Šta je uradila žena koja je iza rajsferšlusa na telu njenog muža pronašla drugog čoveka? Kako se dečak Robi izborio sa posledicama svojih laži, kad je otkrio da su postale istina? Da li Bog razlikuje ljude po boji kože?

Odgovori će iznenaditi čitaoce veoma kratkih priča poznatog izraelskog pisca Etgara Kereta, koje su postale bestseleri širom sveta, i po kojima je snimljeno pedesetak filmova. Tajna njihove popularnosti je u nesvakidašnjoj kombinaciji svakodnevnih životnih situacija kakve se dešavaju običnim ljudima, ali sa zapanjujućim, uvrnutim, duhovitim, često sarkastičnim ishodom. Zato ne čudi što su te književne minijature najčitanije u izraelskim zatvorima, i što se najčešće kradu po izraelskim knjižarama.

Etgar Keret je boravio ovog vikenda u Beogradu kao gost svog srpskog izdavača Lagune na tradicionalnoj manifestaciji „Noć knjige“, gde se družio sa čitaocima i potpisivao dve zbirke svojih priča prevedenih na srpski – „Iznenada neko pokuca na vrata“ i upravo objavljenu „Sedam dobrih godina“. U intervjuu za „Politiku“, on govori o prožimanju njegovih ličnih životnih iskustava i njegove proze, kao i stripova, filmskih scenarija i kratkih filmova kojima se takođe proslavio.

Koje osnovno osećanje, ili ideja, povezuje sve vaše radove?

Čini mi se da je u srži mog stvaralaštva želja da se postane bolja osoba, i da se ovaj život koji imamo iskoristi na najbolji način. Većini junaka o kojima pišem dogodilo se nešto strašno, ali se oni i dalje bore, ne odustaju. Optimizam je ujedno i naivan, ali i neophodan za ljudski opstanak.

Vaši roditelji su preživeli Holokaust. Da li ste imali potrebu da pišete o njihovim svedočenjima koja ste sigurno slušali još kao dete?

Nikada nisam pisao o Holokaustu, ali jesam, i to dosta, o nemogućem pokušaju onih koji ga nisu iskusili da ga razumeju. Verujem da su moji roditelji, upravo zato što su prošli kroz te strahote, toliko prigrlili  život i jedno drugo, znajući da se stvarnost u trenu može preokrenuti. Odrastali su u Poljskoj, u normalnom okruženju, da bi videli kako sve što im je blisko i poznato nestaje preko noći. Moje priče nose to osećanje, da je sve privremeno i da se svet najednom može okrenuti naglavce.

Da li zato savremeno izraelsko društvo u vašim pričama često deluje kao neko apsurdno mesto iz paralelne stvarnosti, ili iz romana Franca Kafke?

Nikad ne izmišljam stvarnost, već se oslanjam na sopstvena životna iskustva. Kad vidim da ljudi fotografišu neko jelo, pa sliku postave na društvene mreže, razmišljam šta tu nedostaje. Ima li ta slika miris i ukus? Da li njen autor može da se njome ponosi iako nije imao nikakvog udela u pripremi samog jela, nego je za njega platio u restoranu? I zašto bi, zaboga, bilo ko poželeo da fotografiše nešto lepo i ukusno, što ima pred sobom, i da to podeli s drugima preko interneta? Kad bih ja slikao svoju suprugu golu, i „šerovao“ tu sliku pre nego što vodimo ljubav, ona bi s punim pravom bila ljuta na mene. Takav postupak govori da mi je više stalo do „pokazivanja“ nego do strasti. Uveren sam da bi se tako osećala i sva ona jela sa Instagrama.

Kako onda ta iskustva utiču na ono što stvarate?

Već sam rekao da uvek pišem o onome što sam sam doživeo, ali se trudim da ta osećanja prenesem kroz metafore. Ako sam, recimo, zaljubljen u bratovljevu ženu, pisaću o slonu na dijeti, zaključanom u poslastičarnici – jer tu je reč o žudnji kojoj bi bilo pogrešno udovoljiti.

Da li ste se okrenuli stripovima i filmu zato što vam je ponestalo pravih reči kojima biste neke stvari iskazali?

Ne, to sam uradio zato što je pisanje veoma usamljenički posao, i poželeo sam da nađem partnere s kojima ću deliti umetničke zamisli. To je divna stvar, ta kreativna saradnja: kad radimo zajedno, to me ponese na neka čudna, jedinstvena mesta na koja nikad ne bih stigao sam.

Čitaoci u Srbiji su dobro upoznati sa literaturom izraelskih, odnosno jevrejskih autora. Recimo, Kišon, Singer i Oz su ovde puno prevođeni i veoma omiljeni, ali vaše knjige su sasvim drugačije?

Kao pisac ne želite da podsećate na svoje prethodnike, koliko god oni bili sjajni, već želite da pišete na svoj način, da iznesete svoja autentična osećanja i misli, svojim glasom. Iako su moje priče često smešne, humor sam po sebi nikada mi nije cilj, već je on „nusproizvod“ slabosti i patnji koje opisujem.

Nije samo taj mračan, sumoran humor tipičan za priče koje smo ovde imali prilike da čitamo. Niste pristalica „srećnog kraja“. Ima li, ipak, negde mesta za nadu i radost?

Naravno da ima, i mada obično ne uspevamo do njega da dopremo, negde duboko u sebi znamo da je „srećan kraj“ tamo negde. Pokušavamo da ga dosegnemo prolazeći kroz teška, opasna vremena. A u trenucima najveće opasnosti, humor je za mene kao „vazdušni jastuk“ u automobilu: pomaže da se sačuvamo. Moje priče su smešne na njihovim najstrašnijim i najranjivijim mestima.

Autor: Aleksandra Mijalković
Izvor: Politika