Jasno je zbog čega romanopisce privlači pisanje o kultovima i komunama – izmišljenim ili stvarnim. Njihovi zatvoreni i tajanstveni svetovi svejedno osvetljavaju društvo koje ih okružuje; oni su mamac za harizmatične ljude koji ih osnivaju i one koji im se pridružuju, nudeći tako kalup za neprilagođene, uhvaćene u krhkoj dinamici moći. Njihova nefunkcionalnost pruža zadovoljavajuće haotični, čak apokaliptični narativ. Manje štetni među njima naginju ka komičnim, dok oni zlokobniji mogu da budu istinski užasavajući. Naravno, seksa ima u izobilju.

Ema Klajn, o čijem se prvom romanu mnogo priča (kao i o pozamašnom iznosu na čeku, pravima za objavljivanje u brojnim zemljama i Skotu Rudinu koji je nabavio filmska prava), sada se pridružila piscima poput Džona Apdajka, Alison Luri, Čaka Palahnjuka i Emili Sent Džon Mandel. S tim što je njen roman zasnovan na jednom od najozloglašenijih i najuznemirujućijih kriminalaca s kraja 20. veka Čarlsu Mensonu, čija je „Porodica“ u avgustu 1969. brutalno ubila glumicu Šeron Tejt i njeno nerođeno dete, zatim njene i prijatelje njenog supruga, režisera Romana Polanskog. Te noći, Menson je naložio grupi mladih žena da izvedu pokolj dok je on ostao na ranču gde je bila njegova komuna. Iduće noći, bio je sa njima dok su ponovo ubijale.

Nedovoljno je reći da je poremećena Mensonova ličnost prešla u našu kolektivnu svest. Prošle godine, na malim ekranima opet se pojavio zahvaljujući TV drami „Aquarius“. Gor Vidal i Norman Majler su 1971. imali jedan od najpoznatijih sukoba svih vremena, kada je Majler žestoko odreagovao na Vidalov tekst u književnom dodatku „Njujork tajmsa“, u kojem je Majlera označio kao člana „M3“, grupe u koju je Vidal smestio Henrija Milera, Majlera i Mensona, muškarace „koji misle da žene u najboljem slučaju služe rađanju sinova, a u najgorem su objekti koje treba podbadati, ponižavati i ubijati“.

U tom smislu, suptilno provokativni roman Klajnove istraživanje je grupe „M3“ i njihovih uticaja na ponašanje žena, naročito mladih. Njen Menson – podjednako sumanuti egomanijak i lutalica po imenu Rasel Hadrik – vreba na ivici romana, pojavljujući se mahom kroz okultne talase odobravanja ili gneva usmerenog na sledbenike. U prvom planu su „devojke“, naročito Suzan, njihov privlačni de facto vođa, koja opčinjava naratorku romana, četrnaestogodišnju Evi. Dok gluvari po kalifornijskim predgrađima i čeka da krene u privatnu školu koju su joj razvedeni roditelji izabrali da bi rešili njene nejasne probleme, Evi je zrela za pobunu. Hadrikove devojke su mnogo interesantnije od njene najbolje prijateljice Koni, sa kojom bezvoljno prolazi kroz niz rituala odraslih, istovremeno nespretno flertujući sa Koninim starijim bratom.

Na ranču, ona uspeva da ubrza izlazak iz adolescencije i osveti se majci, koja istovremeno isprobava razne šeme samopomoći 1960-ih i traži novog partnera, i ocu, indiferentno ušuškanom u bezličnom, skupom stanu sa znatno mlađom ženom.

Snaga „Devojaka“ leži u sposobnosti Klajnove da prizove teksturu i atmosferu tog bolnog vremena između, te očajničke potrebe da se ispuni emotivni vakuum. „Možda je ovo bolji način“, misli Evi na početku, „iako deluje tuđ. Biti deo ove amorfne grupe, verujući da ljubav može da dođe sa svih strana“. Jedno od omiljenih grešnih zadovoljstava Mensonove „Porodice“, koje se reprizira i ovde, bilo je da uđu u prazne kuće i šokiraju vlasnike sitnim promenama u kući. Krađa je bila od sporednog značaja u ovim slučajevima. Talenat Klajnove je hvatanje te nelagode, tog ograničenja našeg osećaja stabilnosti.

Autor: Aleks Klark
Izvor: theguardian.com