Robert Haris ima sposobnost da čitaoce uvodi u manje poznate svetove i oduševljava ih emotivnim, fizičkim i etičkim izazovima sa kojima se suočavaju glavni junaci u procesu otkrivanja potpuno neočekivanih istina. Oni kojima su njegovi istorijski trileri, poput „Imperiuma“, poznati će odmah od prve stranice novog romana „Drugi san“ biti spremni da traže tragove.

April 1468. godine. Arogantni Kristofer Ferfaks putuje u zabačeno selo u Vaseksu, Adikot Sent Džordža, kako bi obavio sahranu seoskog sveštenika, oca Lejsija. Čitaoci su odmah upoznati sa time da je biskup Esktera dao Ferfaksu instrukcije da brzo putuje i bude veoma diskretan, ali tokom puta arogancija mladog sveštenika privlači neprijatnosti. Tragovi se brzo pojavljuju i nakon svega nekoliko stranica počinjemo da osećamo istu vrstu nelagode kakva se javlja u Kristoferu.

U parohiji raste nelagoda, i već na 22. stranici Ferfaks otkriva tajnu mrtvog sveštenika – skrivene zabranjene predmete među kojima su beleške o 21. veku i ajfon. Time se otkriva i suština priče: nismo u Vaseksu iz vremena pre 550 godina već 850 godina u budućnosti. Pred nama nije istorijski triler već roman o uništenoj zemlji, smešten u svetu koji je rođen nakon apokalipse koja se davno dogodila.

Haris ne otkriva detalje o apokalipsi: možda je reč o klimatskim promenama, a možda i o tehnološkom sunovratu. Crkva veruje da je reč o ovom drugom i zbog toga je nauka zabranjena kao i zanimanje za prastare tehnologije. Harisovi izbori i rešenja možda neće biti po ukusu ljubitelja postapokaliptičnih priča, ali su poruke i svet koji je razvio zanimljivi i neobični. Posebno za ljubitelje njegovih istorijskih trilera koji se prvi put susreću sa pričom smeštenom u budućnost. Prava poslastica.

Izvor: nytimes.com
Prevod: Dragan Matković