Dobitnica Nobelove nagrade za književnost Herta Miler primetila je da se u Istočnoj Evropi i dalje mogu osetiti ostaci diktatura, da mentalitet traje duže od jedne diktature, kao i da se uvek iznova javljaju monstruozne vođe koje mogu u trenu oka da promene čitavu državu.

Nemačka književnica, rođena u Rumuniji, bila je gošća programa „Četiri zemlje jedan jezik“, kojim su se na Beogradskom sajmu knjiga predstavili Nemačka, Austrija, Švajcarska i Lihtenštajn, i govorila je u okviru formata „Plava sofa“ koji je prvi put organizovan van nemačkog govornog područja.

Život u totalitarizmu, strategije bekstva, odbrane ili barem očuvanja kako mentalnog tako i fizičkog zdravlja, neprestana potraga za slobodom od terora podjednako kao i od zagušljivosti, neiskrenosti i sveopšte paranoje, teme su koje čine okosnicu književnog dela Herte Miler. Laguna u saradnji sa Zlatnim zmajem ekskluzivno za Sajam knjiga prvi put na srpskom jeziku predstavlja knjigu „Životinja srca“, drugi roman Herte Miler objavljen 1994, koji govori o Rumuniji osamdesetih godina prošlog veka, o sveprisutnom strahu, o ideji bekstva iz Čaušeskuove diktature, o prijateljstvu, poverenju i izdaji.

„Dolazim iz Rumunije gde sam doživela diktaturu. Videla sam toliko nesreća. Ljudi ovde u Srbiji znaju kako to izgleda, ali u Rumuniji, pod Čaušeskom, bilo je mnogo gore. I uvek me je interesovalo kako ljudi mogu da podnesu to, kako žive u takvim uslovima, kako se odvija život. Uvek sam mislila da će mi knjige to reći“, kazala je Miler.

Ona je primetila da je diktatura danas prisutna u Kini, gde su represije sve snažnije, ali skreće pažnju i na situaciju u Istočnoj Evropi.

Miler je navela primere Mađarske, Poljske, Rumunije, ocenjujući da se svuda u Istočnoj Evropi mogu osetiti ostaci diktature. Smatra i da se ponovo javljaju vođe, kao što je Erdogan, koje mogu u trenu oka da promene državu.

Ona je rekla da je kao pripadnica nemačke nacionalne manjine u Rumuniji, rumunski jezik naučila tek sa 15 godina i da ga danas govori perfektno, ali se ne usuđuje da piše na rumunskom.

„Uvek sam mislila da su jezici privatna stvar, da je jezik veštački. Jezik je jedno, a život nešto sasvim drugo. Mislim da život ne želi da bude zapisan i ja tragam, ali mislim da ne uspevam u tome", rekla je Miler.

Ona je rekla da rumunski govori sa snažno izraženim nemačkim akcentom, a opet u Nemačkoj prepoznaju da nije Nemica. „Ja sam Nemica u Rumuniji, a Rumunka u Nemačkoj i to je nešto najbolje što može da se desi čoveku“, istakla je Miler, dodavši da „pogled na stvari nema mnogo veze sa jezikom nego sa Balkanom, mentalitetom, pejzažima.“ Kaže da domovinu ne voli da posmatra u ideološkom smislu ili nacionalističkom ključu, jer ne voli nacionalizam. Ona je rekla da joj i danas srce zakuca brže kada čuje rumunski jezik ili vidi rumunske tablice i ispričala je da je gorak miris kiše u Bugarskoj podsetio na zemlju u kojoj je rođena.

„Kapi kiše u toj prašini su domovina za mene“, naglasila je Miler i dodala da „emocionalno značenje domovine nastaje onda kada se ona izgubi“ zbog čega se domovina često zloupotrebljava od strane različitih ideologija i diktatora. Na pitanje da li umetnost treba da bude angažovana, Miler kaže da ne postoji ništa apolitično, da je svakodnevnica politička, način na koji se ophodimo prema drugima ili kako se ophode prema nama u bolnici, gradskom prevozu.

„U Istočnoj Evropi diktature su ostavile mnogo tragova i mlade generacije moraju to da menjaju, da osete potrebu da to menjaju. Mislim da bih kao frizerka, krojačica ili apotekarka imala podjednak politički integritet kao i književnica. Ne verujem u književnost kao propagandu“, rekla je Miler.

U razgovoru sa Nebojšom Baraćem, koji je naslovljen „Okrutni tango“, Miler se prisetila da je kao jedinica često bila okružena biljkama, da je bašta bila njena dadilja i da je tu sjajnu estetiku prirode kasnije tražila u gradu. Često je, dodaje, mislila da su neke biljke za diktaturu kao što su četinari, dok su one nežne, male biljke koje brzo venu protiv diktature. O naslovima svojih knjiga („Ljuljaška daha“, „Čovek je veliki fazan na ovom svetu“, „Lisac je oduvek bio lovac“, „Mačke na parkingu“) kaže da želi da to bude neobična, poetska rečenica koja će buditi interesovanje i radoznalost. Nije želela da govori o svom procesu stvaranja, jer to je nešto što se dešava tokom pisanja. Ponekad, otkriva, ima i 20 verzija nečega dok ne stekne utisak da ne može bolje od toga, a dešava se da se posle 20. verzije vrati prvoj i sve potonje odbaci. Na pitanje o novom romanu, Miler je rekla da govori samo o onome što je završila, a ne o onome na čemu radi.

Izvor: rtv.rs i Tanjug