Igor Marojević u romanu Majčina ruka (2011) otvoreno progovara o sudbini podunavskih Švaba posle rata, ali ju je zaodenuo u priču o nevinosti i ljubavi. Roman je deo Etnofikcije, piščevog najavljenog romanesknog petoknjižja koje obrađuje odabrane istorijske periode u dvadesetom veku u sudbinama tri naroda koji su bili izolovani zbog svoje „nerazumne etnocentrične politike“ ukorenjene u nacionalizmu. Iako tu prednjače Španci, Nemci i Srbi, pominju se i neki drugi narodi koji se tretiraju i kao žrtve i kao agresori. Marojević ne staje ni na čiju stranu, već zauzima stav individue koja je svedok ili posrednik. Čini se da je „cilj” ovih romana posmatranje savremenih istorijskih pojava kroz prošlost,  jer da bismo saznali šta će nam se događati, moramo se suočiti s onim što nam se već desilo. Da bismo tačno percipirali sadašnjost, ne smemo ćutati o prošlosti ili se zavaravati (kako je napisao Nenad Župac) – lajtmotiv podunavskošvapske književnosti.

Marojević je do sada objavio tri dela Etnofikcije: Žegu, Šnit i Majčinu ruku. U romanu Žega (2004, 2008) autor je ironično predstavio građanski rat bjelaša i zelenaša (pristalica i protivnika Kraljevine SHS) s početka dvadesetog veka u Crnoj Gori. U romanu-tabloidu Šnit (2007, 2014), pisao je o vladavini ustaša u Zemunu krajem Drugog svetskog rata, i o saživotu Hrvata, Srba i Nemaca u ovom „smrtonosnom trouglu“.

Navedena dela izazvala su pažnju jedino književne javnosti, ali ne i masovnih medija. Međutim, svojim poslednjim romanom, Majčina ruka, ovaj pisac provokativne poetike čije su tematske osnove ironičan odnos prema svetu, multikulturalizam i problem identiteta u područjima gde je etnicitet glavno obeležje individue, uspeo je da ustalasa medije zbog jedne slučajnosti. Roman je objavljen u septembru 2011. godine, kada je održana i javna rasprava o Zakonu o restituciji. Ova rasprava je izazvala burne reakcije, a pojedini književni poslenici su optužili Marojevića da je namerno objavio roman u trenutku vođenja rasprave o pomenutom zakonu i, kako piše Nenad Župac, optuživali su ga da je strani plaćenik, da radi za interese Mađara u Vojvodini, da dobija novac iz stranih fondacija, a dokaz su im bile književne stipendije koje je dobio u inostranstvu, kao i prevodi njegovih dela na strane jezike i sl. Njegovo delo jeste naišlo i na oštru osudu i među novinarima, kao i među čitaocima, te recepcija ovog romana pokazuje da književnost na ovu temu još uvek može da izazove burne ideološke rasprave i da ne bude percipirana samo kao umetnost.

Autor: Nikolina Zobenica
Izvor: Tematski zbornik “Jezici i kulture u vremenu i prostoru, IV/2, Filozofski fakultet u Novom Sadu