„Sve je već bilo tu, tražio sam samo sudbinski čas kad će se odlomiti prva rečenica: čovjek, koja god vrata otvorio, kud god krenuo, pa makar bio i zakovan za stolicu, neminovno nabasa na prošlost“, kaže Enes Halilović u prvoj rečenici svog novog romana „Ljudi bez grobova“ (u izdanju Lagune) koji mu je doneo Vitalovu nagradu „Zlatni suncokret“ za najbolju knjigu na srpskom jeziku u protekloj godini, a bio je i unajužem izboru za Ninovu nagradu za roman godine.

Prema mišljenju žirija nagrade „Zlatni suncokret“, roman „Ljudi bez grobova“ se izdvojio zbog nalaženja uverljivog okvira koji obuhvata prikaze istorijskih procesa, poetičkih dostignuća i eksperimenata, književnih opsesija i folklorno-mitoloških naslaga. U pitanju je zrelo književno delo, uverljivo, snažno, privlačno, samosvesno, neodoljivo.

Enes Halilović (Novi Pazar, 1977) je višestruko nagrađivani pripovedač, pesnik i romansijer, objavio je šest pesničkih zbirki, tri knjige priča i dve drame, a „Ljudi bez grobova“ je njegov treći roman posle „Epa o vodi“ i „Ako dugo gledaš u ponor“. Prevođen je na niz stranih jezika, pokrenuo je književni časopis Sent i elektronski časopis Ekerman.

Već prva rečenica romana, koja ga na neki način i zaokružuje jer se nalazi i na njegovom kraju, nagoveštava vaše vraćanje u prošlost. Koliko je ona inspirativna za vas kada navodite. „Mogao bih se zakleti da je to jedna od onih priča zbog kojih sam poželeo da budem pisac“?

Nisam siguran da je moj roman potaknut u meni jednom rečenicom. Pre bih rekao da je zbir slika, procesa, reči i rečenica, ali i vrtlog doživljaja i plima događaja, mene, pesnika, odvela ka romanu. Neko je rekao – budi uvek pesnik, pa makar i u prozi. Poetski proces je za mene neobjašnjiv, ali osetim ga kao nagon. Kao kada ugledam koš – poželim da imam loptu u rukama i da šutnem.

Pisanju romana prethodilo je vaše dugogodišnje istraživanje priče o odmetniku koji je zbog uvrede i izneverene ljubavi počeo da ubija, a vaš glavni junak, njegov sin, godinama traga za ocem, kako se ispostavlja mitskim ocem, poreklom, identitetom. Šta vas je privuklo upravo toj priči?

Ljubav je velika tema i pripada svima. Ljubav je osnova mnogih priča. Ljubav je osnova i mnogih priča koje ne govore o ljubavi. Mnogo umetnika mi je reklo – kada počinju da stvaraju – slika neke žene im je u glavi, potreba da skrenu njenu pažnju, da joj prenesu ushićenje. Ljubav je inspiracija skoro svih ljudi i goni nas na mnoge događaje. Duša ne stari iako telo stari. Svako može da se zaljubi. Ponekad, zaljubljenost vodi u borbu ili u odmetništvo, kao u mom romanu.

U romanu uz glavnu naraciju provlači se još niz priča, a na poseban način uspeli ste da u njega utkate i osnovu vaše poetike, odnos prema književnosti, prema svega poeziji... Kako objašnjavate vaše reči da je portret umetnika u mladosti jedini mogući portret umetnika, kao i da poezija ima ulogu da otvara rane, ne da ih zatvara i da je zadatak pisca da otškrine vrata patnje?

I Jesenjin je, kao što se sećamo, pisao o tome da sve što živi ožiljak ima, još iz detinjstva, poseban, ran. Detinjstvo je umetnikov bukvar. Tamo su slike i naslage, fosili i mora. Tamo je zasađeno seme govora koje raste u umetniku kao drvo ćutanja, i najednom olista, probehara i ponudi plodove. To su, u ovom slučaju, reči. Priča moja sazdana je od mnogih priča. Poezija ima ulogu da probudi ljude i narode. Da naježi kožu konzumenta umetnosti. Poezija nas uzima za ruku i vodi nas na ona drevna vrata koja smo davno zaključali i nagovara nas da se sretnemo sa svojim bolom o kojem ćutimo. Poezija traži da čovek razgovara sa svojim bolom kao i da zabludu nazove zabludom.

U romanu kažete da se „iz sirovog života može istisnuti velika literatura, naročito ako se piščev jezik što više nasloni na autentičan govor onih ljudi koji su gledali zbivanja”. Kakav je vaš odnos prema jeziku u književnom delu?

Jezik mora biti kao ožiljak. Na taj način mora biti spušten na papir kako bi čitalac jasno saznao šta se dogodilo. Koristio sam dokumentarno kao izvor lirskog, jer govor tzv. običnih ljudi ponekad je čista lirika, naročito kada su u pitanju svedočanstva. Pamćenje je, uvek sam to govorio, filter literarnog. Sve što čovek pamti je literarno.

Romanu ste dali podnaslov Goldbahova hipoteza, koja, kako kažete, do danas nije ni dokazana ni opovrgnuta, u kakvoj je vezi ova teorija brojeva sa konstrukcijom vaše knjige?

U tesnoj su vezi, jer moja naracija putuje po desnom obodu Goldbahove hipoteze. Nadam se da će, ne samo zbog toga, biti inspirativna za čitanje matematičarima. Umetnost traži formu kao što reka traži korito. Matematika je bliža umetnosti nego što laici misle. Zapravo, umetnost i nauka su srodne. Kao Istok i Zapad. Ako putuješ na Istok, pojaviš se na Zapadu i obratno. Vrhunska umetnost je bliska nauci baš kao što je i vrhunska nauka bliska umetnosti. Bavio sam se time i nedavno u poemi „Bangladeš“ gde sam razmatrao čestice. Smatram da poezija i kvantna fizika imaju tačku dodira.

Autor: N. Popov
Izvor: Dnevnik