Najveće dostignuće Indije, smatra autor Džon Zubržicki, jeste to što je uprkos svim izazovima uspela da održi status liberalne demokratije. Iako prelazak iz kolonijalnog statusa u savremenu republiku nije bio bez problema, veruje da ono najbolje tek dolazi – ukoliko više od milijardu njenih građana dobije priliku da ostvari svoj puni potencijal. Upravo o tome piše u svojoj knjizi „Najkraća istorija Indije“, u kojoj na manje od 300 strana sažima pet milenijuma istorije ove zemlje – od ostataka drevnih civilizacija do Indije kao savremene svetske sile.

„Dostignuće na koje je Indija najviše ponosna je, bez sumnje, njen skoro netaknut dosije liberalne demokratije. Kada je Indija konačno ostvarila nezavisnost 1947, komentatori, uglavnom stranci, verovali su da ta zemlja neće opstati: jezičke i regionalne razlike neizbežno će je dovesti do balkanizacije, kaste su bile strane konceptu jednakosti, a samim tim i demokratiji, dok je visoka stopa nepismenosti bila u suprotnosti sa mogućnošću izražavanja političkog mišljenja“, piše Zubržicki, australijski diplomata i bivši novinar.

Ipak, Indija je tokom više od sedam decenija sprovela sedamnaest opštih izbora i na stotine regionalnih glasanja, često sa većim odzivom birača nego što to beleži druga najveća demokratska država na svetu – Sjedinjene Američke Države. „Indijski eksperiment je istovremeno inspirativan i pogrešan“, piše Zubržicki, ali dodaje da Indija, kao civilizacija, pokazuje neverovatnu otpornost, suočava se sa nejednakošću i autoritarizmom, i pruža svetu primer za ugled.

Veruje da će se i u budućnosti pojavljivati vizionari i mislioci koji će znati da ujedine raznolike zajednice Indije i obezbede pravednu i održivu raspodelu društvenog i ekonomskog napretka. „Indija je rađala takve ličnosti u prošlosti, od Ašoke do Gandija, od Kautilja do Tagorea. Kao najstarija neprekinuta civilizacija sveta, Indija ima mnogo toga što može da iskoristi, i još više toga da ponudi svetu. Ukoliko se njenom stanovništvu od preko milijardu ljudi pruži prilika da ostvari svoj pun potencijal, najbolja vremena za nju tek dolaze.“

Ali autor ne krije ni razočaranje. „Istorija je važna. Ne sme se manipulisati njome u političke svrhe“, izjavio je u intervjuu za IANS. „Bio sam zapanjen što premijer Modi nije ni pomenuo Džavarhalala Nehrua u govoru povodom 75. godišnjice nezavisnosti Indije. To je kao da neko ignoriše doprinos Džordža Vašingtona u osnivanju Sjedinjenih Država.“

Na pitanje kako je uopšte razvio toliko interesovanje za Indiju, Zubržicki odgovara da je sve počelo još 1976. godine, tokom njegovog putovanja kopnom iz jugoistočne Azije, kroz Južnu Aziju, Avganistan, Iran i Tursku do Evrope. „Od svih zemalja koje sam posetio, Indija me je najviše fascinirala. Odlučio sam da studiram istoriju južne Azije i hindi na Australijskom nacionalnom univerzitetu. Imao sam sreću da budem među poslednjim studentima slavnog A. L. Bašama, autora knjige The Wonder That Was India (Čudo koje je bila Indija, prim. prev.). Bio je izuzetno inspirativan mentor, koji i danas izaziva veliko poštovanje u Indiji.“

Po završetku studija tražio je načine da živi i radi u Indiji – najpre kao diplomata, a zatim kao dopisnik. „Dok sam radio kao novinar, postalo mi je jasno koliko se fascinantnih priča krije u Indiji – i koliko njih još uvek čeka da budu ispričane. Do sada sam napisao pet knjiga o Indiji, i mogao bih da napišem još toliko, bez problema.“

„Najkraća istorija Indije“ nastala je na inicijativu njegovog australijskog izdavača, dok je radio na knjizi o neverovatno disfunkcionalnoj kraljevskoj porodici Džajpura. „Pružila mi se prilika da sve ono što me fascinira u vezi sa Indijom objedinjeno predstavim široj publici – da ponovo prođem kroz istoriju ove izuzetne zemlje i njene kulture, ali na pristupačan i sadržajan način.“

Za pisanje knjige koristio je bogatu literaturu. „Počeo sam sa Bašamom, a zatim nastavio sa ostalim klasicima poput narednog toma o dolasku islama u Indiju iz pera S. A. A. Rizvija. Zatim sam pretražio svoju biblioteku – Ramačandru Guhu, Sumita Gangulija, Sunila Kilnanija, Romilu Tapar, Džudit Braun, Vilijama Dalrimpla… Nije bilo potrebe za arhivskim istraživanjima, ali je pravi i izazov i  zadovoljstvo bilo sažeti ogromnu količinu građe u jednu koherentnu celinu.“

Kao što to često biva kada se piše o Indiji, neminovno se nameće i pitanje o Oslobodilačkom pokretu Indije, podeli zemlje i ulozi političara. Neki smatraju da je istinska istorija borbe za slobodu još uvek neispričana i da je podela zemlje mogla biti izbegnuta.

„To je veoma kompleksno pitanje“, kaže Zubržicki. „Da većina kongresnih vođa nije bila uhapšena kada je Gandi pozvao na pokret Napusti Indiju, možda bi Muslimanska liga teže nametnula svoju političku agendu. Kada je lord Mauntbaten došao na mesto vicekralja, već je bilo kasno – desilo se konačno bacanje kocke. Britanci su i te kako podsticali podelu između hinduista i muslimana, a Kongres je tada verovao da će se Pakistan ubrzo raspasti i tražiti ponovno ujedinjenje. Podela je bila tragedija koju je možda bilo moguće izbeći, a njene posledice osećaju se i danas.“

Zubržicki je do sada objavio mnoge knjige o Indiji, a koja je sledeća? „Nakon što sam sažeo 5.000 godina istorije u manje od 300 strana, sledeća tema mi je integracija 562 kneževske države u Indijsku uniju. Želim da čitaocima predstavim neverovatnu priču koja se odigrava iza kulisa, koja zaslužuje više pažnje i nadam se da ću uspeti da je prikažem na nov i uzbudljiv način“, zaključuje Zubržicki.

Autor: Višnu Makidžani
Izvor: toistudent.timesofindia.indiatimes.com
Prevod: Laguna