Hajduci na istoj strani – Prikaz romana „Hajduk ostaje Hajduk“
Da školska godina nije prekinuta zbog bombardovanja, teško da bismo mogli i pretpostaviti u kom se tačno periodu odvija detinjstvo Vasilija Pecikoze Hajduka.
Nije greška – glavni junak romana „Hajduk ostaje Hajduk“ zaista se zove Vasilije, a ne Gligorije.
Tu je, naravno, i Gligorije, ali sada u svojstvu Vasilijevog oca.
Kao što je pisac Gradimir Stojković naglasio u kratkoj belešci uz roman, Hajduk će ostati Hajduk čak i kad to više ne bude Gligorije, nego Vasilije Pecikoza, a na primeru odrastanja nove generacije Stojković je još jedanput pokazao ono što se naslućivalo i u ranijim romanima o Hajduku: da je život i obnovljiv i ponovljiv, pa koliko god da nešto počinje iznova, toliko deluje kao da je već mnogo puta proživljeno i da svaka naredna generacija uživa u istim zadovoljstvima i muči se istim problemima kao i sve generacije pre nje.
Ako iver ne pada daleko od klade, logično je da ni Hajduk ne pada daleko od Hajduka, odnosno da ni sadašnja deca nisu mnogo različita od nekadašnje dece.
Zato bi se naslov, uz karakterističan nadimak koji ostaje u porodici, mogao i simbolično shvatiti, jer kad detinjstvo prođe, tu je naredna generacija da detinjstvo obnovi i da na svoj način proživi već proverene – a ipak neizvesne – probleme, nedoumice i nestašluke.
Tako se u liku Hajduka svako može pronaći, i sadašnje i nekadašnje dete, jer ako dete ne može po drugi put biti dete i ako Hajduk više nije onaj Hajduk iz prvih Stojkovićevih romana, doći će nova deca i novi Hajduci, koji će svojim postupcima podsetiti nekadašnju decu kakva su bila i upozoriti ih da ne sude prestrogo o onome što su nekada i sama radila.
Nekada je Hajduk i sâm dospeo na drugu stranu, a sada je novi Hajduk na prvobitnoj strani prethodnog Hajduka – i tako krug ostaje otvoren, a događaji koji se nižu neodoljivo podsećaju na Gligorijeve školske avanture i stvaraju dozu nostalgije ne samo kod junaka koji imaju prilike da se prisete sopstvenog detinjstva, nego i kod čitalaca koji imaju prilike da se prisete starih romana o Hajduku.
I zaista, da Stojković nije centralni deo radnje sedmog romana o Hajduku smestio u vreme NATO-agresije na Jugoslaviju, moglo bi se pomisliti da novi Hajduk svoje zgode i nezgode proživljava i deceniju pre, ali i deceniju, pa možda i dve decenije docnije – jedino bi se, onda, postavilo pitanje izostanka pametnih telefona i društvenih mreža, ali ni to ne bi bio veliki nedostatak niti bi naškodilo samoj priči.
Naime, čini se da su i đački, i porodični, i školski, i prijateljski problemi kroz koje prolazi Vasilije Pecikoza oduvek isti i da će zauvek takvi ostati, a kad bi i bili prevaziđeni, onda bi verovatno i detinjstvo bilo dosadno, pa bi se izgubila i znatiželja kojoj je svako dete sklono i zahvaljujući kojoj postepeno spoznaje sâm život.
Moglo bi se postaviti pitanje da li je pisac dobro učinio što je detinjstvo Vasilija Pecikoze ukalupio u određeni istorijski događaj – ili je trebalo da izbegne vremensku konkretizaciju i da napiše priču koja bi se mogla dešavati bilo kada u razmaku od dve-tri decenije na prelazu iz dvadesetog u dvadeset prvi vek.
Ipak, takvo je pitanje suvišno nakon što se roman pročita i shvati da pisac svojim postupkom nimalo nije umanjio univerzalnost same priče, a kao što je u prethodnim romanima o Hajduku svaki čitalac na neki način mogao prepoznati sebe i svoja iskustva, tako će se sigurno prepoznati i kroz Hajdukov doživljaj bombardovanja – kada su svi Hajduci, i mladi i stari, bili na istoj strani.
Autor: Dušan Milijić
Nije greška – glavni junak romana „Hajduk ostaje Hajduk“ zaista se zove Vasilije, a ne Gligorije.
Tu je, naravno, i Gligorije, ali sada u svojstvu Vasilijevog oca.
Kao što je pisac Gradimir Stojković naglasio u kratkoj belešci uz roman, Hajduk će ostati Hajduk čak i kad to više ne bude Gligorije, nego Vasilije Pecikoza, a na primeru odrastanja nove generacije Stojković je još jedanput pokazao ono što se naslućivalo i u ranijim romanima o Hajduku: da je život i obnovljiv i ponovljiv, pa koliko god da nešto počinje iznova, toliko deluje kao da je već mnogo puta proživljeno i da svaka naredna generacija uživa u istim zadovoljstvima i muči se istim problemima kao i sve generacije pre nje.
Ako iver ne pada daleko od klade, logično je da ni Hajduk ne pada daleko od Hajduka, odnosno da ni sadašnja deca nisu mnogo različita od nekadašnje dece.
Zato bi se naslov, uz karakterističan nadimak koji ostaje u porodici, mogao i simbolično shvatiti, jer kad detinjstvo prođe, tu je naredna generacija da detinjstvo obnovi i da na svoj način proživi već proverene – a ipak neizvesne – probleme, nedoumice i nestašluke.
Tako se u liku Hajduka svako može pronaći, i sadašnje i nekadašnje dete, jer ako dete ne može po drugi put biti dete i ako Hajduk više nije onaj Hajduk iz prvih Stojkovićevih romana, doći će nova deca i novi Hajduci, koji će svojim postupcima podsetiti nekadašnju decu kakva su bila i upozoriti ih da ne sude prestrogo o onome što su nekada i sama radila.
Nekada je Hajduk i sâm dospeo na drugu stranu, a sada je novi Hajduk na prvobitnoj strani prethodnog Hajduka – i tako krug ostaje otvoren, a događaji koji se nižu neodoljivo podsećaju na Gligorijeve školske avanture i stvaraju dozu nostalgije ne samo kod junaka koji imaju prilike da se prisete sopstvenog detinjstva, nego i kod čitalaca koji imaju prilike da se prisete starih romana o Hajduku.
I zaista, da Stojković nije centralni deo radnje sedmog romana o Hajduku smestio u vreme NATO-agresije na Jugoslaviju, moglo bi se pomisliti da novi Hajduk svoje zgode i nezgode proživljava i deceniju pre, ali i deceniju, pa možda i dve decenije docnije – jedino bi se, onda, postavilo pitanje izostanka pametnih telefona i društvenih mreža, ali ni to ne bi bio veliki nedostatak niti bi naškodilo samoj priči.
Naime, čini se da su i đački, i porodični, i školski, i prijateljski problemi kroz koje prolazi Vasilije Pecikoza oduvek isti i da će zauvek takvi ostati, a kad bi i bili prevaziđeni, onda bi verovatno i detinjstvo bilo dosadno, pa bi se izgubila i znatiželja kojoj je svako dete sklono i zahvaljujući kojoj postepeno spoznaje sâm život.
Moglo bi se postaviti pitanje da li je pisac dobro učinio što je detinjstvo Vasilija Pecikoze ukalupio u određeni istorijski događaj – ili je trebalo da izbegne vremensku konkretizaciju i da napiše priču koja bi se mogla dešavati bilo kada u razmaku od dve-tri decenije na prelazu iz dvadesetog u dvadeset prvi vek.
Ipak, takvo je pitanje suvišno nakon što se roman pročita i shvati da pisac svojim postupkom nimalo nije umanjio univerzalnost same priče, a kao što je u prethodnim romanima o Hajduku svaki čitalac na neki način mogao prepoznati sebe i svoja iskustva, tako će se sigurno prepoznati i kroz Hajdukov doživljaj bombardovanja – kada su svi Hajduci, i mladi i stari, bili na istoj strani.
Autor: Dušan Milijić
