Enesu Haliloviću uručena Vitalova nagrada
Nagrada „Zlatni suncokret“, u javnosti poznata i kao Vitalova nagrada, dodeljena je 5. marta 2021. Enesu Haliloviću za roman „Ljudi bez grobova“.
Na svečanosti koja je tradicionalno održana u staroj beogradskoj kafani „Tri šešira“, pored nagrađenog pisca učestvovali su i članovi žirija Vladimir Gvozden i Dragan Jovanović Danilov i generalni direktor Vitala Mihailo Cerovac.
Prema mišljenju žirija, među uspelim proznim ostvarenjima u ovoj godini roman „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića se izdvojio „zbog nalaženja uverljivog okvira koji obuhvata prikaze istorijskih procesa, poetičkih dostignuća i eksperimenata, književnih opsesija i folklorno-mitoloških naslaga. Pred nama je zrelo književno delo, uverljivo, snažno, privlačno, samosvesno, neodoljivo“, pročitao je deo iz saopštenja Vladimir Gvozden
„Krećući se obazrivo između sfere znanja i njegove (ne)moguće umetničke interpretacije i poezije kao oblikotvornog principa romana, Enes Halilović ispisuje uzbudljiv tekst koji se najpre predstavlja kao ubedljiva priča o nasilju, a potom kao suveren komentar o smislu pisanja i književnog predstavljanja. Kroz tematizaciju nasilja, otkrivaju se mogućnosti i iluzije samog književnog postupka, vidimo kako se odlične priče tope kao led na vreloj oštrici stvarnosti i kako se teško nalazi prava reč koja bi izrazila iskustvo. Povrh toga, Halilović je uspeo da, usred atmosfere nasilja i smrti, stvori raskošnu sliku jednog tamnog sveta i da roman oboji izuzetno živopisnom lokalnom bojom, ljudima, kućama i šumama kroz koje struji metafizički dah nečeg našeg, bliskog, tipičnog. Bez velikih ideoloških pretenzija i didaktičkih tonova, kojih u savremenoj književnosti ima previše, čitamo pluralnu literaturu sposobnu da nas uzbudi, uznemiri i oslobodi“, smatra žiri.
„Halilović je izuzetan pisac, svestan moći, ali i nemoći književnosti da izrazi ljudsko stanje. On je takođe i istraživač, antropolog, koji pokušava svoju zapitanost da umiri intelektualnim traganjem, ma koliko ono bilo bolno i uzaludno. Kao roman o ocu, nasilju, žrtvi, ljubavi i odrastanju, ’Ljudi bez grobova’ su suverena i uspela priča o jednoj duboko ljudskoj, mukotrpnoj proceduri dolaženja do istine, a u isti mah i tiha kritika olakih posezanja za prošlošću koja u njoj vide sve i svja sadašnjice. Halilovićeva proza je u isti mah smirena i uzbudljiva, provokativna i pomirljiva, lirski produbljena i odgovorna prema složenim pitanjima života i literature (ili života-literature). Reč je o ideji o pisanju kao procesu još uvek kadrom da izrazi ili čak stvori našu sudbinu, prepuštenu neponovljivim trenucima, propuštenim šansama, malim stvarima, koje lako, kada to najmanje očekujemo, postaju velike i presudne stvari“, stoji u saopštenju.
Dragan Jovanović Danilov je citirao Enesa da „istorija literature nije ništa drugo do istorija dece koja tragaju za svojim očevima“.
„I ovo jeste jedna takva priča. Priča o vraćanju izvorima, uporištima, priča koja pokazuje da nema druge obećane zemlje od one koju čovek može da pronađe u sebi samom. Kad čitate knjigu, vidite da je on emotivno uvučen u ovu priču i da se ta temperatura pripovedanja prenosi sa pisca na čitaoca osetljivog duhovnog i duševnog sastava i vidi se da je Enes imao duboku strast i potrebu da napiše ovu knjigu“, zaključio je Danilov.
U Halilovićevom romanu „Ljudi bez grobova“ sve počinje od ljubavi. Mladić je zavoleo devojku, ali prosci su već došli kod njenog oca. Devojka nije mogla da pogazi očevu reč, a zaljubljeni mladić nije podneo gubitak. Zaljubljen i povređen, puškom je delio pravdu-nepravdu. Odmetnuo se i potera za njim trajala je 47 dana.
Nagradu je Enesu Haliloviću uručio generalni direktor Vitala Mihailo Cerovac.
Halilović je izrazio zahvalnost i zadovoljstvo jer je odluka da Nagrada pripadne njemu doneta jednoglasno.
Prema mišljenju žirija, među uspelim proznim ostvarenjima u ovoj godini roman „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića se izdvojio „zbog nalaženja uverljivog okvira koji obuhvata prikaze istorijskih procesa, poetičkih dostignuća i eksperimenata, književnih opsesija i folklorno-mitoloških naslaga. Pred nama je zrelo književno delo, uverljivo, snažno, privlačno, samosvesno, neodoljivo“, pročitao je deo iz saopštenja Vladimir Gvozden
„Krećući se obazrivo između sfere znanja i njegove (ne)moguće umetničke interpretacije i poezije kao oblikotvornog principa romana, Enes Halilović ispisuje uzbudljiv tekst koji se najpre predstavlja kao ubedljiva priča o nasilju, a potom kao suveren komentar o smislu pisanja i književnog predstavljanja. Kroz tematizaciju nasilja, otkrivaju se mogućnosti i iluzije samog književnog postupka, vidimo kako se odlične priče tope kao led na vreloj oštrici stvarnosti i kako se teško nalazi prava reč koja bi izrazila iskustvo. Povrh toga, Halilović je uspeo da, usred atmosfere nasilja i smrti, stvori raskošnu sliku jednog tamnog sveta i da roman oboji izuzetno živopisnom lokalnom bojom, ljudima, kućama i šumama kroz koje struji metafizički dah nečeg našeg, bliskog, tipičnog. Bez velikih ideoloških pretenzija i didaktičkih tonova, kojih u savremenoj književnosti ima previše, čitamo pluralnu literaturu sposobnu da nas uzbudi, uznemiri i oslobodi“, smatra žiri.
„Halilović je izuzetan pisac, svestan moći, ali i nemoći književnosti da izrazi ljudsko stanje. On je takođe i istraživač, antropolog, koji pokušava svoju zapitanost da umiri intelektualnim traganjem, ma koliko ono bilo bolno i uzaludno. Kao roman o ocu, nasilju, žrtvi, ljubavi i odrastanju, ’Ljudi bez grobova’ su suverena i uspela priča o jednoj duboko ljudskoj, mukotrpnoj proceduri dolaženja do istine, a u isti mah i tiha kritika olakih posezanja za prošlošću koja u njoj vide sve i svja sadašnjice. Halilovićeva proza je u isti mah smirena i uzbudljiva, provokativna i pomirljiva, lirski produbljena i odgovorna prema složenim pitanjima života i literature (ili života-literature). Reč je o ideji o pisanju kao procesu još uvek kadrom da izrazi ili čak stvori našu sudbinu, prepuštenu neponovljivim trenucima, propuštenim šansama, malim stvarima, koje lako, kada to najmanje očekujemo, postaju velike i presudne stvari“, stoji u saopštenju.
Dragan Jovanović Danilov je citirao Enesa da „istorija literature nije ništa drugo do istorija dece koja tragaju za svojim očevima“.
„I ovo jeste jedna takva priča. Priča o vraćanju izvorima, uporištima, priča koja pokazuje da nema druge obećane zemlje od one koju čovek može da pronađe u sebi samom. Kad čitate knjigu, vidite da je on emotivno uvučen u ovu priču i da se ta temperatura pripovedanja prenosi sa pisca na čitaoca osetljivog duhovnog i duševnog sastava i vidi se da je Enes imao duboku strast i potrebu da napiše ovu knjigu“, zaključio je Danilov.
U Halilovićevom romanu „Ljudi bez grobova“ sve počinje od ljubavi. Mladić je zavoleo devojku, ali prosci su već došli kod njenog oca. Devojka nije mogla da pogazi očevu reč, a zaljubljeni mladić nije podneo gubitak. Zaljubljen i povređen, puškom je delio pravdu-nepravdu. Odmetnuo se i potera za njim trajala je 47 dana.
Nagradu je Enesu Haliloviću uručio generalni direktor Vitala Mihailo Cerovac.
Halilović je izrazio zahvalnost i zadovoljstvo jer je odluka da Nagrada pripadne njemu doneta jednoglasno.
