U razgovoru sa italijanskim autorom Enrikom Bricijem saznajemo šta ga je tokom pisanja romana „Enco, san jednog dečaka“ najviše iznenadilo kad je u pitanju život stvaraoca čuvenog crvenog ferarija, ali i koje znamenitosti obavezno moramo da posetimo kada nas put nanese u Modenu i Bolonju.

Život vri na stranicama romana „Enco, san jednog dečaka“ italijanskog autora Enrika Bricija: zvuk automobilskih trka, miris prženih knedli, torti od pirinča i palačinki od kestenovog brašna sa suvim grožđem i pinjolima. U priči o izumitelju čuvenog crvenog ferarija, pored junaka oko koga se vrti cela radnja, tu su i drugi nezaboravni likovi: otac Fredo, prvi vozač automobila u Modeni, majka Điza, začetnica borbe za ženska prava, Dino, Encov brat zadojen književnim i nacionalističkim idejama, i drugi sporedni karakteri, koji se kreću po veličanstvenom životopisu jedne zemlje.

U razgovoru sa Enrikom Bricijem saznajemo mnogo zanimljivih detalja u vezi sa nastankom ovog romana.

Roman „Enco, san jednog dečaka“ izgleda kao da je satkan od muzike, buke, hrane, mirisa benzina, pozorišta – sve pulsira životom predratne Italije, a Vi slikate tu srećnu eru na smeni vekova. Kakav je bio svet u tom periodu i kakav je bio Enco Ferari kao njegov savremenik?

Odluka da ispričam priču o Encu Ferariju, zapravo o jednom gotovo nepoznatom periodu njegovog života, neodvojiva je od oduševljenja koje gajim prema prvim godinama dvadesetog veka. Tehnološka dostignuća, umetnička avangarda, politički preokreti – sve se dogodilo u trenutku, i tada su mnogi mislili da će napredak stvoriti savršen svet. Međutim, dobro znamo da su ubrzo usledila dva svetska rata i radikalno umanjila ulogu koju je stara Evropa imala kao svetionik napretka u čitavom svetu. Ostaje činjenica da su mladi Enco i njegovi vršnjaci u potpunosti iskusili tu klimu punu entuzijazma – prvi avionski letovi, prve automobilske trke, mit o osvajanju egzotičnih prostranstava – a onda su doživeli da na svojoj koži osete kraj tog sveta.

Šta Vas je najviše fasciniralo dok ste proučavali život Enca Ferarija? Kako ste ga videli pre i posle pisanja njegove biografije? Kakav status on ima u Italiji danas?

Ja sam iz Bolonje, prestonice Emilije-Romanje, jedinstvene italijanske regije nazvane po jednoj ulici („Via Emilia“ iz doba antičkog Rima), a koja je takođe kolevka nacionalne strasti prema automobilima. U mojoj postojbini crvene zastave s amblemom Ferari vijore se, kako na balkonima otmenih gradskih stanova, tako i na krovovima seoskih kuća, a Enco Ferari se smatra mitom, spojem između pionira i velikog kapetana industrije. U intervjuima koje je davao u poznim godinama pitali su ga: „Koji je bio Vaš dečački san?“. Njegov odgovor, koji je ukazivao na ogromnu odlučnost (ali i na izvesnu dozu megalomanije), bio je: „Da postanem Enco Ferari“.

Kako su ljudi iz Modene reagovali na dolazak prvog automobila? Šta je izum motora sa unutrašnjim sagorevanjem značio ljudima na kraju 19. veka? Kakav značaj ima Encov otac Alfredo, kada je reč o prvom automobilu u Modeni?

U Modeni, kao i u ostalim evropskim gradovima, pojava prvih „kočija bez konja“ ostavila je veoma snažan utisak: divljenje i užasavanje u jednakoj meri. Kada su shvatili da to nije đavolova naprava, ljudi su takođe uvideli da automobil može biti sinonim za slobodu, bar onim retkima koji su mogli da ga priušte. Alfredo Ferari bio je ponosni predstavnik staleža metalurških preduzetnika (koji su proizvodili stubove i zaklone za železničke stanice), a jedan je od prvih u gradu koji su posedovali automobil. Odmah je svoju strast preneo na dva sina – Alfreda Mlađeg (Dino) i Enca.

Najvažnije životne lekcije obično se nauče u porodici. Šta su Enco i Dino naučili od oca Alfreda i majke Adalgize? Kakav je bio odnos između dva brata?

Odnos između dva brata bio je vrlo jednostavan: stariji Dino bio je najbolji u školi, mladi intelektualac koji se lepo odevao. Nasuprot njemu, Enco je bio razbarušen i krajnje sklon praktičnim aktivnostima. Kao i sva braća, istovremeno su bili saučesnici i suparnici. Od oca su nasledili kult rada i predstavu o društvenoj pravdi prema kojoj vlasnik preduzeća nije gospodar svojih radnika, već neko ko ih predvodi i motiviše. S druge strane, od majke su nasledili odlučnu, povremeno naglu prirodu, a možda i izvesnu sklonost ka teškim ženama snažnog karaktera.

„Svako ko ima vremena, ne čeka“, pisalo je na razglednici koju je Enco kao dečak dobio od svog heroja Luiđija Barcinija. Koliko je dečjem srcu značilo dobiti odgovor od svog heroja? Kako je Enco koristio svoje vreme, da li ga je pretvorio u svog saveznika?

Kao dete sam predsedniku Sandru Pertiniju napisao pismo u kojem sam mu čestitao rođendan. Za nas je on bio svojevrsni deda otadžbine: nekadašnji partizan, prvi socijalistički predsednik koji je, uprkos poodmaklim godinama, bučno proslavio pobedu Azura na Mundijalu u Španiji 1982. godine. Dobiti svojeručno napisan odgovor za mene je bio pravi šok. Naime, žive legende i osnovci mogli su da pišu jedni drugima, što je znak da žive u istom svetu! Za mene je to bio ogroman podsticaj jer sam još u mladosti shvatio da čuvene osobe nisu ni bogovi s Olimpa niti supermeni, već ljudska bića kao i mi, od kojih možeš učiti i sa kojima možeš pokušati da komuniciraš.

Dajete prostor i drugim istorijskim ličnostima koje su imale uticaj na moderni svet, a to su Tomazo Marineti, Gabrijele D’Anuncio i Benito Musolini. Koliko su oni svojevremeno uticali na Italiju?

U prvoj deceniji 20. veka, Marineti i D’Anuncio bili su prave žive legende. Prvi je bio veoma bogat i sklon umetničkim eksperimentima, a drugi u dugovima i bliži opštem ukusu. Obojica su težili grandioznoj egzistenciji i od svojih života su napravili umetničko delo; bili su odlučni u tome da Italija treba što pre da uđe u Prvi svetski rat objavom rata Austrougarskoj monarhiji. Musolini je tih godina bio manje poznat: u knjizi ga vidimo još uvek kao socijalistu i revolucionara, protivnika „rata buržuja“. Ipak, bio je veliki oportunista i spretno je manipulisao mišljenjima, pa se transformisao u „intervencionistu u poslednjem trenutku“.

Vaš rad deluje kao muzička partitura sa rečima umesto nota. Tempo se menja sa svakom novom stranicom: na početku je sve kao u muzici: vivace, allegro i allegretto; posle 28. juna 1914. menja se ritam pripovedanja: radnja je sporija, kao da pada mrak, boje i tonovi postaju tamniji. Dolaze najmračnija vremena, a takav je i tempo: andante, lento, adagio, i na kraju grave. Da li ste nameravali da pokažete kako je Stari svet time doživeo propast?

Ovo pitanje mi pričinjava posebno zadovoljstvo zato što ritam i muzikalnost smatram glavnim komponentama pripovedanja (nedavno sam dobio nagradu koja nosi ime slavnog pevača Luča Dale, upravo zbog „muzikalnosti moje proze“). U stvari, dok sam radio na knjizi, slušao sam muziku te epohe, velike Verdijeve i Rosinijeve opere, kao i Pučinija, prolazeći kroz operete i popularne pesme toga doba. S druge strane, i sam Enco Ferari je još od dečačkih dana imao tri velike strasti: automobile, novinarstvo i lirske pesme. Istina je da priča kreće veselim i lakim notama, a završava se onim teškim i ozbiljnim; međutim, to je samo „kraj prvog čina“ jer već radim na drugom delu, u kojem će se Enco naći u ulozi mladića u periodu između dva svetska rata.

Esperanto, jezik nade koji ujedinjuje ljude, uvodite u roman kroz Normin lik. Primetno je da ga ona često koristi na početku, zbog čega su je čak smatrali strankinjom. Ovo neprepoznavanje je simbolično zato što izgleda da ljudi ne razumeju nadu niti one koji je donose. Međutim, kako vreme prolazi i ratna plima zahvata čitav kontinent, Norma prestaje da koristi esperanto. Da li hoćete da kažete kako je, dokle god jedna osoba govori ovaj jezik, ima nade za ovaj svet? Ili je, kao i Norma, nada izgubljena u ratu?

U Kraljevini Italiji, baš kao i u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i svim ostalim zemljama koje su nastale iz tragedije Velikog rata, izgubljena je čitava generacija muškaraca. S obzirom na broj mrtvih i osakaćenih mladića i izbezumljenosti usled ratnih strahota, oni malobrojni koji su preživeli, izgubili su nemirni duh jer su se navikli na nasilje i načelno im je bila strana ideja „sveopšteg mira“ koju je esperanto podrazumevao. U tom pogledu može se reći da Norma sve manje koristi „jezik nade“ dok Italija i cela Evropa padaju u ponor užasa.

Kao neko ko je rođen u Bolonji, recite nam koje znamenitosti preporučujete nekome ko nikada nije posetio Bolonju i Modenu? Koja posebna mesta ne smemo propustiti?

U Bolonji preporučujem šetnju kroz istorijski centar iz srednjeg veka, jedan od najveličanstvenijih u Evropi. Dovoljno je da prođete ispod tremova građevina i po trgovima da biste osetili prepoznatljivu atmosferu grada sa najstarijim univerzitetom na svetu, koji je, samim tim, oduvek imao slabu tačku prema mladima i njihovim inovativnim idejama. Po mom mišljenju, to je epikurejski grad koji je lakše shvatiti uveče nego tokom dana, što dokazuje da je njegova svojevrsna maskota biassanot (na bolonjskom dijalektu, „noćne ptice“, ljudi koji do sitnih sati sede u restoranima i lokalima s muzikom). Modena, koja je udaljena svega 40 kilometara od Bolonje, ali je mnogo manja i u njoj svi rano idu na počinak, takođe se može pohvaliti zanimljivim istorijskim jezgrom. Ne smete propustiti kuću-muzej Enca Ferarija, gde je prikazan veliki deo priče iz ove knjige, a tu je i izuzetni Muzej sličica.

Autor: Siniša Bošković
Prevod sa italijanskog: Olivera Nićiforović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 44