Eli Grifits je do sada pisala romane različitih žanrova, ali „Mesta prelaska“ su njen prvi krimi roman. Svi smo u neizvesnosti da je ovo tek početak serijala u kojem će forenzička arheološkinja glavna junakinja Rut Galovej, zajedno sa glavnim inspektorom Harijem Nelsonom, voditi nove i uzbudljive istrage. Radnja romana smeštena je u zabačene i misteriozne močvare na obalama Norfoka, što čitavoj priči daje posebnu atmosferu napetosti i neizvesnosti.

Vaš roman „Mesta prelaska“ mi se izuzetno dopao. Stoga se moje prvo pitanje logično nameće: nakon što sam pročitala knjigu, bilo mi je drago što ste se oprobali u pisanju krimića, ali me zanima – šta Vas je zapravo na to podstaklo?

Već neko vreme želela sam da napišem krimi roman. Obožavam krimiće, naročito viktorijanska dela poput „Mesečevog kamena“ ili „Ubistva u Ulici Morg“, u kojima se detektivi tek uspostavljaju kao književni likovi. U mom prethodnom romanu, koji nije bio krimić, postojao je misteriozan podzaplet koji je zamalo preovladao celom pričom. Razmišljajući o sledećem projektu, shvatila sam da zapravo želim da napišem „pravi“ krimi roman – sa svim elementima koje taj žanr podrazumeva: leševima, detektivima i zapletima koji čitaoca drže u neizvesnosti do samog kraja.

Lik Rut Galovej nastao je po uzoru na Vašeg supruga, koji je odlučio da napusti posao u gradu i posveti se arheologiji. U romanu izuzetno uverljivo i prirodno pišete o alatima, metodama, ciljevima i svim aspektima ovog uzbudljivog posla, bez suvišnih tehničkih detalja koji bi mogli da opterete čitaoce. To je česta zamka u koju pisci bez ličnog iskustva u određenoj oblasti lako upadnu. Zanima me da li sa suprugom odlazite na iskopavanja, i da li baš u Norfoku.

Nikada mi ne dozvoljava da sa njim idem na iskopavanja, jer sam, kako kaže, previše lenja! Iskopavanje je fizički izuzetno zahtevan posao, a meni bi, iskreno, posle deset minuta bila potrebna pauza za kapućino. Međutim, pomagao mi je oko svih detalja i zahvaljujući njemu stekla sam uvid u suštinu posla arheologa. Posebno mi se dopada ideja da možete da „pročitate“ krajolik, da na osnovu boje trave ili oblika brda naslutite šta se krije ispod površine. Iako iza toga stoji ogroman trud i fizički rad u blatu, meni sve to deluje gotovo magično.

Roman se bavi i narodnim predanjima i praistorijskim ritualima, koji su ključni za atmosferu i sam zaplet. Da li Vas te teme inače privlače ili ste ih povezali isključivo sa okruženjem o kojem tako vešto pišete? Postoji li neki mit ili ritual koji uvek povezujete sa močvarama?

Tokom jednog odmora u Norfoku moj suprug je počeo da mi priča o močvarama i njihovom značaju u praistoriji. Objasnio mi je kako su ih drevni ljudi smatrali svetim mestima, jer nisu ni kopno ni more, već nešto između. Za njih su močvare bile most između života i smrti, zbog čega su upravo tu sahranjivali pokojnike. Iz tog jednog razgovora proistekao je ceo zaplet romana „Mesta prelaska“. Oduvek sam bila fascinirana nordijskom mitologijom. Mama mi je pričala te priče kada sam bila veoma mala (čak je želela da se moja sestra zove Freja, ali se tata usprotivio) i mislim da su mi se duboko urezale u sećanje. Posebno mi se dopada način na koji su mitovi povezani sa prirodom i ciklusima godišnjih doba.

Atmosfera mesta na kojem se radnja odvija ključna je za svaki roman, a u krimićima je posebno važna. U Vašem romanu jeza i osećaj prošlosti koje prenosite kroz opise Soltmarša doprinose ne samo tempu već i samoj napetosti zapleta. Tokom svih onih zastrašujućih scena u Soltmaršu imala sam utisak kao da sam i sama tamo, na licu mesta. Da li ste i sami imali slična iskustva?

Jednom sam se izgubila u magli dok sam bila u Saut Daunsu, ali svesna sam da to nije ni približno dramatično iskustvo! Oduvek sam živela blizu mora, i oduvek su me privlačili usamljeni priobalni predeli poput Soltmarša.

Radnja se odigrava u sadašnjosti. Da li je to bila spontana ili svesna odluka nakon što ste pažljivo razmotrili sve prednosti i mane?

Bila je to svesna odluka, jer sam smatrala da u krimi romanu mora da postoji osećaj stvarne neizvesnosti, kao da se sve odvija „sada, pred našim očima“. S druge strane, veoma volim način na koji viktorijanski romani počinju rečenicama poput: „Ovo je priča o čudnim događajima koji su se dogodili dok sam bio dete...“

Zaista me je impresionirao način na koji ste dočarali Nelsona, kao i njegovim razvojem tokom romana. Često je teško prikazati interakciju između dva snažna lika, a da među njima ne vladaju stalni sukobi. Da li se Nelson „pojavio“ potpuno formiran, ili se razvijao u Vašoj mašti onako kako se razvija i u samom romanu?

Baš mi je drago što vam se sviđa Nelson! I ja ga obožavam, iako sam primetila da su muškarci u mojim knjigama obično visoki, tamnokosi i prilično mrzovoljni. I on i Rut su se pojavili na stranicama već potpuno formirani. Nelson nije zasnovan ni na jednoj stvarnoj osobi, iako mi je moj zet dao neke zanimljive detalje o Blekpulu, posebno o njihovom fudbalskom timu.

Odabrali ste temu koja je u krimi romanima česta (nestanak deteta) i prikazali je sa mnogo saosećanja. Međutim, povezali ste je sa praistorijskim ritualima i žrtvovanjem, što čitaoca vodi u potpuno drugačiji svet. Taj spoj u romanu „Mesta prelaska“ funkcioniše izuzetno dobro. Međutim, u nekim drugim delima se ta ravnoteža naruši kada prošlost ili sadašnjost preovladaju, otkrivajući pristrasnost samog autora. Čitajući Vaš roman, nisam stekla takav utisak. Ipak, ono što čitaocu na stranicama deluje prirodno, često je u procesu pisanja veoma teško postići. Da li Vam je bilo teško da napišete ovaj roman?

Bila sam svesna da je pomalo rizično pisati delove sa „zastrašujućim stvarima“. Drago mi je što mislite da se taj rizik isplatio. Vrlo sam osetljiva na sve što ima veze s decom, pogotovo otkako sam i sama postala majka, tako da mi je pisanje tih scena bilo izuzetno teško.

Priča deluje izuzetno sveže i privlačno. Tome doprinose snažni glavni likovi, okruženje specifične atmosfere, upečatljiv stil pisanja, ali i neki neuhvatljivi faktor. Da li imate predstavu šta bi to moglo da da bude? Da li biste, na primer, mogli da u istom stilu pišete o Saseksu, gde sada živite, ili Vas jedino Norfok na taj način inspiriše?

Kamo sreće da znam šta je taj neuhvatljivi faktor. Dok sam radila u izdavaštvu, uvek smo pokušavali da pronađemo „sledeću Dž. K. Rouling“ ili „novu Patrišu Kornvel“. Na kraju sam došla do zaključka da se takve stvari ne mogu predvideti. Najbolja dela nastaju kada pišete iskreno, bez pokušaja da se uklopite u određeni žanr. Ko je, na primer, mogao da predvidi ogroman uspeh romana „Kratka istorija traktora na ukrajinskom“? Zaista genijalna knjiga.

Za kraj ono što sigurno zanima mnoge čitaoce: kada možemo da očekujemo sledeći roman o Rut Galovej?

Sledeći roman će se baviti temom „žrtava u temeljima“ – telima, najčešće dečjim, koja su se u prošlosti zakopavala ispod kuća kako bi, prema verovanjima, donela sreću domaćinima. Priča će odvesti čitaoce u svet rimskih bogova, a posebno u mitologiju koja se tiče Hekate, boginje veštičarenja i tame.

Autor: Ejmi Majers
Izvor: shotsmag.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Heather Chuter