Džozef Moninger, autor „Mape koja vodi do tebe“, o pisanju ljubavnih romana
Heder Malgru je mlada devojka koja ima plan. Radiće u Američkoj banci, dobro zarađivati i živeće u Njujorku. Ali prvo ide u Evropu sa drugaricama da se još jednom provedu pre nego što počne „stvaran život“.
A onda se dešava neočekivano. Upoznaje Džeka u vozu za Amsterdam i odmah se dopadnu jedno drugom. Džekov slobodan duh je u potpunoj suprotnosti sa Hederinom pedantnošću. On putuje po Evropi prateći stope svoga dede i koristi njegov dnevnik kao vodič, a Heder mu se u tome pridružuje. Ali Džek ima tajnu koju će Heder otkriti tek kada se već ozbiljno zaljube jedno u drugo.
Ovo je radnja romana Džozefa Moningera, „Mapa koja vodi do tebe“, o kome smo porazgovarali sa autorom.
Heder ima planer u koji beleži sve u vezi sa svojim životom. Džek je zadirkuje jer on kao slobodnjak nikada ne bi koristio nešto takvo.
Da, zamislio sam je prvo sa Eplovim satom, ali se ispostavilo da to nije dobro rešenje, pa sam joj podario elegantni planer. Džek je drugačiji, pozajmio sam mu iz svog života osobinu da ne fotografiše mnogo. Dok putuju Evropom, Heder želi da zastane kako bi fotografisala nešto za uspomenu. Džek je pita zašto jednostavno ne uživa u tom jednom trenutku i iskusi ono što se dešava. I sam čvrsto verujem da je u tome suština.
Zašto?
Godinama sam živeo u Africi sa mirovnim trupama i povremeno smo bili svedoci neverovatnih prizora, pa smo, na primer, umesto da gledamo u slona koji naiđe, fotografisali njegov dolazak. Što je čudno, jer bismo kasnije, gledajući u fotografiju, zurili u ideju o tom trenutku. Volim fotografije, ali ipak više volim opipljiva iskustva.
Vaš roman se smatra ljubavnim. Da li biste ga i Vi tako okarakterisali?
Mislim da to jeste ljubavni roman, to se ne može izbeći, ali kada pogledate, i „Ana Karenjina“ je ljubavni roman. Mnoge velike knjige govore o ljubavi.
Kada spojite dva junaka, nešto među njima mora da se dogodi. Kada bismo živeli u harmoniji, to ne bi bila zanimljiva priča. Kad na filmu gledamo dvoje ljudi kako se zaljubljuju jedno u drugo, to često izgleda kao montaža kadrova u kojima oni trče po livadama ili idu na piknik, jer biti zaljubljen nije toliko zanimljivo. Zanimljivo je ono što se dešava pre i posle toga.
Heder i Džek se upoznaju slučajno u vozu za Amsterdam. Nekako se stiče utisak da se ljudi sve ređe slučajno upoznaju u moderno doba. Mislite li da je njihovo upoznavanje zbog toga romantičnije?
Nisam siguran. Ali ima tu nečega, ljudi danas zaista daleko više uređuju svoj život kroz poruke i ostala sredstva komunikacije. Ipak verujem da i dalje slučajno nailaze jedni na druge, da se to i dalje dešava. Heder je na svom putu kroz Evropu spremna za romansu – pritom ne mislim na dečka već više na romansu sa Parizom, kafeima, sjajnom književnošću i muzikom. Otvorena je za mnoge stvari, a Džek tada slučajno nailazi na nju.
Kako je došlo do ideje za ovu knjigu?
To je zanimljiva priča. Dobio sam od filmske kuće koja je realizovala film „Krive su zvezde“ ponudu da razvijem knjigu koja bi imala potencijal da se pretoči u film.
Predložili su mi ideju za scenario i ponudili mi da razmislim o pisanju. Poslao sam im nekoliko stranica i kada smo se usaglasili, počeo je rad na knjizi. Bio je to dug proces ali je ispalo, čini mi se, sasvim dobro.
Kako Vam je bilo, kao piscu, da radite sa mnogo ljudi koji su uključeni u proces rada?
Bilo je zanimljivo. Bavim se pisanjem odavno, prvi roman sam objavio tokom sedamdesetih. Radim ovo dugo i pravila igre su se promenila. Sada ima mnogo više novca u igri, ulažu se velika sredstva, urednici i izdavači žele da imaju mnogo veći uticaj na samu priču. Čistunci će se suprotstaviti i reći da oni to ne rade, ali danas je retkost da neko stvari reševa na svoj način.
To je ono što se promenilo od sedamdesetih kada ste počeli?
Sve se mnogo promenilo, od korica knjiga pa nadalje. Ljudi često pitaju da li sam autor korice. Ne. Da li je naslov moj? Ne uvek. Mnoge stvari danas rade odbori, a to nije bio slučaj kada sam počinjao.
Koliko Vam je stvari iz romana bilo unapred definisano?
Ne previše, ali je postojao jasan okvir. Na primer, bilo je potrebno da u knjizi postoje evropske znamenitosti koje likovi obilaze. U jednom trenutku mi je priča delovala previše statično, nije bilo dovoljno kretanja, pa su urednici i oni koji su nadgledali proces rekli da bi trebalo da je proširim i malo začinim, dodam još putovanja. Bili su u pravu kako se ispostavilo.
Profesor ste na univerzitetu u Plimutu. Kakve savete dajete svojim studentima pre ulaska u svet izdavaštva?
Oni su na drugom nivou. Tek počinju i uče zanat. Govorim im da čitaju što više mogu i da pišu što više mogu. Takođe ne želim da ih ograničavam žanrovima. I sam pišem različite knjige. Na primer, pišem za tinejdžere i tu imam mnogo više kontrole. Jednostavno, koristim druge grupe mišića pri radu na tome.
Šta Vi više volite?
Zapravo volim i jedno i drugo. Volim da pišem, radim to već dugo. Ustajem rano, trudim se da pišem hiljadu reči na dan i tako radim već dugo, dugo, i dajem sve od sebe da tako i ostane.
Izvor: nhpr.org
Prevod: Dragan Matković
A onda se dešava neočekivano. Upoznaje Džeka u vozu za Amsterdam i odmah se dopadnu jedno drugom. Džekov slobodan duh je u potpunoj suprotnosti sa Hederinom pedantnošću. On putuje po Evropi prateći stope svoga dede i koristi njegov dnevnik kao vodič, a Heder mu se u tome pridružuje. Ali Džek ima tajnu koju će Heder otkriti tek kada se već ozbiljno zaljube jedno u drugo.
Ovo je radnja romana Džozefa Moningera, „Mapa koja vodi do tebe“, o kome smo porazgovarali sa autorom.
Heder ima planer u koji beleži sve u vezi sa svojim životom. Džek je zadirkuje jer on kao slobodnjak nikada ne bi koristio nešto takvo.
Da, zamislio sam je prvo sa Eplovim satom, ali se ispostavilo da to nije dobro rešenje, pa sam joj podario elegantni planer. Džek je drugačiji, pozajmio sam mu iz svog života osobinu da ne fotografiše mnogo. Dok putuju Evropom, Heder želi da zastane kako bi fotografisala nešto za uspomenu. Džek je pita zašto jednostavno ne uživa u tom jednom trenutku i iskusi ono što se dešava. I sam čvrsto verujem da je u tome suština.
Zašto?
Godinama sam živeo u Africi sa mirovnim trupama i povremeno smo bili svedoci neverovatnih prizora, pa smo, na primer, umesto da gledamo u slona koji naiđe, fotografisali njegov dolazak. Što je čudno, jer bismo kasnije, gledajući u fotografiju, zurili u ideju o tom trenutku. Volim fotografije, ali ipak više volim opipljiva iskustva.
Vaš roman se smatra ljubavnim. Da li biste ga i Vi tako okarakterisali?
Mislim da to jeste ljubavni roman, to se ne može izbeći, ali kada pogledate, i „Ana Karenjina“ je ljubavni roman. Mnoge velike knjige govore o ljubavi.
Kada spojite dva junaka, nešto među njima mora da se dogodi. Kada bismo živeli u harmoniji, to ne bi bila zanimljiva priča. Kad na filmu gledamo dvoje ljudi kako se zaljubljuju jedno u drugo, to često izgleda kao montaža kadrova u kojima oni trče po livadama ili idu na piknik, jer biti zaljubljen nije toliko zanimljivo. Zanimljivo je ono što se dešava pre i posle toga.
Heder i Džek se upoznaju slučajno u vozu za Amsterdam. Nekako se stiče utisak da se ljudi sve ređe slučajno upoznaju u moderno doba. Mislite li da je njihovo upoznavanje zbog toga romantičnije?
Nisam siguran. Ali ima tu nečega, ljudi danas zaista daleko više uređuju svoj život kroz poruke i ostala sredstva komunikacije. Ipak verujem da i dalje slučajno nailaze jedni na druge, da se to i dalje dešava. Heder je na svom putu kroz Evropu spremna za romansu – pritom ne mislim na dečka već više na romansu sa Parizom, kafeima, sjajnom književnošću i muzikom. Otvorena je za mnoge stvari, a Džek tada slučajno nailazi na nju.
Kako je došlo do ideje za ovu knjigu?
To je zanimljiva priča. Dobio sam od filmske kuće koja je realizovala film „Krive su zvezde“ ponudu da razvijem knjigu koja bi imala potencijal da se pretoči u film.
Predložili su mi ideju za scenario i ponudili mi da razmislim o pisanju. Poslao sam im nekoliko stranica i kada smo se usaglasili, počeo je rad na knjizi. Bio je to dug proces ali je ispalo, čini mi se, sasvim dobro.
Kako Vam je bilo, kao piscu, da radite sa mnogo ljudi koji su uključeni u proces rada?
Bilo je zanimljivo. Bavim se pisanjem odavno, prvi roman sam objavio tokom sedamdesetih. Radim ovo dugo i pravila igre su se promenila. Sada ima mnogo više novca u igri, ulažu se velika sredstva, urednici i izdavači žele da imaju mnogo veći uticaj na samu priču. Čistunci će se suprotstaviti i reći da oni to ne rade, ali danas je retkost da neko stvari reševa na svoj način.
To je ono što se promenilo od sedamdesetih kada ste počeli?
Sve se mnogo promenilo, od korica knjiga pa nadalje. Ljudi često pitaju da li sam autor korice. Ne. Da li je naslov moj? Ne uvek. Mnoge stvari danas rade odbori, a to nije bio slučaj kada sam počinjao.
Koliko Vam je stvari iz romana bilo unapred definisano?
Ne previše, ali je postojao jasan okvir. Na primer, bilo je potrebno da u knjizi postoje evropske znamenitosti koje likovi obilaze. U jednom trenutku mi je priča delovala previše statično, nije bilo dovoljno kretanja, pa su urednici i oni koji su nadgledali proces rekli da bi trebalo da je proširim i malo začinim, dodam još putovanja. Bili su u pravu kako se ispostavilo.
Profesor ste na univerzitetu u Plimutu. Kakve savete dajete svojim studentima pre ulaska u svet izdavaštva?
Oni su na drugom nivou. Tek počinju i uče zanat. Govorim im da čitaju što više mogu i da pišu što više mogu. Takođe ne želim da ih ograničavam žanrovima. I sam pišem različite knjige. Na primer, pišem za tinejdžere i tu imam mnogo više kontrole. Jednostavno, koristim druge grupe mišića pri radu na tome.
Šta Vi više volite?
Zapravo volim i jedno i drugo. Volim da pišem, radim to već dugo. Ustajem rano, trudim se da pišem hiljadu reči na dan i tako radim već dugo, dugo, i dajem sve od sebe da tako i ostane.
Izvor: nhpr.org
Prevod: Dragan Matković
Autor: Dž. P. Moninger
