Henri Marš: U ovo doba prevelikih očekivanja i konzumerizma, javnost mora da zna i razume da je medicina opasna i neizvesna
„Veoma je malo mačo neurohirurga“, kaže Henri Marš, jedan od vodećih konsultanata u Velikoj Britaniji. „Ali kardiohirurgija – e, to je pitanje života i smrti, dramatično popravljanje tokova krvi koje vodi ka stvarnom izlečenju. Ali nakon operacije na mozgu postoji veliki rizik od invaliditeta da smrt ponekad deluje kao dobar ishod u poređenju sa kvalitetom života kakav nekim pacijentima ostaje. Mi, neurohirurzi, radimo divne, ali i užasne stvari.“
Želja – a možda i potreba – da zabeleži te „neverovatne stvari“ koje viđa svakog dana navela je Marša, starijeg neurohirurga u londonskoj bolnici „Sent Džordž“ i čoveka koji je bio pionir u korišćenju lokalne anestezije tokom operacija na mozgu, da vodi dnevnik. A sada je objavljen kao knjiga pod nazivom „Ne nauditi: Priče o životu, smrti i neurohirurgiji“ koja se našla u užem izboru za nagradu „Kosta“.
Marš priznaje da je „veoma zadovoljan“ što je nominovan – i dodaje: „ali onda želite i da osvojite nagradu“. Ali verovatno nije iznenađen koliko je knjiga dobro primljena. „Oduvek sam pisao“, objašnjava. „Moj posao je istovremeno i uzbudljiv i stresan. Video sam mnogo neverovatnih stvari i to što sam ih zapisao ih je ovekovečilo.“
Marš nije oduvek bio naučnik, prvo je bio na Oksfordu (studirao je politiku, filozofiju i ekonomiju), ali ga je napustio nakon dve godine i „pobegao“ u Njukasl. Našao je posao portira u maloj opštoj bolnici i postao fasciniran medicinom. „Oksford me primio nazad pa sam radio kao lud kako bih dobio diplomu.“ Naravno, prvi u klasi. „Zatim sam se prijavio za posao u bolnici ’Rojal fri’ u Hempstidu.“
Čak i nakon što je postao kvalifikovan, Marš priznaje da mu medicina nije delovala kao zanimanje. „Bio sam pomalo razočaran, povremeno mi je bilo dosadno“, kaže. Zatim je radeći u bolnici bio svedok operacije aneurizme na mozgu i neurohirurgija ga je „očarala“.
Još jedan mogući uticaj na njegov izbor specijalizacije bila je dijagnoza moždanog tumora kod njegovog tada tromesečnog sina Vilijama. Uspešna operacija je garantovala potpuni oporavak. Vilijamova bolest je takođe uticala na način na koji Marš primenjuje medicinu – pokušava da nađe balans između srdačnosti i distance. Seća se da je bio istovremeno nervozan i veoma besan kada je Vilijam bio bolestan, a to su emocije sa kojima se sada svakodnevno susreće kod drugih.
„Doktori i medicinske sestre su uglavnom mladi ljudi. Kada pređete na drugu stranu i postanete pacijent ili ste u srodstvu sa nekim pacijentom, shvatite da vam takvo iskustvo nedostaje. Volim da mislim da me je to učinilo boljim lekarom.“
Kako naširoko istražuje u knjizi, Marš objašnjava da je posebnost bavljenja tumorima i aneurizmama u tome što je sposobnost donošenja dobrih odluka jednako važna kao i veština sa skalpelom.
„Nije reč samo o pitanjima života i smrti; broj smrti u hirurgiji se ne može primeniti na neurohirurgiju jer ponekad je smrt daleko bolji ishod od toga da preživite sa ozbiljnim oštećenjem. A kod naših pacijenata se srećemo sa mnogo oštećenja.“
Seća se slučajeva koji su „pošli po zlu“ i govori u knjizi o „mnogim katastrofama i neočekivanim tragedijama“ kojima je svedočio. Knjiga predstavlja uzbudljivo, ali nimalo lako štivo: „U ovo doba prevelikih očekivanja i konzumerizma, javnost mora da zna i razume da je medicina opasna i neizvesna; mora se obrazovati. Ako žele da se prema njima ophodi kao prema deci i da svoje živote prepuštaju lekarima koje posmatraju poput bogova, u redu, ali onda se ne mogu žaliti posle svega. Pacijenti moraju da prihvate da stvari mogu poći po zlu i da se prema tome odnose kao odrasli ljudi.“
„Nije to kao da parkirate auto u garažu, ishodi nakon operacija mogu biti veoma neizvesni; pacijenti su sa razlogom nervozni – i sam sam još uvek napet pre operacije.“
Marš ipak nije neka vrsta Gordona Remzija operacione sale. „Pričali su mi da sam kao mlađi umeo da bacam stolice oko sebe – to sada ne radim. Moja glavna odgovornost sada je da obučavam mlade.“
Takođe, još uvek operiše u bolnici „Lipska“ u Kijevu u Ukrajini, gde volontira poslednih dvadeset godina. Kako se približio penziji, smanjio je broj radnih sati, a 2015. godine radio je i u bolnici u Nepalu.
„Postajem saosećajniji sa godinama. Veoma lako postanete nestrpljivi sa starijim pacijentima kada ste mladi, ali sada mi je veoma žao svakoga ko ima problem sa mozgom. Pomislim da bih za 10-20 godina to mogao biti ja.“ Veoma ozbiljno shvata mere koje se koriste kao potencijalna prevencija od demencije. „Trčim svakoga dana, uključujući i sprint koji me ostavlja bez daha; radim vežbe i svuda idem biciklom.“
Mozak ga i dalje fascinira. „Kada radite sa njim, učite o patnji i nepredvidivosti života, da što više znamo o mozgu, to više shvatamo da ga ne razumemo. Još uvek samo grebemo po površini.“
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Dragan Matković
Želja – a možda i potreba – da zabeleži te „neverovatne stvari“ koje viđa svakog dana navela je Marša, starijeg neurohirurga u londonskoj bolnici „Sent Džordž“ i čoveka koji je bio pionir u korišćenju lokalne anestezije tokom operacija na mozgu, da vodi dnevnik. A sada je objavljen kao knjiga pod nazivom „Ne nauditi: Priče o životu, smrti i neurohirurgiji“ koja se našla u užem izboru za nagradu „Kosta“.
Marš priznaje da je „veoma zadovoljan“ što je nominovan – i dodaje: „ali onda želite i da osvojite nagradu“. Ali verovatno nije iznenađen koliko je knjiga dobro primljena. „Oduvek sam pisao“, objašnjava. „Moj posao je istovremeno i uzbudljiv i stresan. Video sam mnogo neverovatnih stvari i to što sam ih zapisao ih je ovekovečilo.“
Marš nije oduvek bio naučnik, prvo je bio na Oksfordu (studirao je politiku, filozofiju i ekonomiju), ali ga je napustio nakon dve godine i „pobegao“ u Njukasl. Našao je posao portira u maloj opštoj bolnici i postao fasciniran medicinom. „Oksford me primio nazad pa sam radio kao lud kako bih dobio diplomu.“ Naravno, prvi u klasi. „Zatim sam se prijavio za posao u bolnici ’Rojal fri’ u Hempstidu.“
Čak i nakon što je postao kvalifikovan, Marš priznaje da mu medicina nije delovala kao zanimanje. „Bio sam pomalo razočaran, povremeno mi je bilo dosadno“, kaže. Zatim je radeći u bolnici bio svedok operacije aneurizme na mozgu i neurohirurgija ga je „očarala“.
Još jedan mogući uticaj na njegov izbor specijalizacije bila je dijagnoza moždanog tumora kod njegovog tada tromesečnog sina Vilijama. Uspešna operacija je garantovala potpuni oporavak. Vilijamova bolest je takođe uticala na način na koji Marš primenjuje medicinu – pokušava da nađe balans između srdačnosti i distance. Seća se da je bio istovremeno nervozan i veoma besan kada je Vilijam bio bolestan, a to su emocije sa kojima se sada svakodnevno susreće kod drugih.
„Doktori i medicinske sestre su uglavnom mladi ljudi. Kada pređete na drugu stranu i postanete pacijent ili ste u srodstvu sa nekim pacijentom, shvatite da vam takvo iskustvo nedostaje. Volim da mislim da me je to učinilo boljim lekarom.“
Kako naširoko istražuje u knjizi, Marš objašnjava da je posebnost bavljenja tumorima i aneurizmama u tome što je sposobnost donošenja dobrih odluka jednako važna kao i veština sa skalpelom.
„Nije reč samo o pitanjima života i smrti; broj smrti u hirurgiji se ne može primeniti na neurohirurgiju jer ponekad je smrt daleko bolji ishod od toga da preživite sa ozbiljnim oštećenjem. A kod naših pacijenata se srećemo sa mnogo oštećenja.“
Seća se slučajeva koji su „pošli po zlu“ i govori u knjizi o „mnogim katastrofama i neočekivanim tragedijama“ kojima je svedočio. Knjiga predstavlja uzbudljivo, ali nimalo lako štivo: „U ovo doba prevelikih očekivanja i konzumerizma, javnost mora da zna i razume da je medicina opasna i neizvesna; mora se obrazovati. Ako žele da se prema njima ophodi kao prema deci i da svoje živote prepuštaju lekarima koje posmatraju poput bogova, u redu, ali onda se ne mogu žaliti posle svega. Pacijenti moraju da prihvate da stvari mogu poći po zlu i da se prema tome odnose kao odrasli ljudi.“
„Nije to kao da parkirate auto u garažu, ishodi nakon operacija mogu biti veoma neizvesni; pacijenti su sa razlogom nervozni – i sam sam još uvek napet pre operacije.“
Marš ipak nije neka vrsta Gordona Remzija operacione sale. „Pričali su mi da sam kao mlađi umeo da bacam stolice oko sebe – to sada ne radim. Moja glavna odgovornost sada je da obučavam mlade.“
Takođe, još uvek operiše u bolnici „Lipska“ u Kijevu u Ukrajini, gde volontira poslednih dvadeset godina. Kako se približio penziji, smanjio je broj radnih sati, a 2015. godine radio je i u bolnici u Nepalu.
„Postajem saosećajniji sa godinama. Veoma lako postanete nestrpljivi sa starijim pacijentima kada ste mladi, ali sada mi je veoma žao svakoga ko ima problem sa mozgom. Pomislim da bih za 10-20 godina to mogao biti ja.“ Veoma ozbiljno shvata mere koje se koriste kao potencijalna prevencija od demencije. „Trčim svakoga dana, uključujući i sprint koji me ostavlja bez daha; radim vežbe i svuda idem biciklom.“
Mozak ga i dalje fascinira. „Kada radite sa njim, učite o patnji i nepredvidivosti života, da što više znamo o mozgu, to više shvatamo da ga ne razumemo. Još uvek samo grebemo po površini.“
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Dragan Matković
Autor: Henri Marš
