Enes Halilović o romanu „Bekos“: Živeti znači preživeti
„Bekos“ je knjiga o deci, o deci ostavljenoj, usamljenoj, o deci koja žele zagrljaj, o ukradenoj deci, o otetim bebama, o deci koju treba zaštiti, o deci koja traže pažnju i ljubav, o deci nesigurnoj, o potrebi da se deca rode, o potrebi da se deca miluju, čuvaju, drže za ruku. Najzad, „Bekos“ je i roman o onom što deca progovaraju.
Ovako, na početku razgovora za Nova.rs, govori Enes Halilović, pisac iz Novog Pazara, pričajući o svom poslednjem romanu „Bekos“ (Laguna), koji je 7. oktobra predstavljen u knjižari Delfi SKC. Naziv ovog romana je, široj javnosti, nepoznata reč – bekos – koju i u ovom razgovoru Halilović zagonetno ostavlja čitaocima da je sami tumače. Ovo je njegov četvrti roman i neupitan je utisak da je u njegovoj prozi Pešterska visoravan (što je imenica u ženskom rodu i novinari je pogrešno menjaju kroz padeže, kazaće on) jedan od književnih junaka. I „Bekos“ se odigrava u ambijentu Pešteri, kako on izgovara i menja ovu reč, u kom se pojavljuju maštoviti književni likovi, sa burnim ličnim istorijama i pričama koje su i urnebesne, i bolne, i surove i nežne.
Živopisni sitni i krupni kriminalci, korumpirani policajci i političari, jedna virdžina, psihijatar gastarbajter i njegov kolega koji sa severa Evrope dolazi da radi baš na Pešter i njihovi isprepleteni životi su okosnica romana a doživljaji, odnosi, dijalozi – ponekad nestvarni.
„Moja priča je pripovedana jezikom junaka koji govore kroz svoja usta ono što vide svojim očima. Neka čitalac dokuči koliko je u tim iskazima istine ili neistine. Gledao sam život i činjenice. Nisam mogao da prećutim da smrt učitelja Derdemeza nije rasvetljena ili smrt Milice Kočović, starice u 82. godini koja je ubijena metkom u potiljak. Morao sam da progovorim o tim strašnim događajima koji još uvek nisu dobili epilog. Želeo sam da i te smrti budu deo literature kako bi se pamtile, kako bi se tumačilo vreme i prostor, ali moja literatura, iako ima čestice faktografije, nije samo preslikani svet nego moj doživljaj sveta“, kaže Enes Halilović, redovni član Slovenske akademija nauka i umetnosti i član Međunarodne akademije etike iz Indije, koji je objavio sedam knjiga pesama, tri zbirke priča i tri drame, a proza i poezija su mu prevedeni na 28 jezika i bili inspiracija za pozorišna i filmska dela.
Jak okvir u kom se odvija radnja romana je – kriminal. Od onog sitnog, kad se švercuje roba preko srpsko-bosansko-crnogorskih granica do ozbiljnog međunarodnog kriminala, trgovine ljudima, serije plaćenih ubistava, otmica, trgovine drogom. To je međugranično područje, nepristupačna priroda čini da su granice propusne, takoreći „sigurna kuća“ za krupan i sitan kriminal. Koliko ta okolnost oblikuje karakter, utiče na izbor koji će ljudi praviti?
Kriminala ima svuda u svetu. Svi mi, na Balkanu, dugo, već decenijama ne uspevamo da uredimo naša društva tako da budu potpuno pravedna i funkcionalna. Plašim se da ovo ogromno iseljavanje sa Balkana jeste deo neke organizovane i šire zamisli, jer Balkan je dobar plac, i bogat plac, na koji su neki investitori bacili oko. Nemam dokaz, ali razmišljam o svemu što gledam. Kad gledam Balkan, od Triglava do Crnog mora, vidim iseljavanje i nefunkcionalnost svih novonastalih država. Nadam se da neću nikoga uvrediti zbog ovoga što ću reći, ali sve narode na Balkanu doživljavam kao jedan narod. Dačani, Tračani, Tribali, Mezi, Skordisci, i svih 60 nekadašnjih ilirskih plemena, Grci, romanske etničke grupe, Južni Sloveni u svim pojavnim oblicima kroz vekove, naravno današnji Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Crnogorci, Slovenci… Sve je to meni blisko, srodno, sve je to prelepa smeša talentovanih ljudi i nesrećnih skupina. Ja volim sve te narode koji su bili i prošli i sve te narode koji su danas prisutni – sve smo to mi. Ničemo iz zemlje, ali se iseljavamo sa Balkana, strašno mi je kad gledam to iseljavanje. Za mog života, od 1977. godine, ceo balkanski narod se iseljava sa plodnih njiva. To je neverovatno. Čovek, obični građanin, nije krivac za sve što gleda. Čovek je taj koji živi i snalazi se.
Lemez, jedan od glavnih junaka ovog, kako kažete, epa u tri glasa, takođe je i čovek koji učestvuje u otmici sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića, mesec i po dana posle petoktobarskih promena. I o tome podrobno pišete, iz perspektive otmičara.
Svaki pisac ima strategiju koja prati osnovnu zamisao ili bolje reći koja ide niz pesnički instinkt. Moja strategija je kvantumizam; čestice koje mogu biti delovi različitih celina. Kad je u pitanju način otmice koju ste pomenuli, svi detalji su faktografski, pisma, mesta, oglas, način otkupa, ali sve to nikad nije došlo do sudskog epiloga.
Lemezov partner u zločinu, koga zna po nadimku Lece, u stvari je Mile Luković Kum, jedan od optuženih za ubistvo premijera Đinđića. U prikupljanju građe koristili ste memoare nedavno preminulog Mileta Novakovića, bivšeg načelnika UKP i jednog od ključnih ljudi u akciji „Sablja“ kao i knjige Jordana Antonića, nekada čuvara Centralnog zatvora. Zašto?
Ja uopšte ne tvrdim da je Mile Luković Kum učestvovao u toj otmici. To tvrdi lik u romanu. Ne samo građu pokojnog Novakovića i Antonićevu građu, konsultovao sam mnoge sudske spise iz raznih procesa, ali sam u roman umetao i stihove i druga dokumenta. Sve su to kvantovi unutar umetničke celine.
Živopisni sitni i krupni kriminalci, korumpirani policajci i političari, jedna virdžina, psihijatar gastarbajter i njegov kolega koji sa severa Evrope dolazi da radi baš na Pešter i njihovi isprepleteni životi su okosnica romana a doživljaji, odnosi, dijalozi – ponekad nestvarni.
„Moja priča je pripovedana jezikom junaka koji govore kroz svoja usta ono što vide svojim očima. Neka čitalac dokuči koliko je u tim iskazima istine ili neistine. Gledao sam život i činjenice. Nisam mogao da prećutim da smrt učitelja Derdemeza nije rasvetljena ili smrt Milice Kočović, starice u 82. godini koja je ubijena metkom u potiljak. Morao sam da progovorim o tim strašnim događajima koji još uvek nisu dobili epilog. Želeo sam da i te smrti budu deo literature kako bi se pamtile, kako bi se tumačilo vreme i prostor, ali moja literatura, iako ima čestice faktografije, nije samo preslikani svet nego moj doživljaj sveta“, kaže Enes Halilović, redovni član Slovenske akademija nauka i umetnosti i član Međunarodne akademije etike iz Indije, koji je objavio sedam knjiga pesama, tri zbirke priča i tri drame, a proza i poezija su mu prevedeni na 28 jezika i bili inspiracija za pozorišna i filmska dela.
Jak okvir u kom se odvija radnja romana je – kriminal. Od onog sitnog, kad se švercuje roba preko srpsko-bosansko-crnogorskih granica do ozbiljnog međunarodnog kriminala, trgovine ljudima, serije plaćenih ubistava, otmica, trgovine drogom. To je međugranično područje, nepristupačna priroda čini da su granice propusne, takoreći „sigurna kuća“ za krupan i sitan kriminal. Koliko ta okolnost oblikuje karakter, utiče na izbor koji će ljudi praviti?
Kriminala ima svuda u svetu. Svi mi, na Balkanu, dugo, već decenijama ne uspevamo da uredimo naša društva tako da budu potpuno pravedna i funkcionalna. Plašim se da ovo ogromno iseljavanje sa Balkana jeste deo neke organizovane i šire zamisli, jer Balkan je dobar plac, i bogat plac, na koji su neki investitori bacili oko. Nemam dokaz, ali razmišljam o svemu što gledam. Kad gledam Balkan, od Triglava do Crnog mora, vidim iseljavanje i nefunkcionalnost svih novonastalih država. Nadam se da neću nikoga uvrediti zbog ovoga što ću reći, ali sve narode na Balkanu doživljavam kao jedan narod. Dačani, Tračani, Tribali, Mezi, Skordisci, i svih 60 nekadašnjih ilirskih plemena, Grci, romanske etničke grupe, Južni Sloveni u svim pojavnim oblicima kroz vekove, naravno današnji Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Crnogorci, Slovenci… Sve je to meni blisko, srodno, sve je to prelepa smeša talentovanih ljudi i nesrećnih skupina. Ja volim sve te narode koji su bili i prošli i sve te narode koji su danas prisutni – sve smo to mi. Ničemo iz zemlje, ali se iseljavamo sa Balkana, strašno mi je kad gledam to iseljavanje. Za mog života, od 1977. godine, ceo balkanski narod se iseljava sa plodnih njiva. To je neverovatno. Čovek, obični građanin, nije krivac za sve što gleda. Čovek je taj koji živi i snalazi se.
Lemez, jedan od glavnih junaka ovog, kako kažete, epa u tri glasa, takođe je i čovek koji učestvuje u otmici sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića, mesec i po dana posle petoktobarskih promena. I o tome podrobno pišete, iz perspektive otmičara.
Svaki pisac ima strategiju koja prati osnovnu zamisao ili bolje reći koja ide niz pesnički instinkt. Moja strategija je kvantumizam; čestice koje mogu biti delovi različitih celina. Kad je u pitanju način otmice koju ste pomenuli, svi detalji su faktografski, pisma, mesta, oglas, način otkupa, ali sve to nikad nije došlo do sudskog epiloga.
Lemezov partner u zločinu, koga zna po nadimku Lece, u stvari je Mile Luković Kum, jedan od optuženih za ubistvo premijera Đinđića. U prikupljanju građe koristili ste memoare nedavno preminulog Mileta Novakovića, bivšeg načelnika UKP i jednog od ključnih ljudi u akciji „Sablja“ kao i knjige Jordana Antonića, nekada čuvara Centralnog zatvora. Zašto?
Ja uopšte ne tvrdim da je Mile Luković Kum učestvovao u toj otmici. To tvrdi lik u romanu. Ne samo građu pokojnog Novakovića i Antonićevu građu, konsultovao sam mnoge sudske spise iz raznih procesa, ali sam u roman umetao i stihove i druga dokumenta. Sve su to kvantovi unutar umetničke celine.
Da li su kriminalcima važni nacionalna pripadnost ili političko opredeljenje?
Kada sarađuju, nije im važno ko je ko. Zanimao sam se za živote mnogih kriminalaca, a sa nekima sam i razgovarao, neki su mi, dok sam radio kao novinar, bili važni izvori informacija i do danas sam zadržao mnoge izvore iz tog sveta. Moj utisak o svim kriminalcima je da svaki od njih smatra da treba baš on da bude žaljen, da baš nad njim treba plakati. Zajednička im je osobina da svoje živote vide kao prostor u koji su bačeni, a ne kao prostor u koji su svojevoljno zakoračili. Oni sebe ne vide kao progonioce nego kao progonjene. Ono što sam mogao da zaključim analizirajući detinjstva mnogih kriminalaca jeste da mnogi nisu zbog siromaštva otišli s one strane zakona, nego da bi skrenuli pažnju na sebe, da bi bili primećeni. Svi kriminalci su samo deca koja lutaju. Duboko u svakom od njih je potreba da otkrije sve svoje tajne, baš one koje čuva i zbog kojih može da odgovara.
Pišete o tome da se na planini Rumiji, na brdu Lisinj, nalazi rupa u koju su kriminalci iz vašeg romana bacali leševe. Jedan od njih, malo školovan, čak i objašnjava da je to planina od krečnjaka a da se takve rupe u njoj nazivaju sifoni. Kako imate mnogo dokumentarističkog u romanu, moram pitati – postoji li ta rupa i šta o tome znate?
Postoji ta priča, ali ne sumnjam da su je nadležni organi čuli pre mene. Da li su procenili da je ta priča bezvredna ili nemaju tehničkih mogućnosti da to provere, ne znam.
U tom krimi miljeu o kom pišete ima i jedna priča o starijoj ženi koja je živela na granici Srbije i Crne Gore i napravila je svoju „privatnu granicu“, a svako ko je nešto hteo da švercuje morao je pod kamen u njenom dvorištu da ostavi 50 maraka pa 50 evra. Baš bi bilo lepo da je priča istinita.
Naravno. Jeste. Rekoh već da je roman „Bekos“ sazdan od mnogih istina. Živeti znači preživeti.
Kako da razumemo reč bekos? Chat GPT kaže da su stari Egipćani hteli da saznaju koji je bio „prvi jezik sveta“ pa su novorođeno dete držali u izolaciji, a prva reč koju je izgovorilo je bila bekos. Rekli ste u jednom intervjuu da „svako mora da progovori ono što duboko skriva“.
To je frigijska reč, a Frigijci su sa Balkana otišli na Istok, živeli su na prostoru današnje Anadolije. Nešto o njima zna Herodot. Neka čitaoci u romanu otkriju šta znači bekos, ali neka znaju da je to već mnogo važna činjenica u njihovim životima. Svakog dana jure za njom, a ona im dolazi.
Živite i radite u Novom Pazaru koji je, tokom studentskih i građanskih protesta, u delu javnosti stekao novi imidž. Nismo dosad videli mlade Bošnjake i Srbe zagrljene, sa isprepletenim zastavama. Da li je to i vama nova slika?
Nemojte zaboraviti da se svuda oko nas ratovalo devedesetih godina, ali ovde nije bilo rata. Nama koji ovde živimo, svim ljudima, Bošnjacima, Srbima, našoj braći Romima i svim ostalima koji žive na prostoru Novog Pazara i bliže okoline treba priznati da smo uvek poštovali jedni druge, družili se, voleli se i pomagali.
Držite godinama besplatne radionice kreativnog pisanja u Novom Pazaru. Ima li novih talenata?
Već 11 godina držim tu radionicu. Oko 35 mojih mladih učenika do sada je objavilo knjige, neke veoma zapažene, veoma dobre. Časovi su besplatni. Ne treba ja da pričam o mom radu sa mladim piscima, neka pričaju oni ako hoće…
Da li je Pešter vaš Makondo?
Britanski pesnik Vistan Hju Oden je rekao da je pesnik kao sir iz neke župe koji želi da bude lokalan a svuda cenjen. Pisao sam romane koji se dešavaju u Novom Pazaru, Despotovcu, Novom Sadu, Paljevu – mitskoj naseobini gde su ljudi skakali u maglu… Sada pišem knjigu o Sirakuzi. Da li sam ja stanar Sirakuze, da, ni manje ni više nego žitelj Novog Pazara. Koliko sam samo pisao o Rimu ili Uruku! Živim sada i ovde, ali ja živim na celom svetu, obitavam u literaturi i istoriji kao pesnik koji upija poeziju svih naroda i svih vremena. Adresa jednog književnog dela nije tamo gde se odvija radnja, adresa je u piscu.
Autor: Suzana Miličić
Izvor: nova.rs
Kada sarađuju, nije im važno ko je ko. Zanimao sam se za živote mnogih kriminalaca, a sa nekima sam i razgovarao, neki su mi, dok sam radio kao novinar, bili važni izvori informacija i do danas sam zadržao mnoge izvore iz tog sveta. Moj utisak o svim kriminalcima je da svaki od njih smatra da treba baš on da bude žaljen, da baš nad njim treba plakati. Zajednička im je osobina da svoje živote vide kao prostor u koji su bačeni, a ne kao prostor u koji su svojevoljno zakoračili. Oni sebe ne vide kao progonioce nego kao progonjene. Ono što sam mogao da zaključim analizirajući detinjstva mnogih kriminalaca jeste da mnogi nisu zbog siromaštva otišli s one strane zakona, nego da bi skrenuli pažnju na sebe, da bi bili primećeni. Svi kriminalci su samo deca koja lutaju. Duboko u svakom od njih je potreba da otkrije sve svoje tajne, baš one koje čuva i zbog kojih može da odgovara.
Pišete o tome da se na planini Rumiji, na brdu Lisinj, nalazi rupa u koju su kriminalci iz vašeg romana bacali leševe. Jedan od njih, malo školovan, čak i objašnjava da je to planina od krečnjaka a da se takve rupe u njoj nazivaju sifoni. Kako imate mnogo dokumentarističkog u romanu, moram pitati – postoji li ta rupa i šta o tome znate?
Postoji ta priča, ali ne sumnjam da su je nadležni organi čuli pre mene. Da li su procenili da je ta priča bezvredna ili nemaju tehničkih mogućnosti da to provere, ne znam.
U tom krimi miljeu o kom pišete ima i jedna priča o starijoj ženi koja je živela na granici Srbije i Crne Gore i napravila je svoju „privatnu granicu“, a svako ko je nešto hteo da švercuje morao je pod kamen u njenom dvorištu da ostavi 50 maraka pa 50 evra. Baš bi bilo lepo da je priča istinita.
Naravno. Jeste. Rekoh već da je roman „Bekos“ sazdan od mnogih istina. Živeti znači preživeti.
Kako da razumemo reč bekos? Chat GPT kaže da su stari Egipćani hteli da saznaju koji je bio „prvi jezik sveta“ pa su novorođeno dete držali u izolaciji, a prva reč koju je izgovorilo je bila bekos. Rekli ste u jednom intervjuu da „svako mora da progovori ono što duboko skriva“.
To je frigijska reč, a Frigijci su sa Balkana otišli na Istok, živeli su na prostoru današnje Anadolije. Nešto o njima zna Herodot. Neka čitaoci u romanu otkriju šta znači bekos, ali neka znaju da je to već mnogo važna činjenica u njihovim životima. Svakog dana jure za njom, a ona im dolazi.
Živite i radite u Novom Pazaru koji je, tokom studentskih i građanskih protesta, u delu javnosti stekao novi imidž. Nismo dosad videli mlade Bošnjake i Srbe zagrljene, sa isprepletenim zastavama. Da li je to i vama nova slika?
Nemojte zaboraviti da se svuda oko nas ratovalo devedesetih godina, ali ovde nije bilo rata. Nama koji ovde živimo, svim ljudima, Bošnjacima, Srbima, našoj braći Romima i svim ostalima koji žive na prostoru Novog Pazara i bliže okoline treba priznati da smo uvek poštovali jedni druge, družili se, voleli se i pomagali.
Držite godinama besplatne radionice kreativnog pisanja u Novom Pazaru. Ima li novih talenata?
Već 11 godina držim tu radionicu. Oko 35 mojih mladih učenika do sada je objavilo knjige, neke veoma zapažene, veoma dobre. Časovi su besplatni. Ne treba ja da pričam o mom radu sa mladim piscima, neka pričaju oni ako hoće…
Da li je Pešter vaš Makondo?
Britanski pesnik Vistan Hju Oden je rekao da je pesnik kao sir iz neke župe koji želi da bude lokalan a svuda cenjen. Pisao sam romane koji se dešavaju u Novom Pazaru, Despotovcu, Novom Sadu, Paljevu – mitskoj naseobini gde su ljudi skakali u maglu… Sada pišem knjigu o Sirakuzi. Da li sam ja stanar Sirakuze, da, ni manje ni više nego žitelj Novog Pazara. Koliko sam samo pisao o Rimu ili Uruku! Živim sada i ovde, ali ja živim na celom svetu, obitavam u literaturi i istoriji kao pesnik koji upija poeziju svih naroda i svih vremena. Adresa jednog književnog dela nije tamo gde se odvija radnja, adresa je u piscu.
Autor: Suzana Miličić
Izvor: nova.rs
Autor: Enes Halilović
