna Gora nije odvojila, Beograd jeste bio neka treća, dovoljno velika sredina da u njoj jedni beže od drugih, a opet nedovoljno velika da, u dobroj meri nekontrolisano, jedni drugima ne bi zapravo hrlili u susret, često i u konflikt.
Na koji način se u ovom kontekstu mogu protumačiti reči tuđina i otuđenje?
Čini mi se da je pomenuti Ratomir Jauković dovoljno izdvojen da bude tuđin i u rodnom Bokokotorskom zalivu, ne samo u Beogradu. S obzirom na to da je kulturološki bio prozapadno orijentisan, on se zahvaljujući bombama NATO alijanse mora osetiti tuđin i spram tog kolektiva koji zapravo nije poznavao. Ako se zagrebe ono što je napisano, nadam se da u romanu ima više likova čije lične tuđine ulančavanjem prikazuju otuđenje kakvo je tek anticipacija onog, docnije raspirenog razvojem interneta i društvenih mreža. Na kraju krajeva, naslov „Tuđine“ se možda može čitati i kao oblik plurala, ali i kao vokativ jednine.
U knjizi „Krv je voda“ posvetili ste se detaljnom izučavanju svetske mafije, od njenih početaka, do danas. Da li je za različite nacionalne mafijaške klanove takođe karakterističan sistem vrednosti, tipičan za Balkan?
U prozi, pa i u poslednjem romanu, dosta sam se bavio kriminalom, samim tim što na manje-više stvarnosan način tematizujem savremeni Balkan gde je kriminal jedna od najdičnijih komponenti. Pošto pišem o onom što ili poznajem iz prve ruke, ili izučavam, prostudirao sam lokalno „mafijašenje“ i mafijaško pilićarenje, uključujući i njegove italijanske i italoameričke korene, dovoljno da dobijem višak građe. Praktično sam ga se oslobodio objavivši knjigu „Krv je voda“. Verujem da su licemerni moralni kodeks i brutalna korist, koja uključuje i približavanje poslenika visokog kriminala političkim moćnicima, zajednički za sve mafijaške klanove, pa i za balkanske.
Da li je zbog toga ovdašnja, balkanska, mafija jedna od najjačih na svetu? Kako tumačite to da su kanali mafije u svim porama savremenih društava?
Osim za Sicilijance, koji su zanjihali kolevku mafije, plemensko uređenje je svojstveno i Albancima i Crnogorcima, koji su dali srazmerno najviše lučonoša kriminala na Balkanu. Albanska mafija je jedna od najjačih na svetu i zbog doslednijeg pridržavanja tribalnog, koje podrazumeva slabiju inkluzivnost onih što ne pripadaju matičnom plemenu. Tako se pospešuje međusobno poverenje poslenika, koje je ključno za funkcionisanje mafije. Ona se, s druge strane, još od sicilijanskih prapočela, uvek fleksibilno povezivala sa visokom politikom, kao glavnim društvenim centrom moći.
Imate novi album. Da li je muzika upotpunjenje vaših umetničkih sklonosti, ili neka vrsta bega? Dok pevate, da li su vam važne reči ili isključivo ritam i muzika? Kojoj tradiciji pripadate kao muzičar?
Muzika jeste i upotpunjenje mojih sklonosti ka izražavanju, i vrsta bega u kojoj, u trenucima boravka u studiju, sve što se odvija napolju za mene spontano prestaje da postoji. Kao muzičar, mada je to krupna reč za moje bavljenje, pripadam tradiciji koja jednak značaj poklanja tekstu koliko i ritmu i muzici. Na albumu „Da se ne zameri“ pokušao sam da sažmem svoje sporadično bavljenje muzikom u poslednjih 26 godina, otkako se raspala grupa „Stvarno kvarno“ sa kojom sam objavio jedini album pre ovog, autorskog. Za potonji mi se čini da može da se na neki način sluša i kao plejlista „Tuđina“.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
