„Frankenštajn u Bagdadu“ Ahmeda Sadavija: Bizaran, nasilan i zločesto duhovit
Prošla su dva stoleća otkako je čudovišni plod mašte Meri Šeli otplovio u tamu na santi leda. Irački pisac i filmadžija Ahmed Sadavi nas u svom neobičnom romanu, prožetom reskim humorom, upoznaje sa njegovim rođakom iz 21. veka. Ako bi se ikada sreli na operacionom stolu nekog čudaka, ovaj bagdadski momak bi bez sumnje imao štošta da kaže Frankenštajnovom stvorenju.
Radnja romana smeštena je u period posle američke invazije na Irak. Bagdad istovremeno ostavlja utisak i sasvim prosečnog i krajnje neobičnog grada: grada u kome se novinari i državni funkcioneri sastaju u predvorjima hotela kako bi se jedni drugima žalili na stanje stvari; grada u kome izbor između taksija i gradskog prevoza odlučuje da li ćete tokom špica na vreme stići na željeno odredište; ali i grada u kome muškarci sa džakovima od jute preturaju po ruševinama u potrazi za raskomadanim telima nastradalih sugrađana.
Stari sakupljač otpada Hadi na ulici pronalazi otkinuti nos i odnosi ga u svoju šupu. Tamo, okruženo komadima starog nameštaja i oštećenim kuhinjskim elementima, leži obnaženo telo iz koga na pojedinim mestima curi svetla viskozna tečnost. Radi se o bezimenoj žrtvi verskih sukoba, koju je Hadi pronašao na bagdadskim ulicama. Ovaj staretinar se zgražava nad činjenicom da se širom grada po hitnom postupku obavljaju sahrane osakaćenih leševa i zato pažljivo prišiva novi nos na unakaženo lice pokojnika. On kasnije svojim iznenađujuće ravnodušnim prijateljima prepričava ovaj događaj: „Sastavio sam ga kako ga ne bi tretirali kao otpad, kako bi mu ukazali poštovanje kao ostalima i sahranili ga kako dolikuje.“ Budući da ne zna ime nesrećnika iz šupe, Hadi se koristi izrazom „kako se ono zvaše“.
Kao i Hadijevi slušaoci, čitalac u ovom trenutku pluta negde između stvarnog sveta i fantazije: da li je ovde reč o ozbiljnom romanu o traumama rata ili ćemo u sledećem trenutku videti kako zakrpljeni leš silazi sa stola i nestaje u noći? Sadavi – držeći samouvereno uzde narativa – okreće kola u pravcu fantastike u trenutku kada jedan radnik obezbeđenja gine u eksploziji kamiona. Dolazimo do scene – slične onoj u romanu „Linkoln u bardu“ Džordža Sondersa – u kojoj zbunjena duša nastradalog, nesposobna da nađe svoj leš, pronalazi samo par zadimljenih čizama i, neupućena u protokol, odlazi na groblje u potrazi za savetom. Tamo je duh nekog tinejdžera savetuje da brzo pronađe telo kako stvari „ne bi krenule naopako“. Ona ubrzo otkriva beživotnog Kakoseonozvaše na Hadijevom stolu i ulazi u leš, „ispunjevajući ga od glave do pete“. Probudivši se, Hadi otkriva da je njegova kreacija nestala.
Ono što sledi jeste pronicljiv prikaz verskih sukoba i geopolitičkog haosa na Bliskom istoku, apsurdno poučna priča i horor sa elementima fantastike. Kakoseonozvaše, obuzet pravedničkim gnevom, počinje da ubija one koji su zaslužni za pretvaranje Bagdada u klanicu. Organi vlasti su zabrinuti: ko je odgovoran za smrt četiri muškarca na uličnom ćošku, koji izgledaju kao da su zadavili jedan drugog? U priču ulazi čitav niz likova: stara Elišva koja nikada nije prebolela sinovljevu smrt i umesto njega u svoj dom prima Kakoseonozvaše; Faradž, agent za nekretnine koji je bacio oko na Elišvino imanje; ambiciozni novinar Mahmud el Savadi; ali i razni vojni zvaničnici, vlasnici kafea, prostitutke i komšije. Kakoseonozvaše, kome telo počinje da se raspada, često posećuje Hadijevu šupu kako bi se poslužio rezervnim delovima, a vremenom stiče i sledbenike koji su spremni da se žrtvuju u slučaju da mu zatreba novi par ruku za ubijanje.
Sadavi gradi mozaik različitih perspektiva i vremenskih perioda. Oni se s vremena na vreme međusobno prepliću, što dovodi do izvesnog popuštanja napetosti, ali je istovremeno u potpunom skladu sa temom romana. Rat je apsurdan, a svaki ozbiljan istoričar morao bi pažljivo da prati beskrajni lanac podela, ludosti, loše osmišljenih strategija, korupcije, nemara i oholosti, ne bi li otkrio kako je jedan imejl doveo do eksplozije u kojoj je mladić raznesen na komadiće, a nikog nije briga za to. Dok poluraspadnut luta ulicama u potrazi za pravdom, Kakoseonozvaše uviđa: „Nema nevinih koji su potpuno nevini, ni zlikovaca koji su potpuno zli... svaki zlikovac koga je ubio bio je istovremeno i žrtva.“
Zbog toga ovaj roman na kraju više asocira na Kafku nego na delo Meri Šeli. Elementi gotskog romana su svakako prisutni u autorovom odnosu prema ljudskom telu i njegovoj obradi tema pravde i zločina, ali Sadavija slikanje stravičnih prizora ne zanima toliko koliko preispitivanje besmislene prirode i posledica rata. Užasnut i zbunjen, on nas poziva da razmislimo da li je slika oživelog leša na ulicama Bagdada išta manje verovatna od izveštaja svetske štampe.
Sadavijeva bizarna, krvava i zločesto duhovita knjiga u velikoj meri pozajmljuje iz kanona naučne fantastike i ovaj dug vraća sa debelom kamatom: ona predstavlja zadivljujuće dostignuće koje, nažalost, nikada neće izgubiti na relevantnosti.
Autor: Sara Peri
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Radnja romana smeštena je u period posle američke invazije na Irak. Bagdad istovremeno ostavlja utisak i sasvim prosečnog i krajnje neobičnog grada: grada u kome se novinari i državni funkcioneri sastaju u predvorjima hotela kako bi se jedni drugima žalili na stanje stvari; grada u kome izbor između taksija i gradskog prevoza odlučuje da li ćete tokom špica na vreme stići na željeno odredište; ali i grada u kome muškarci sa džakovima od jute preturaju po ruševinama u potrazi za raskomadanim telima nastradalih sugrađana.
Stari sakupljač otpada Hadi na ulici pronalazi otkinuti nos i odnosi ga u svoju šupu. Tamo, okruženo komadima starog nameštaja i oštećenim kuhinjskim elementima, leži obnaženo telo iz koga na pojedinim mestima curi svetla viskozna tečnost. Radi se o bezimenoj žrtvi verskih sukoba, koju je Hadi pronašao na bagdadskim ulicama. Ovaj staretinar se zgražava nad činjenicom da se širom grada po hitnom postupku obavljaju sahrane osakaćenih leševa i zato pažljivo prišiva novi nos na unakaženo lice pokojnika. On kasnije svojim iznenađujuće ravnodušnim prijateljima prepričava ovaj događaj: „Sastavio sam ga kako ga ne bi tretirali kao otpad, kako bi mu ukazali poštovanje kao ostalima i sahranili ga kako dolikuje.“ Budući da ne zna ime nesrećnika iz šupe, Hadi se koristi izrazom „kako se ono zvaše“.
Kao i Hadijevi slušaoci, čitalac u ovom trenutku pluta negde između stvarnog sveta i fantazije: da li je ovde reč o ozbiljnom romanu o traumama rata ili ćemo u sledećem trenutku videti kako zakrpljeni leš silazi sa stola i nestaje u noći? Sadavi – držeći samouvereno uzde narativa – okreće kola u pravcu fantastike u trenutku kada jedan radnik obezbeđenja gine u eksploziji kamiona. Dolazimo do scene – slične onoj u romanu „Linkoln u bardu“ Džordža Sondersa – u kojoj zbunjena duša nastradalog, nesposobna da nađe svoj leš, pronalazi samo par zadimljenih čizama i, neupućena u protokol, odlazi na groblje u potrazi za savetom. Tamo je duh nekog tinejdžera savetuje da brzo pronađe telo kako stvari „ne bi krenule naopako“. Ona ubrzo otkriva beživotnog Kakoseonozvaše na Hadijevom stolu i ulazi u leš, „ispunjevajući ga od glave do pete“. Probudivši se, Hadi otkriva da je njegova kreacija nestala.
Ono što sledi jeste pronicljiv prikaz verskih sukoba i geopolitičkog haosa na Bliskom istoku, apsurdno poučna priča i horor sa elementima fantastike. Kakoseonozvaše, obuzet pravedničkim gnevom, počinje da ubija one koji su zaslužni za pretvaranje Bagdada u klanicu. Organi vlasti su zabrinuti: ko je odgovoran za smrt četiri muškarca na uličnom ćošku, koji izgledaju kao da su zadavili jedan drugog? U priču ulazi čitav niz likova: stara Elišva koja nikada nije prebolela sinovljevu smrt i umesto njega u svoj dom prima Kakoseonozvaše; Faradž, agent za nekretnine koji je bacio oko na Elišvino imanje; ambiciozni novinar Mahmud el Savadi; ali i razni vojni zvaničnici, vlasnici kafea, prostitutke i komšije. Kakoseonozvaše, kome telo počinje da se raspada, često posećuje Hadijevu šupu kako bi se poslužio rezervnim delovima, a vremenom stiče i sledbenike koji su spremni da se žrtvuju u slučaju da mu zatreba novi par ruku za ubijanje.
Sadavi gradi mozaik različitih perspektiva i vremenskih perioda. Oni se s vremena na vreme međusobno prepliću, što dovodi do izvesnog popuštanja napetosti, ali je istovremeno u potpunom skladu sa temom romana. Rat je apsurdan, a svaki ozbiljan istoričar morao bi pažljivo da prati beskrajni lanac podela, ludosti, loše osmišljenih strategija, korupcije, nemara i oholosti, ne bi li otkrio kako je jedan imejl doveo do eksplozije u kojoj je mladić raznesen na komadiće, a nikog nije briga za to. Dok poluraspadnut luta ulicama u potrazi za pravdom, Kakoseonozvaše uviđa: „Nema nevinih koji su potpuno nevini, ni zlikovaca koji su potpuno zli... svaki zlikovac koga je ubio bio je istovremeno i žrtva.“
Zbog toga ovaj roman na kraju više asocira na Kafku nego na delo Meri Šeli. Elementi gotskog romana su svakako prisutni u autorovom odnosu prema ljudskom telu i njegovoj obradi tema pravde i zločina, ali Sadavija slikanje stravičnih prizora ne zanima toliko koliko preispitivanje besmislene prirode i posledica rata. Užasnut i zbunjen, on nas poziva da razmislimo da li je slika oživelog leša na ulicama Bagdada išta manje verovatna od izveštaja svetske štampe.
Sadavijeva bizarna, krvava i zločesto duhovita knjiga u velikoj meri pozajmljuje iz kanona naučne fantastike i ovaj dug vraća sa debelom kamatom: ona predstavlja zadivljujuće dostignuće koje, nažalost, nikada neće izgubiti na relevantnosti.
Autor: Sara Peri
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
