Gde je pupak sveta?
Da li je potrebna recenzija romanu koji već ima recenziju, a koju je napisao – autor tog istog romana?
Ipak, da ne bude zabune: ta je recenzija sama po sebi sastavni deo romana „Pupak sveta“ i ne ide u domen književne kritike, nego u domen pseudodokumentarnosti, iako čak i nakon pažljivijeg čitanja može delovati kao da je zaista napisana nakon štampanja romana, tim pre što autor vrlo oštro i argumentovano kritikuje ono što je sâm napisao.
Manir pseudodokumentarnosti, premda vrlo čest u postmodernoj književnosti, uvek je novi izazvov piscu koji se u takvu avanturu upusti, jer uopšte nije lako formirati roman kao celinu sastavljenu od nekoliko tekstova koje su navodno napisali različiti ljudi, i to u različitim epohama, pa samim tim i različitim književno-jezičkim stilom.
Makedonski pisac Venko Andonovski zamislio je Pupak sveta kao knjigu sačinjenu od pet raznorodnih tekstova, koji nose sledeće naslove: „Predgovor priređivača“, „Knjiga Ključaonica“, „Knjiga Ključ“, „Knjiga Svetlost“ i „Pogovor (Recenzija izdanja ʼPupak svetaʼ)“.
Prvi i poslednji tekst donekle su objašnjeni već samim naslovima, no iako su žanrovski relativno bliski, i oni se međusobno razlikuju stoga što nisu pripisani istom tvorcu, jer su priređivač i recenzent dva različita lika u samom romanu, pa je sasvim logično što na jednu knjigu ne gledaju na isti način.
Svakako se najviše stilskih i jezičkih razlika uočava kad se uporede drugi i treći deo, jer „Ključaonicu“ pripoveda izvesni Ilarion Skaznik, savremenik Svetog Ćirila (Konstantina Filozofa) Solunskog, dok je pripovedač „Ključa“ maltene naš savremenik i može se zaključiti da se njegova priča dešava u drugoj polovini XX veka. Ako se, međutim, zna da je tvorac „Ključa“ istovremeno i pravi tvorac „Ključaonice“, time se slojevitost romana pojačava i stvara mogućnost za nova tumačenja o misterioznom centru sveta i paukovoj mreži koja se beskrajno i nesputano proteže kroz prostor i vreme, baš kao što se i identični literarni motivi prenose iz jednog dela u drugo bez obzira na žanrove i epohe.
Napisana kao svedočenje pred sudom, „Knjiga Svetlost“ jeste onaj deo koji na neki način zaokružuje dva prethodna teksta, s tim što se pripovedač opet menja, pa se priča sada posmatra na drugačiji način i sa potpuno drugačijeg stanovišta, što je i očekivano, jer je novi pripovedač bio maltene antagonista u prethodnom segmentu romana.
Najviše pažnje svakako privlači „Ključaonica“, koja je zamišljena kao srednjovekovni filozofski triler i u umetničkom smislu je najjači deo romana, tim pre što se autor poigravao jezikom, jezičkim mogućnostima i starim književnim pravilima koja možda na prvi pogled i ne deluju zahvalno za novu obradu i nova tumačenja.
U kojoj se meri Andonovski upustio u filološke eksperimente, to nije uvek lako zaključiti na osnovu prevoda, ali pošto su makedonski i srpski bliski jezici, ipak je bilo moguće zadržati pojedine stare i crkvenoslovenske reči a da i srpskim čitaocima budu razumljive; sa druge strane, ponekad je još teže prevoditi sa jezika koji je srodan i blizak, tako da su prevodioci bili veoma pedantni kad su uspeli da u svakoj rečenici sačuvaju izvorni stil i, što je još važnije, ambijent same radnje, pogotovu tamo gde je tekst i nakon prevođenja morao da zadrži podražavanje arhaičnog i milozvučnog jezika srednjovekovnih žitija i hronika.
Ipak, u strogo filološkom smislu, za jezik Ilariona Skaznika ne može se doslovce reći da je arhaičan, pošto je više prožet tipičnim pseudoarhaizmima, gde spadaju izrazi i gramatički oblici koji u vreme Ćirila Solunskog nisu mogli postojati, nego su karakteristični tek za docniji razvoj književnog i narodnog jezika kod Slovena – ali, pošto i makedonskoj i srpskoj publici upravo takvi oblici, zbog samog prizvuka, zaista deluju kao da su izvorno staroslovenski, više je nego opravdana njihova upotreba u funkciji postizanja efekta dokumentarnosti, istoričnosti i arhaičnosti.
Znajući da je, osim podražavanja stila i jezika, za postizanje efekta dokumentarnosti potrebno načiniti i neke nelogičnosti – jer omaškama i nedoslednostima obiluju čak i neki stari spisi koji se smatraju kanonskim – Andonovski je u sopstveni roman svesno uneo greške i anahronizme, na koje će u „Pogovoru“ biti naročito skrenuta pažnja čitaocima. Koliko god da ovakav postupak deluje jednostavno, ipak je i za to potrebno dosta umeća, jer su omaške u tekst ubačene latentno i na prvi pogled neprimetno, što je još jedan vid autentičnosti (ili pseudoautentičnosti), pošto nelogičnosti u starim spisima mogu biti uočene samo nakon pažljivog čitanja svake reči i uglavnom samo od strane stručnih lica.
Najzad, nelogičnosti su u ovakvom romanu i očekivane ako se zna da dva glavna pripovedača (a u stvari: jedan) iznose priču na izrazito subjektivan način, ne skrivajući sopstvena osećanja koja ponekad i nisu usaglašena sa stvarnošću; otuda je i misteriozni „pupak sveta“ tamo gde pripovedač sâm želi da ga pronađe, jer najlepše i najvažnije mesto u vasioni jeste tamo gde svako od nas to želi, tako da lični doživljaj u tom slučaju zaista ima prednost nad svim zakonima objektivnosti i realnosti.
Iako nesumnjivo kvalitetan sâm po sebi (brojna izdanja i nagrade govore najbolje o tome), roman „Pupak sveta“ je prevodom na srpski jezik dobio još više na značaju, jer je time postao jedan od retkih predstavnika savremene makedonske književnosti sa kojima srpska publika ima prilike da se upozna.
Autor: Dušan Milijić
Ipak, da ne bude zabune: ta je recenzija sama po sebi sastavni deo romana „Pupak sveta“ i ne ide u domen književne kritike, nego u domen pseudodokumentarnosti, iako čak i nakon pažljivijeg čitanja može delovati kao da je zaista napisana nakon štampanja romana, tim pre što autor vrlo oštro i argumentovano kritikuje ono što je sâm napisao.
Manir pseudodokumentarnosti, premda vrlo čest u postmodernoj književnosti, uvek je novi izazvov piscu koji se u takvu avanturu upusti, jer uopšte nije lako formirati roman kao celinu sastavljenu od nekoliko tekstova koje su navodno napisali različiti ljudi, i to u različitim epohama, pa samim tim i različitim književno-jezičkim stilom.
Makedonski pisac Venko Andonovski zamislio je Pupak sveta kao knjigu sačinjenu od pet raznorodnih tekstova, koji nose sledeće naslove: „Predgovor priređivača“, „Knjiga Ključaonica“, „Knjiga Ključ“, „Knjiga Svetlost“ i „Pogovor (Recenzija izdanja ʼPupak svetaʼ)“.
Prvi i poslednji tekst donekle su objašnjeni već samim naslovima, no iako su žanrovski relativno bliski, i oni se međusobno razlikuju stoga što nisu pripisani istom tvorcu, jer su priređivač i recenzent dva različita lika u samom romanu, pa je sasvim logično što na jednu knjigu ne gledaju na isti način.
Svakako se najviše stilskih i jezičkih razlika uočava kad se uporede drugi i treći deo, jer „Ključaonicu“ pripoveda izvesni Ilarion Skaznik, savremenik Svetog Ćirila (Konstantina Filozofa) Solunskog, dok je pripovedač „Ključa“ maltene naš savremenik i može se zaključiti da se njegova priča dešava u drugoj polovini XX veka. Ako se, međutim, zna da je tvorac „Ključa“ istovremeno i pravi tvorac „Ključaonice“, time se slojevitost romana pojačava i stvara mogućnost za nova tumačenja o misterioznom centru sveta i paukovoj mreži koja se beskrajno i nesputano proteže kroz prostor i vreme, baš kao što se i identični literarni motivi prenose iz jednog dela u drugo bez obzira na žanrove i epohe.
Napisana kao svedočenje pred sudom, „Knjiga Svetlost“ jeste onaj deo koji na neki način zaokružuje dva prethodna teksta, s tim što se pripovedač opet menja, pa se priča sada posmatra na drugačiji način i sa potpuno drugačijeg stanovišta, što je i očekivano, jer je novi pripovedač bio maltene antagonista u prethodnom segmentu romana.
Najviše pažnje svakako privlači „Ključaonica“, koja je zamišljena kao srednjovekovni filozofski triler i u umetničkom smislu je najjači deo romana, tim pre što se autor poigravao jezikom, jezičkim mogućnostima i starim književnim pravilima koja možda na prvi pogled i ne deluju zahvalno za novu obradu i nova tumačenja.
U kojoj se meri Andonovski upustio u filološke eksperimente, to nije uvek lako zaključiti na osnovu prevoda, ali pošto su makedonski i srpski bliski jezici, ipak je bilo moguće zadržati pojedine stare i crkvenoslovenske reči a da i srpskim čitaocima budu razumljive; sa druge strane, ponekad je još teže prevoditi sa jezika koji je srodan i blizak, tako da su prevodioci bili veoma pedantni kad su uspeli da u svakoj rečenici sačuvaju izvorni stil i, što je još važnije, ambijent same radnje, pogotovu tamo gde je tekst i nakon prevođenja morao da zadrži podražavanje arhaičnog i milozvučnog jezika srednjovekovnih žitija i hronika.
Ipak, u strogo filološkom smislu, za jezik Ilariona Skaznika ne može se doslovce reći da je arhaičan, pošto je više prožet tipičnim pseudoarhaizmima, gde spadaju izrazi i gramatički oblici koji u vreme Ćirila Solunskog nisu mogli postojati, nego su karakteristični tek za docniji razvoj književnog i narodnog jezika kod Slovena – ali, pošto i makedonskoj i srpskoj publici upravo takvi oblici, zbog samog prizvuka, zaista deluju kao da su izvorno staroslovenski, više je nego opravdana njihova upotreba u funkciji postizanja efekta dokumentarnosti, istoričnosti i arhaičnosti.
Znajući da je, osim podražavanja stila i jezika, za postizanje efekta dokumentarnosti potrebno načiniti i neke nelogičnosti – jer omaškama i nedoslednostima obiluju čak i neki stari spisi koji se smatraju kanonskim – Andonovski je u sopstveni roman svesno uneo greške i anahronizme, na koje će u „Pogovoru“ biti naročito skrenuta pažnja čitaocima. Koliko god da ovakav postupak deluje jednostavno, ipak je i za to potrebno dosta umeća, jer su omaške u tekst ubačene latentno i na prvi pogled neprimetno, što je još jedan vid autentičnosti (ili pseudoautentičnosti), pošto nelogičnosti u starim spisima mogu biti uočene samo nakon pažljivog čitanja svake reči i uglavnom samo od strane stručnih lica.
Najzad, nelogičnosti su u ovakvom romanu i očekivane ako se zna da dva glavna pripovedača (a u stvari: jedan) iznose priču na izrazito subjektivan način, ne skrivajući sopstvena osećanja koja ponekad i nisu usaglašena sa stvarnošću; otuda je i misteriozni „pupak sveta“ tamo gde pripovedač sâm želi da ga pronađe, jer najlepše i najvažnije mesto u vasioni jeste tamo gde svako od nas to želi, tako da lični doživljaj u tom slučaju zaista ima prednost nad svim zakonima objektivnosti i realnosti.
Iako nesumnjivo kvalitetan sâm po sebi (brojna izdanja i nagrade govore najbolje o tome), roman „Pupak sveta“ je prevodom na srpski jezik dobio još više na značaju, jer je time postao jedan od retkih predstavnika savremene makedonske književnosti sa kojima srpska publika ima prilike da se upozna.
Autor: Dušan Milijić
