Goran Marković: Sledi rasplet, a ovo se ne može završiti bez snažnih dramskih akcenata
Gajim nadu da nismo toliko pali da se ne možemo jednog trenutka dići. Nagledao sam se porobljenih i poniženih naroda koji su u jednom trenutku rekli: „Dosta!“ i rešili da probaju da žive dostojanstveno. Jedino je pitanje da li ću, kada se taj trenutak odigra, biti prisutan. Ali, to i nije tako važno. Ja sam u sebi pobedio ovaj mrak i slobodan sam. Doduše, mrak još uvek ne zna da je pobeđen, ali saznaće. Kad-tad – kaže proslavljeni reditelj Goran Marković koji je nedavno objavio knjigu „Tito i ja“.
Njegov istoimeni, danas legendarni film, za koji potpisuje i režiju i scenario premijerno je prikazan 1992, a 1993. objavljen je roman, koji je pod senkom filma, i ne samo zbog toga, prošao manje zapaženo. Nedavno je Laguna objavila novo izdanje zbog dela koje obuhvata razne stvari koje su u filmu izostale… U čitavu priču tih davnih dana Marković se upustio motivisan i sopstvenim detinjstvom i odrastanjem, a u razgovoru za Blic govori o novom izdanju knjige, radu na romanu, scenariju, snimanju, čuvenim likovima, okolnostima u kojima živimo danas…
Da li ste intervenisali na knjizi, nešto menjali u odnosu na prvo izdanje iz 1993, kako sada gledate na sve to?
Stvar sa knjigom je ovakva. Kada sam rešio da snimim „Tito i ja“, počeo sam da se prisećam detinjstva i da beležim razne stvarčice koje su mi ostale urezane u glavi. Onda sam, pokušavajući da ih sagledam iz perspektive pripovedača, desetogodišnjeg dečaka, rešio da ih uobličim u formi tema za pismene zadatke koji bi neki zamišljeni profesor iz tog vremena mogao da zada svojim učenicima tog uzrasta. Tako je nastalo nešto kao kratki roman, koji sam nazvao „Zadate teme“. Ali je u mojoj glavi to još uvek bio put ka filmu, nisam razmišljao o tom tekstu kao prozi. Tek kasnije, posle velikog uspeha filma „Tito i ja“, vratio sam se knjizi i shvatio kako je u njoj ostalo jako mnogo onoga što nije moglo stati u sat i po, dva, koliko traje jedan film.
A različito je…?
Reči su osvetljavale priču sasvim drugom svetlošću od filmskih kadrova. Rešio sam da pokušam da od svega napravim roman. U tome me je ohrabrio moj prijatelj Božo Koprivica koji je bio, koliko se sećam, i lektor u pripremi ove knjige. Da nije bilo njegove odlučnosti, verovatno ne bih smogao hrabrosti da tekst ponudim izdavaču. To je bilo 1993, jedne od najgorih godina u našim životima. Inflacija, beda, glad… (ako izuzmemo ovu, koja joj, boga mi, po stravi prilično konkuriše). Niko tada nije kupovao knjige čija cena se merila milijardama. Tako je roman „Tito i ja“ ostao nezapažen. Tek sada, zahvaljujući Dejanu Mihailoviću i Laguni, on se ponovo pojavio. Ovo je, da tako kažem, njegova prava premijera.
Ne sadrži li knjiga i druge teme osim vaših sećanja na detinjstvo?
Svakako. To je priča o titoizmu, važnom istorijskom periodu neronske vladavine jednog diktatora koje se bitno razlikuje od ovog našeg, trenutnog tiranina. Titoizam je imao, dakako, svoju mračnu stranu (uostalom, to sam opisao u „Beogradskom triju“), ali i svoj operetski izgled. Tek sada shvatamo kako smo sa Titom delili privid srećnog života koji je bio, kažem, zasnovan na lakoj muzici koja je pratila naše teške živote. Sada svira druga muzika, do te mere otužna da ju je nemoguće slušati. Ali, u ono vreme, mnogi nisu bili svesni da su opijeni zavodljivim arijama. Moj junak, desetogodišnji Zoran, na kraju priče počinje da shvata u kakvom svetu živi. O tome je ova knjiga.
Knjiga počinjerečenicom „Ja volim svoj dom“, a možemo li izdvojiti neke od markantnih momenata kojih u filmu nema?
U knjizi je sve dublje i preciznije obrađeno. Neke stvari, preko kojih se u filmu iz razumljivih razloga prelazi, u romanu zauzimaju važno mesto. Na primer, porodični odnosi. Zatim, svet dečaka i način na koji ga on shvata. Onda, ironija koju, da tako kažem, autor kroz usta svog junaka pokušava da proturi. I vreme kojeg, za razliku od filmskog dela, kada pišete imate mnogo više.
Od Titove smrti prošlo je 40 godina, od premijere filma skoro 30, gde je danas čuveni bucmasti dečak Zoran, nezaboravni mu nastavnik Raja….?
Ako dečaka Zorana vidite kao alter ega pisca, onda je on duboko razočaran stanjem u kojoj se njegova nekada srećna zemlja našla. On prosto ne može da shvati kako je došlo do toga da sve padne toliko nisko. Čime je zaslužio da se stidi nečega čime se nekada ponosio? A što se tiče Raje, on je, kako vidite, nastavio da verno služi režimu, ma ko mu trenutno bio na čelu. Uvek su postojali takvi, beskrupulozni ljudi koji će učiniti sve za sebe, ne obazirući se na prezir koji ih sve vreme prati.
A gde smo mi?
Ja ipak gajim nadu da nismo toliko pali da se ne možemo jednog trenutka dići. Nagledao sam se porobljenih i poniženih naroda koji su u jednom trenutku rekli: „Dosta!“ i rešili da probaju da žive dostojanstveno. Jedino je pitanje da li ću, kada se taj trenutak odigra, biti prisutan. Ali, to i nije tako važno. Ja sam u sebi pobedio ovaj mrak i slobodan sam. Doduše, mrak još uvek ne zna da je pobeđen, ali saznaće. Kad-tad.
Knjiga je, kao i većina vaših dela, prožeta neodoljivim humorom koji, razume se, u svojoj srži nosi duboku ozbiljnost. Te tako se, između ostalog, kaže da je u dečakovom domu (a dom je neretko i metafora otadžbine) „klozet generator krize“. Šta je nama, danas i ovde, generator krize?
Takođe klozet. Jedino što se radi o jednom ogromnom, higijenski krajnje zapuštenom toaletu koji niko ne održava. Da bismo tu prostoriju doveli u red, moraćemo da donesemo jednu važnu odluku – da rešimo da živimo civilizovano. Pitanje je samo da li svi to želimo ili ćemo dopustiti da nama vladaju oni kojima smrad ne smeta. Ili u njemu, što je još gore, uživaju.
Mala digresija… da li je kada je dečak Zoran dokučio šta znači „juriti sojke“, odnosno razrešio dilemu, „da li je to karakterna crta ili neka funkcija“?
Kada imate deset godina, onda su pitanja vezana za seks i, uopšte, za odrastanje uvek zagonetna. To što citirate je mala šala na temu nezrelosti, potrebna da bi se poverovalo da je narator još dete.
Imajući u vidu sveukupni kontekst, šta nas čeka, kuda i kako dalje?
Rasplet, to sledi. Ja verujem u zakone dramaturgije. Ako je ovo katarza, slede peripetije, a zatim dolazi rasplet. Ovo se ne može završiti bez snažnih dramskih akcenata.
Izvor: scradar.com
Integralnu verziju intervju amožete pročitati ovde.
Da li ste intervenisali na knjizi, nešto menjali u odnosu na prvo izdanje iz 1993, kako sada gledate na sve to?
Stvar sa knjigom je ovakva. Kada sam rešio da snimim „Tito i ja“, počeo sam da se prisećam detinjstva i da beležim razne stvarčice koje su mi ostale urezane u glavi. Onda sam, pokušavajući da ih sagledam iz perspektive pripovedača, desetogodišnjeg dečaka, rešio da ih uobličim u formi tema za pismene zadatke koji bi neki zamišljeni profesor iz tog vremena mogao da zada svojim učenicima tog uzrasta. Tako je nastalo nešto kao kratki roman, koji sam nazvao „Zadate teme“. Ali je u mojoj glavi to još uvek bio put ka filmu, nisam razmišljao o tom tekstu kao prozi. Tek kasnije, posle velikog uspeha filma „Tito i ja“, vratio sam se knjizi i shvatio kako je u njoj ostalo jako mnogo onoga što nije moglo stati u sat i po, dva, koliko traje jedan film.
A različito je…?
Reči su osvetljavale priču sasvim drugom svetlošću od filmskih kadrova. Rešio sam da pokušam da od svega napravim roman. U tome me je ohrabrio moj prijatelj Božo Koprivica koji je bio, koliko se sećam, i lektor u pripremi ove knjige. Da nije bilo njegove odlučnosti, verovatno ne bih smogao hrabrosti da tekst ponudim izdavaču. To je bilo 1993, jedne od najgorih godina u našim životima. Inflacija, beda, glad… (ako izuzmemo ovu, koja joj, boga mi, po stravi prilično konkuriše). Niko tada nije kupovao knjige čija cena se merila milijardama. Tako je roman „Tito i ja“ ostao nezapažen. Tek sada, zahvaljujući Dejanu Mihailoviću i Laguni, on se ponovo pojavio. Ovo je, da tako kažem, njegova prava premijera.
Ne sadrži li knjiga i druge teme osim vaših sećanja na detinjstvo?
Svakako. To je priča o titoizmu, važnom istorijskom periodu neronske vladavine jednog diktatora koje se bitno razlikuje od ovog našeg, trenutnog tiranina. Titoizam je imao, dakako, svoju mračnu stranu (uostalom, to sam opisao u „Beogradskom triju“), ali i svoj operetski izgled. Tek sada shvatamo kako smo sa Titom delili privid srećnog života koji je bio, kažem, zasnovan na lakoj muzici koja je pratila naše teške živote. Sada svira druga muzika, do te mere otužna da ju je nemoguće slušati. Ali, u ono vreme, mnogi nisu bili svesni da su opijeni zavodljivim arijama. Moj junak, desetogodišnji Zoran, na kraju priče počinje da shvata u kakvom svetu živi. O tome je ova knjiga.
Knjiga počinjerečenicom „Ja volim svoj dom“, a možemo li izdvojiti neke od markantnih momenata kojih u filmu nema?
U knjizi je sve dublje i preciznije obrađeno. Neke stvari, preko kojih se u filmu iz razumljivih razloga prelazi, u romanu zauzimaju važno mesto. Na primer, porodični odnosi. Zatim, svet dečaka i način na koji ga on shvata. Onda, ironija koju, da tako kažem, autor kroz usta svog junaka pokušava da proturi. I vreme kojeg, za razliku od filmskog dela, kada pišete imate mnogo više.
Od Titove smrti prošlo je 40 godina, od premijere filma skoro 30, gde je danas čuveni bucmasti dečak Zoran, nezaboravni mu nastavnik Raja….?
Ako dečaka Zorana vidite kao alter ega pisca, onda je on duboko razočaran stanjem u kojoj se njegova nekada srećna zemlja našla. On prosto ne može da shvati kako je došlo do toga da sve padne toliko nisko. Čime je zaslužio da se stidi nečega čime se nekada ponosio? A što se tiče Raje, on je, kako vidite, nastavio da verno služi režimu, ma ko mu trenutno bio na čelu. Uvek su postojali takvi, beskrupulozni ljudi koji će učiniti sve za sebe, ne obazirući se na prezir koji ih sve vreme prati.
A gde smo mi?
Ja ipak gajim nadu da nismo toliko pali da se ne možemo jednog trenutka dići. Nagledao sam se porobljenih i poniženih naroda koji su u jednom trenutku rekli: „Dosta!“ i rešili da probaju da žive dostojanstveno. Jedino je pitanje da li ću, kada se taj trenutak odigra, biti prisutan. Ali, to i nije tako važno. Ja sam u sebi pobedio ovaj mrak i slobodan sam. Doduše, mrak još uvek ne zna da je pobeđen, ali saznaće. Kad-tad.
Knjiga je, kao i većina vaših dela, prožeta neodoljivim humorom koji, razume se, u svojoj srži nosi duboku ozbiljnost. Te tako se, između ostalog, kaže da je u dečakovom domu (a dom je neretko i metafora otadžbine) „klozet generator krize“. Šta je nama, danas i ovde, generator krize?
Takođe klozet. Jedino što se radi o jednom ogromnom, higijenski krajnje zapuštenom toaletu koji niko ne održava. Da bismo tu prostoriju doveli u red, moraćemo da donesemo jednu važnu odluku – da rešimo da živimo civilizovano. Pitanje je samo da li svi to želimo ili ćemo dopustiti da nama vladaju oni kojima smrad ne smeta. Ili u njemu, što je još gore, uživaju.
Mala digresija… da li je kada je dečak Zoran dokučio šta znači „juriti sojke“, odnosno razrešio dilemu, „da li je to karakterna crta ili neka funkcija“?
Kada imate deset godina, onda su pitanja vezana za seks i, uopšte, za odrastanje uvek zagonetna. To što citirate je mala šala na temu nezrelosti, potrebna da bi se poverovalo da je narator još dete.
Imajući u vidu sveukupni kontekst, šta nas čeka, kuda i kako dalje?
Rasplet, to sledi. Ja verujem u zakone dramaturgije. Ako je ovo katarza, slede peripetije, a zatim dolazi rasplet. Ovo se ne može završiti bez snažnih dramskih akcenata.
Izvor: scradar.com
Integralnu verziju intervju amožete pročitati ovde.
Autor: Goran Marković
