F. Skot Ficdžerald nikada neće umreti
Zbirka neobjavljenih priča „Umrla bih za tebe i druge izgubljene pripovetke“, u središte pažnje vraća proslavljenog autora iz Doba džeza, tužnijeg i zabavnijeg nego ikada pre.
Kada se radi o stavljanju pojedinih autora u određene „fioke“, malo pisaca budi tako lake asocijacije kao F. Skot Ficdžerald koji je skovao termin „Doba džeza“ i pomogao da se te era definiše svojim blistavim pričama o prelepim ljudima, šljaštećem bogatstvu i moralnom padu, i čije je najpoznatije delo „Veliki Getsbi“ postalo nezaobilazno u školskom programu kao i razgovorima o Velikom američkom romanu.
Ali do sada neobjavljene priče, koje je za zbirku „Umrla bih za tebe i druge izgubljene pripovetke“ odabrala En Margaret Danijel, svojom turobnom radnjom vezanom za bolnice, mentalne bolesti, pokušaje samoubistva i propale brakove, prkose ovoj jednostavnoj kategorizaciji.
Objavljivanje svake napisane reči nekog slavnog, preminulog pisca nije neuobičajeno. Priče i zbirke su se pojavile i posle smrti Virdžinije Vulf, Džojsa, Dejvida Fostera Volasa, Selindžera, Bolana, Vilijama Stajrona, Harper Li. Čak i dr. Sus ima posthumno objavljenu knjigu. Normalno je preispitivati potrebu za ovakvim izdanjima i štampanjem dela koje bi inače verovatno ostale u fiokama. Na kraju krajeva, živi pisci, čak i oni najveći, znaju koliko rukopisa mora biti uskladišteno ili napušteno da nikada ne vide svetlost dana i za to postoji dobar razlog. Ali za objavljivanje zbirke „Umrla bih za tebe“ postoji valjan razlog. Njena vrednost umnogome se nalazi u atmosferi tih priča kojom se razlikuju od Ficdžeralda koga svi poznajemo. Zbirka ilustruje njegov neverovatno širok raspon, crni humor, i pre svega spremnost na rizik, što se najviše vidi u emocionalnoj srži ovih priča i beskompromisnom realizmu iz kojeg su istkane.
Članovi Ficdžeraldove porodice su 2012. godine otkrili među njegovim ličnim papirima sedam priča za koje se mislilo da su izgubljene. Istoričari književnosti su znali za njih iz njegove prepiske sa agentom Haroldom Oberom, ali niko nije imao predstavu gde se nalaze. Leta 2015. godine, poverioci Ficdžeraldove zaostavštine stupili su u kontakt sa En Margaret Danijel, koja predaje književnost na Univerzitetu Nju Skul, i autorka je raznih tekstova na temu Ficdžeralda i modernizma. Ponudili su joj da uredi zbirku sastavljenu od ovih izgubljenih priča, kao i drugih osam koje su se nalazile među Ficdžeraldovim dokumentima u Prinstonu, i tri sa Univerziteta Južne Karoline.
U uvodu za celu zbirku kao i svaku pojedinačnu priču, Danijel je stvorila narativ između priča, predočavajući kakve su prepreke postojale u vezi sa njihovim objavljivanjem. „Smatrala sam da je moja dužnost da stvorim vezu koja će pokazati sa čim je sve Ficdžerald mora da se izbori“, rekla je urednica, „bilo da su u pitanju bile kritike urednika ili ono što mu se u tom trenutku dešavalo u privatnom životu a što je želeo da nadvlada pišući o tome.“
Istorija ovih priča, od kojih se mnoge bave teškom tematikom (naslovna priča je nastala u vreme kada je Ficdžerald boravio u Severnoj Karolini i borio se sa alkoholizmom a njegova žena Zelda bila u sanatorijumu), sastoji se iz mnogo preganjanja sa urednicima časopisa, agentom Haroldom Oberom, i izdavačima koji su navikli da od Ficdžeralda očekuju lakše, glamuroznije priče, i zato nisu bili oduševljeni njegovom idejom da mračne aspekte svog života iskoristi kao osnovu za svoj rad. „Bio je vrhunac Velike ekonomske krize“, kaže Danijel, „ i ljudi su želeli lepe priče, fine stvari za čitanje. Umesto toga on je želeo da piše realistično. Pisci poput Hemingveja ili Foknera su mogli da pišu sirove, ružne prizore jer ih niko nije svrstavao u stereotipe u koje je Ficdžerald smeštan.“
Ficdžerald je delimično sam odgovoran što se od njega očekivalo da neprestano isporučuje raskošne, gizdave priče; na kraju krajeva, svesno je svoje ime povezao sa Dobom džeza i razmetljivošću koja ga je pratila. A tokom mladosti, u svojim dvadesetim godinama, nije ni pokazivao želju da se odupre stečenoj reputaciji. Ali kada su se motivi koji su stajali iza njegovih dela promenili, kao i izbor tema koje je želeo da obrađuje, izdavači nisu bili preterano spremni za saradnju. „Meni nije jasno kako je ta njegova specifična reputacija mogla da opstane kod bilo koga ko je stvarno pročitao roman 'Veliki Getsbi'“, kaže Danijel. „Njegova proza je divna, ali to je mračan, bolan roman o pohlepi i verolomstvu, smrti i očajanju.“
Između Ficdžeraldovih romana i priča postoji zanimljiv odnos. Danijel kaže da ako pogledamo izvorne rukopise sačuvane u Prinstonu na kojima se nalaze njegove kratke priče videćemo da je pisac zaokružio pojedine pasuse i pored njih napisao zabeleške poput: „Lepi i prokleti“ ili „Nežna je noć“. „Uzevši to u obzir, može se reći da je koristio kratke priče za isprobavanje ideja“, objašnjava Danijel, „dijaloge i zaplete koji će se kasnije pojaviti u romanima.“
Tokom života, Ficdžerald je objavio na stotine priča, često iz finansijskih razloga, ali i zbog vremenskih ograničenja zbog kojih nije bio u stanju da se u potpunosti posveti dužim projektima. Kao što to biva, bio je frustriran čestim uznemiravanjima, što ga je lišavalo mira neophodnog za rad na romanima (tokom života je završio samo četiri, uključujući nezavršeni „The Last Tycoon“). U nekoliko pisama je pomenuo da je uvek želeo da napiše roman o Američkom građanskom ratu (dve priče u zbirci, „Podignuti palčevi“ i „Kod zubara“ smeštene su u to doba) koji bi u svojoj osnovi bio realističan, a ne romansirana predstava o tom sukobu, i u kome bi dva člana iste porodice bili na suprotnim stranama. Na žalost, nije poživeo dovoljno dugo da ga napiše (umro je sa 44 godine).
Posle 1927. godine, Ficdžerald je bio u trci s vremenom. „Pisanje romana 'Nežna je noć' svakako je bilo teško jer je jurio između Baltimora i Severne Karoline, užasno zabrinut za suprugu Zeldu, sopstveno zdravlje, kao i za kćer i njenu budućnost, gledajući kako mu se porodica raspada i vuče po bolnicama. To nisu okolnosti u kojima se piše roman“, kaže Danijel.
Ficdžerald je imao holivudske ambicije, i nekoliko priča iz zbirke su bile zamišljene kao scenariji za filmove. Problem sa adaptacijom Ficdžeraldove proze za film uvek je predstavljala činjenica da je njegov stil izrazito čulan. „Kad čitate neku od tih priča obično mislite kako bi se od nje napravio sjajan film“, kaže Danijel. „Ali jezik je već uradio sav posao umesto kamere. Sve je raznobojno i puno mirisa i zvukova, kao da se film već odvija na tim stranicama. Mislim da je takva odlika Ficdžeraldove proze bila loša za njegove holivudske ambicije.“
Danijel je imala sreću da razgovara sa ljudima koji su poznavali pisca i naglašavali njegov „urnebesan, vodviljski smisao za humor.“ Jedna od stvari koju ljudi ne primete kod njega jeste to koliko je bio zabavan. U priči objavljenoj u Njujorkeru, „Zadužnica“ koja zajedljivo komentariše izdavaštvo, jedan mladi čovek biva ozbiljno povređen u Prvom svetskom ratu i gubi pamćenje. Dok se oporavlja u bolnici, njegov ujak piše lažno spiritualnu knjigu, profitirajući od mladićeve sudbine. Tema je turobna ali je sama priča izrazito zabavna. „Ficdžerald je dobar u tome da vam posluži gorku pilulu posutu šečerom“, kaže Danijel. „Nadam se da će ova zbirka, čak i u svojim najmračnijim pričama, omogućiti ljudima da uživaju u njegovom humoru.“
Izvor: vice.com
Prevod: Vladimir Martinović
Kada se radi o stavljanju pojedinih autora u određene „fioke“, malo pisaca budi tako lake asocijacije kao F. Skot Ficdžerald koji je skovao termin „Doba džeza“ i pomogao da se te era definiše svojim blistavim pričama o prelepim ljudima, šljaštećem bogatstvu i moralnom padu, i čije je najpoznatije delo „Veliki Getsbi“ postalo nezaobilazno u školskom programu kao i razgovorima o Velikom američkom romanu.
Ali do sada neobjavljene priče, koje je za zbirku „Umrla bih za tebe i druge izgubljene pripovetke“ odabrala En Margaret Danijel, svojom turobnom radnjom vezanom za bolnice, mentalne bolesti, pokušaje samoubistva i propale brakove, prkose ovoj jednostavnoj kategorizaciji.
Objavljivanje svake napisane reči nekog slavnog, preminulog pisca nije neuobičajeno. Priče i zbirke su se pojavile i posle smrti Virdžinije Vulf, Džojsa, Dejvida Fostera Volasa, Selindžera, Bolana, Vilijama Stajrona, Harper Li. Čak i dr. Sus ima posthumno objavljenu knjigu. Normalno je preispitivati potrebu za ovakvim izdanjima i štampanjem dela koje bi inače verovatno ostale u fiokama. Na kraju krajeva, živi pisci, čak i oni najveći, znaju koliko rukopisa mora biti uskladišteno ili napušteno da nikada ne vide svetlost dana i za to postoji dobar razlog. Ali za objavljivanje zbirke „Umrla bih za tebe“ postoji valjan razlog. Njena vrednost umnogome se nalazi u atmosferi tih priča kojom se razlikuju od Ficdžeralda koga svi poznajemo. Zbirka ilustruje njegov neverovatno širok raspon, crni humor, i pre svega spremnost na rizik, što se najviše vidi u emocionalnoj srži ovih priča i beskompromisnom realizmu iz kojeg su istkane.
Članovi Ficdžeraldove porodice su 2012. godine otkrili među njegovim ličnim papirima sedam priča za koje se mislilo da su izgubljene. Istoričari književnosti su znali za njih iz njegove prepiske sa agentom Haroldom Oberom, ali niko nije imao predstavu gde se nalaze. Leta 2015. godine, poverioci Ficdžeraldove zaostavštine stupili su u kontakt sa En Margaret Danijel, koja predaje književnost na Univerzitetu Nju Skul, i autorka je raznih tekstova na temu Ficdžeralda i modernizma. Ponudili su joj da uredi zbirku sastavljenu od ovih izgubljenih priča, kao i drugih osam koje su se nalazile među Ficdžeraldovim dokumentima u Prinstonu, i tri sa Univerziteta Južne Karoline.
U uvodu za celu zbirku kao i svaku pojedinačnu priču, Danijel je stvorila narativ između priča, predočavajući kakve su prepreke postojale u vezi sa njihovim objavljivanjem. „Smatrala sam da je moja dužnost da stvorim vezu koja će pokazati sa čim je sve Ficdžerald mora da se izbori“, rekla je urednica, „bilo da su u pitanju bile kritike urednika ili ono što mu se u tom trenutku dešavalo u privatnom životu a što je želeo da nadvlada pišući o tome.“
Istorija ovih priča, od kojih se mnoge bave teškom tematikom (naslovna priča je nastala u vreme kada je Ficdžerald boravio u Severnoj Karolini i borio se sa alkoholizmom a njegova žena Zelda bila u sanatorijumu), sastoji se iz mnogo preganjanja sa urednicima časopisa, agentom Haroldom Oberom, i izdavačima koji su navikli da od Ficdžeralda očekuju lakše, glamuroznije priče, i zato nisu bili oduševljeni njegovom idejom da mračne aspekte svog života iskoristi kao osnovu za svoj rad. „Bio je vrhunac Velike ekonomske krize“, kaže Danijel, „ i ljudi su želeli lepe priče, fine stvari za čitanje. Umesto toga on je želeo da piše realistično. Pisci poput Hemingveja ili Foknera su mogli da pišu sirove, ružne prizore jer ih niko nije svrstavao u stereotipe u koje je Ficdžerald smeštan.“
Ficdžerald je delimično sam odgovoran što se od njega očekivalo da neprestano isporučuje raskošne, gizdave priče; na kraju krajeva, svesno je svoje ime povezao sa Dobom džeza i razmetljivošću koja ga je pratila. A tokom mladosti, u svojim dvadesetim godinama, nije ni pokazivao želju da se odupre stečenoj reputaciji. Ali kada su se motivi koji su stajali iza njegovih dela promenili, kao i izbor tema koje je želeo da obrađuje, izdavači nisu bili preterano spremni za saradnju. „Meni nije jasno kako je ta njegova specifična reputacija mogla da opstane kod bilo koga ko je stvarno pročitao roman 'Veliki Getsbi'“, kaže Danijel. „Njegova proza je divna, ali to je mračan, bolan roman o pohlepi i verolomstvu, smrti i očajanju.“
Između Ficdžeraldovih romana i priča postoji zanimljiv odnos. Danijel kaže da ako pogledamo izvorne rukopise sačuvane u Prinstonu na kojima se nalaze njegove kratke priče videćemo da je pisac zaokružio pojedine pasuse i pored njih napisao zabeleške poput: „Lepi i prokleti“ ili „Nežna je noć“. „Uzevši to u obzir, može se reći da je koristio kratke priče za isprobavanje ideja“, objašnjava Danijel, „dijaloge i zaplete koji će se kasnije pojaviti u romanima.“
Tokom života, Ficdžerald je objavio na stotine priča, često iz finansijskih razloga, ali i zbog vremenskih ograničenja zbog kojih nije bio u stanju da se u potpunosti posveti dužim projektima. Kao što to biva, bio je frustriran čestim uznemiravanjima, što ga je lišavalo mira neophodnog za rad na romanima (tokom života je završio samo četiri, uključujući nezavršeni „The Last Tycoon“). U nekoliko pisama je pomenuo da je uvek želeo da napiše roman o Američkom građanskom ratu (dve priče u zbirci, „Podignuti palčevi“ i „Kod zubara“ smeštene su u to doba) koji bi u svojoj osnovi bio realističan, a ne romansirana predstava o tom sukobu, i u kome bi dva člana iste porodice bili na suprotnim stranama. Na žalost, nije poživeo dovoljno dugo da ga napiše (umro je sa 44 godine).
Posle 1927. godine, Ficdžerald je bio u trci s vremenom. „Pisanje romana 'Nežna je noć' svakako je bilo teško jer je jurio između Baltimora i Severne Karoline, užasno zabrinut za suprugu Zeldu, sopstveno zdravlje, kao i za kćer i njenu budućnost, gledajući kako mu se porodica raspada i vuče po bolnicama. To nisu okolnosti u kojima se piše roman“, kaže Danijel.
Ficdžerald je imao holivudske ambicije, i nekoliko priča iz zbirke su bile zamišljene kao scenariji za filmove. Problem sa adaptacijom Ficdžeraldove proze za film uvek je predstavljala činjenica da je njegov stil izrazito čulan. „Kad čitate neku od tih priča obično mislite kako bi se od nje napravio sjajan film“, kaže Danijel. „Ali jezik je već uradio sav posao umesto kamere. Sve je raznobojno i puno mirisa i zvukova, kao da se film već odvija na tim stranicama. Mislim da je takva odlika Ficdžeraldove proze bila loša za njegove holivudske ambicije.“
Danijel je imala sreću da razgovara sa ljudima koji su poznavali pisca i naglašavali njegov „urnebesan, vodviljski smisao za humor.“ Jedna od stvari koju ljudi ne primete kod njega jeste to koliko je bio zabavan. U priči objavljenoj u Njujorkeru, „Zadužnica“ koja zajedljivo komentariše izdavaštvo, jedan mladi čovek biva ozbiljno povređen u Prvom svetskom ratu i gubi pamćenje. Dok se oporavlja u bolnici, njegov ujak piše lažno spiritualnu knjigu, profitirajući od mladićeve sudbine. Tema je turobna ali je sama priča izrazito zabavna. „Ficdžerald je dobar u tome da vam posluži gorku pilulu posutu šečerom“, kaže Danijel. „Nadam se da će ova zbirka, čak i u svojim najmračnijim pričama, omogućiti ljudima da uživaju u njegovom humoru.“
Izvor: vice.com
Prevod: Vladimir Martinović
