Fejt Hogan je napisala roman „Klub ponoćnih plivačica“, pun emocija i humora, a za Bukmarker je otkrila kako će ova knjiga podstaći čitaoce da svaki dan prožive na najbolji mogući način.

Irska autorka Fejt Hogan pobedila je 2014. godine na međunarodnom takmičenju za nove autorske glasove svojim debitantskim romanom „Supruge moga muža“, što joj je dalo vetar u leđa. Danas objavljuje i kriminalističke romane pod pseudonimom Džeraldin Hogan, ali se „Klub ponoćnih plivačica“, „emotivna priča o nalaženju novih prijatelja i življenju života punim plućima“ našao na prvom mestu Amazonove top-liste beletristike u Velikoj Britaniji. U pitanju je priča koja ističe važnost zajednice, ženskog prijateljstva i odlučnosti da se nikad ne predamo.

Roman „Klub ponoćnih plivačica“ se fokusira na tri žene koje se nalaze u različitim razdobljima života. Ko su Elizabet, Džo i Lusi i šta Vas je inspirisalo za ove likove?

Na prvi pogled, Elizabet, Džo i Lusi su vrlo različite osobe. Elizabet je udovica lekara koja je veći deo života provela hodajući po jajima i bojeći se da zakorači u vode ispunjenog života. Sa druge strane, Džo uvek direktno „skače“ u vodu! Ona je snažna i neustrašiva, jedna od onih žena koje pokreću stvari za koje se vredi boriti – često baš ona upravlja brodom. Na svoj način se brinula za sve kojima je to bilo potrebno, a sada dolazi vreme kada bi možda trebalo da dopusti drugima da brinu o njoj. Lusi je Džoina ćerka i, poput mnogih žena njenih godina, previše je iscrpljena i zauzeta da bi stvarno razmišljala kako živi ili postoji li život izvan točka u kojem trenutno trči. Njen život se svodi na posao, brigu i preživljavanje.Ove žene su povezane na način koji nisu očekivale, ali od samog početka svaka traži slamku spasa. A to je more – i plivanje u hladnom Atlantskom okeanu – što ih održava na površini dok ne stignu do sigurnosti obale.

Vaša knjiga istražuje ideju življenja života punim plućima, bez obzira na godine. Na koji način ste prikazali ovu temu i šta se nadate da će čitaoci izvući iz iskustava junakinja?

Svaka junakinja je u različitoj životnoj fazi, svakoj nešto treba, iako nisam sigurna da iko stvarno traži bolji život, a kamoli očekuje. A šta uopšte i znači „bolje“? Znamo da se kvalitet života povećava kada imamo zdravlje i ljude oko sebe koji nam nešto znače. Lusi ima vremena da uživa u životu, uživa sa sinom koji se udaljava od nje pre nego što dođe vreme ga pusti. Za Elizabet nema vraćanja sata unazad, pronalaženja onoga što joj je godinama ostavljalo osećaj praznine... ili ima? A za Džo je dominantna vera da će život brinuti o ljudima koje voli kada ona više ne bude mogla.

Za svakog od nas dobar život je vrlo lično pitanje i menja se zavisno od toga gde i u kojoj smo fazi, ali dobar život se uvek svodi na uživanje u dobru koje je oko nas, bilo da su to ljudi, more ili zvezde na nebu.

Roman takođe istražuje temu novog početka nakon suočavanja sa životnim izazovima. Kako su se Vaše junakinje nosile sa tim?

Ta ideja se razvijala kroz knjigu, jer nisam sigurna da su Elizabet i Lusi na početku knjige mogle tačno da opišu kako bi trebalo da izgleda druga. U najboljem slučaju Lusi se nada da će napraviti pauzu, ali to bi bio privremeni novi početak pre povratka istoj staroj dosadnoj svakodnevici. Elizabet, s druge strane, uviđa da jedino može da drži glavu iznad vode (finansijski gledano). Naravno, Džo – takva kakva je – ima sasvim drugačije ideje...

Možemo reći da je prijateljstvo središnja tema u „Klubu ponoćnih plivačica“. Kakva se veza stvara između Elizabet, Džo i Lusi, kako zajedničko iskustvo noćnog plivanja doprinosi njihovom emocionalnom isceljenju i zbližava ih kao prijatelje?

Ovo je knjiga o prijateljstvu, o značaju ženskog prijateljstva i njegovoj isceljujućoj moći. Plivanje zajedno – pogotovo u tami – žene povezuje na dubok način. To je kombinacija hladne vode, osećaja da su malena tačka u ogromnom okeanu i shvatanja da su u velikoj shemi svemira naši problemi maleni i savladivi.

Knjiga kombinuje elemente humora i emocionalne dubine. Kako ste postigli ravnotežu između njih i zašto smatrate važnim prisustvo humora u priči koja se bavi ozbiljnim temama?

To je irski način nošenja sa velikim stresom. Prvo se Elizabet ruga tragediji koja je obeležila početak kraja njene sreće mnogo godina ranije. Možda je to proizašlo iz hladnoće vode ili činjenice da se našla gola u moru, ali to ruši barijere među njima i od tada se i druge žene smeju stvarima koje bi inače mogle da ih povuku ka dnu. Nadam se da će čitalac otkriti da postoji svetlost u tami – i upravo je u toj svetlosti nada.

Lokacija ima ključnu ulogu u romanu, posebno irska obala. Noćni skokovi u hladno irsko more su značajni za priču. Kako lokacija pojačava atmosferu i koja je simbolika noćnog plivanja?

Okean simbolizuje mnogo toga, volim ga jer predstavlja simbol stabilnosti. Smatra se beskrajnim, u njemu se možete izgubiti, ali takođe predstavlja beskrajno putovanje života, ideju da se možete izgubiti u životu, ali uvek doplivati do nove obale. Ništa nije više umirujuće od šetnje uz obalu okeana, sedenja na steni i posmatranja galebova kako jure za ribarskim brodovima.

Skočiti u more u Irskoj nije za one sa slabim srcem. Vrlo je hladno, a noću je more crno. U „Klubu ponoćnih plivačica“ upravo je uranjanje u hladnoću pomoglo Elizabet i Lusi da se reše maske koja je prekrivala njihove najgore strahove i najveće brige. Ne mogu zamisliti Elizabet ili Lusi kao žene koje bi ikada mogle posetiti terapeuta, pogledati ga u oči i izliti svaku emociju na ispitivanje. Okean noću im pruža slobodu da upravo to učine.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 35
Foto: Olga Klofac