Džon Fauls: Prezirem sujetne pisce, koji žele slavu
Međutim, kako kaže: „Ipak dosta razmišljam.“ Um koji je očarao čitaoce, kada je objavljen „Sakupljač“ pre 40 godina, još uvek je oštar, ali na trenutke. Ima rupe u sećanju, a rukom uvek maše prema Sari, svojoj drugoj supruzi: „Ona je sada moja pamet.“ Zaboravlja naslove svojih knjiga, pominjući „Čarobnjaka“ kao „onu grčku knjigu koju sam davno napisao“, a za „Danijela Martina“ kaže „ ja u Americi“.
Ovo je verovatno poslednji intervju koji će Džon Fauls dati (napomena: ovaj intervju datira iz 2003. godine). Godine 1988, dve godine pre nego što je Elizabet, njegova tridesettrogodišnja žena umrla od raka, doživeo je moždani udar zbog čega je morao da operiše srce. Danas ga, u njegovom skloništu na obali Lajm Ridžisa neguje Sara, nekadašnja Elizabetina drugarica, koja je od njega mlađa 20 godina. Jako su lep par. On je njena „bolesna svinja“, a Fauls nju naziva „ona sa zanosnim kestenjastim uvojcima“.
Fauls neprestano pravi bizarne digresije, od očevog „jezivog“ pokušaja da napiše roman, do ljubavi prema Francuskoj, i to stalno vrti u krug: „Razmišljam na francuskom, znate.“ Zatim pogleda u svoju ženu, koja mirno sedi u uglu. „Smem li to da kažem?“ Popustljivo je slegla ramenima: „Kaži šta god jebeno želiš.“ Stidljivo se nasmejao. Ovo je, kako sam shvatio, daleko najbolji način ophođenja prema Faulsu, kao prema izuzetno nadarenom, ali pomalo nestašnom školarcu. Sara, koja se prema njemu ponaša kao nadzornica u školi, umorno kaže: „Obožavam ga, ali je vrlo naporan. Nestvarno je zahtevan.“
Fauls je jako težak. Rođeni pustinjak, prezire zabave i raskoš, ali ga zato uznemiruju drugi pisci – posebno ne voli „sujetnog“ Martina Ejmisa – i izbegava slavu više nego pažnju. Zbog toga je četrdeset godina u izbeglištvu, sakriven u ovoj veličanstveno haotičnoj kući na južnoj obali. „Znam da imam reputaciju mrzovoljnog pisca i to ne pokušavam da poreknem. Ali nisam baš takav. Ja sam taj koji je delimično proširio tu priču. Poznatog pisca, koji manje-više živi sam, čitaoci mogu da progone. Žele da ga vide i razgovaraju sa njim. A oni ne shvataju da to drugima često ide na živce.“
Ovih dana posetioci retko dolaze. Čak i Sara, viši rukovodilac za marketing, veći deo nedelje provodi u Londonu. Fauls izlazi iz svoje spavaće sobe samo da bi sedeo u lepom, zaraslom vrtu u prizemlju, gledajući na more preko krošnji, poput heroine iz romana „Žena francuskog poručnika“ – ili, kako to Sara skraćeno kaže, ŽFP. Čini se da je pomalo nerealno da prigovara, ma koliko to malo bilo, pogotovo otkad je po ŽFP, 1981. godine, snimljen film, koji je bio nominovan za pet Oskara, sa Meril Strip u glavnoj ulozi i otkad je taj roman proslavio Lajm Ridžis. Fauls priznaje: „Pa, ironično je da sam napisao knjigu koja je ovaj grad učinila popularnim. Mogu da se vajkam: 'Prokleti turisti', ali se brzo prisetim da sam ja sam kriv, da su zbog mene tu.“
Fauls je rođen u Lionsiju, u Eseksu, otac mu je bio duvandžija, a majka učiteljica. Sa podsmehom dodaje: „Bila je ćerka glavnog kupca donjeg veša za Džona Luisa.“
Faulsova najveća sramota bilo je njegovo poreklo, njegovi roditelji. Oboje su bili seljaci, što Fauls mrzi. Faulsovi glavni likovi su uvek ženskaroši srednje klase, nepristojni, inteligentni i siročad bez roditelja. Od Nikolasa Urfea preko Danijela Martina do Čarlsa Smitsona, on se nikada ne ustručava da otpiše roditelje. Fauls sebe vidi kao nekoga ko se jednom rađa.
„Niko se uopšte u mojoj porodici nije interesovao za književnost, niti je imao talenta za to. Činilo se da se to kod mene stvorilo niotkuda. Nisam imao srećno detinjstvo. Ono što mi je smetalo kod moje majke bio je nedostatak ukusa. Velika greška mog oca je bila to što je mrzeo Francusku zbog iskustva u ratu, na Ipru. I voleo je Nemačku. Geografski se nismo slagali. Krenuo sam da pratim pogrešnu granu evropske kulture. Kada sam bio dečak, moji roditelji su se uvek smejali 'momku koji nije umeo da crta' – Pikasu. Njihova zatupljenost me užasavala.“ Da li je njegov otac bio intelektualac? „Ne“, Fauls s prezirom zafrkta: „Bio je duvandžija.“
Sara se ubaci: „Nikad ga nisu razumeli, ali su bili ponosni. Bio je dobar u kriketu i bili su zadovoljni zbog toga. A šta su mislili o njegovim knjigama, e, to ne znam. Ne zna ni Džon. Za tako radoznalog čoveka, fascinantno je da ne zna šta su njegovi roditelji mislili o tome.“
Fauls zamalo da nije skočio sa kreveta: „Ispravka, ispravka, ispravka. Ne želim da znam šta su moji roditelji zaista mislili. I to je deo odrastanja, ne znati kako vas roditelji osuđuju ili ocenjuju. Da biste dobili odgovor, morate da postavite pitanje. Nikad ih nisam pitao šta misle o mojim knjigama. Znao sam da će im moje knjige biti teške.“
Romani za Faulsa predstavljaju sve. Živeo je kroz njih. „Vi ste svaki lik koji pišete. U 'Danijelu Martinu', gde opisujem svoja putovanja širom Amerike, verovatno sam otkrio više stvari o sebi nego u bilo kojoj drugoj knjizi. Danijel je odrasla verzija Nikolasa Urfea. Obojicu su promenile žene. Tako je bilo i sa mnom. To je nasleđe njenih [Sarinih] predhodnica.“
Nakon Elizabetine „užasne“ smrti, i pre braka sa Sarom pre pet godina, on je – „Žao mi je što to moram reći“, kaže, ne zvučeći nimalo pokajnički – osam godina potrošio na veze bez obaveza.
Ali Fauls je sjajan izumitelj: „Ja podržavam feminizam. Muškarci moraju da shvate da se dosta istine o životu nalazi u ženama. Glavni zadatak žene je da nas edukuje, da nas natera da vidimo da još uvek nismo potpuno obrazovani. Može li feministkinja biti predator? Svakako sam, u jednom trenutku, ja bio taj koji je jurio za ženama. Ali seks je sada samo lepa uspomena.“
Fauls je ateista i nema decu. Da li se kaje? „Voleo bih da znam više. Ali to je stvar sreće. Ne provodim puno vremena mrzeći ili diveći se sebi. Prezirem sujetne pisce, koji žele slavu. Da biste bili uspešni, da biste prodavali knjige, morate imati određenu dozu sujete. Ali morate to držati pod kontrolom, ne možete se previše ozbiljno odnositi prema sebi ili ćete na kraju postati ono što se pravite da mrzite.“
Pa zašto onda objavljuje svoje dnevnike? Fauls sa oklevanjem kaže: „Nadam se da će detaljno predstaviti ono što sam bio.“ Tužno odmahuje glavom: „Ni sam ne razumem svoju ličnost.“
Autor: Adam Li Poter
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić
Ovo je verovatno poslednji intervju koji će Džon Fauls dati (napomena: ovaj intervju datira iz 2003. godine). Godine 1988, dve godine pre nego što je Elizabet, njegova tridesettrogodišnja žena umrla od raka, doživeo je moždani udar zbog čega je morao da operiše srce. Danas ga, u njegovom skloništu na obali Lajm Ridžisa neguje Sara, nekadašnja Elizabetina drugarica, koja je od njega mlađa 20 godina. Jako su lep par. On je njena „bolesna svinja“, a Fauls nju naziva „ona sa zanosnim kestenjastim uvojcima“.
Fauls neprestano pravi bizarne digresije, od očevog „jezivog“ pokušaja da napiše roman, do ljubavi prema Francuskoj, i to stalno vrti u krug: „Razmišljam na francuskom, znate.“ Zatim pogleda u svoju ženu, koja mirno sedi u uglu. „Smem li to da kažem?“ Popustljivo je slegla ramenima: „Kaži šta god jebeno želiš.“ Stidljivo se nasmejao. Ovo je, kako sam shvatio, daleko najbolji način ophođenja prema Faulsu, kao prema izuzetno nadarenom, ali pomalo nestašnom školarcu. Sara, koja se prema njemu ponaša kao nadzornica u školi, umorno kaže: „Obožavam ga, ali je vrlo naporan. Nestvarno je zahtevan.“
Fauls je jako težak. Rođeni pustinjak, prezire zabave i raskoš, ali ga zato uznemiruju drugi pisci – posebno ne voli „sujetnog“ Martina Ejmisa – i izbegava slavu više nego pažnju. Zbog toga je četrdeset godina u izbeglištvu, sakriven u ovoj veličanstveno haotičnoj kući na južnoj obali. „Znam da imam reputaciju mrzovoljnog pisca i to ne pokušavam da poreknem. Ali nisam baš takav. Ja sam taj koji je delimično proširio tu priču. Poznatog pisca, koji manje-više živi sam, čitaoci mogu da progone. Žele da ga vide i razgovaraju sa njim. A oni ne shvataju da to drugima često ide na živce.“
Ovih dana posetioci retko dolaze. Čak i Sara, viši rukovodilac za marketing, veći deo nedelje provodi u Londonu. Fauls izlazi iz svoje spavaće sobe samo da bi sedeo u lepom, zaraslom vrtu u prizemlju, gledajući na more preko krošnji, poput heroine iz romana „Žena francuskog poručnika“ – ili, kako to Sara skraćeno kaže, ŽFP. Čini se da je pomalo nerealno da prigovara, ma koliko to malo bilo, pogotovo otkad je po ŽFP, 1981. godine, snimljen film, koji je bio nominovan za pet Oskara, sa Meril Strip u glavnoj ulozi i otkad je taj roman proslavio Lajm Ridžis. Fauls priznaje: „Pa, ironično je da sam napisao knjigu koja je ovaj grad učinila popularnim. Mogu da se vajkam: 'Prokleti turisti', ali se brzo prisetim da sam ja sam kriv, da su zbog mene tu.“
Fauls je rođen u Lionsiju, u Eseksu, otac mu je bio duvandžija, a majka učiteljica. Sa podsmehom dodaje: „Bila je ćerka glavnog kupca donjeg veša za Džona Luisa.“
Faulsova najveća sramota bilo je njegovo poreklo, njegovi roditelji. Oboje su bili seljaci, što Fauls mrzi. Faulsovi glavni likovi su uvek ženskaroši srednje klase, nepristojni, inteligentni i siročad bez roditelja. Od Nikolasa Urfea preko Danijela Martina do Čarlsa Smitsona, on se nikada ne ustručava da otpiše roditelje. Fauls sebe vidi kao nekoga ko se jednom rađa.
„Niko se uopšte u mojoj porodici nije interesovao za književnost, niti je imao talenta za to. Činilo se da se to kod mene stvorilo niotkuda. Nisam imao srećno detinjstvo. Ono što mi je smetalo kod moje majke bio je nedostatak ukusa. Velika greška mog oca je bila to što je mrzeo Francusku zbog iskustva u ratu, na Ipru. I voleo je Nemačku. Geografski se nismo slagali. Krenuo sam da pratim pogrešnu granu evropske kulture. Kada sam bio dečak, moji roditelji su se uvek smejali 'momku koji nije umeo da crta' – Pikasu. Njihova zatupljenost me užasavala.“ Da li je njegov otac bio intelektualac? „Ne“, Fauls s prezirom zafrkta: „Bio je duvandžija.“
Sara se ubaci: „Nikad ga nisu razumeli, ali su bili ponosni. Bio je dobar u kriketu i bili su zadovoljni zbog toga. A šta su mislili o njegovim knjigama, e, to ne znam. Ne zna ni Džon. Za tako radoznalog čoveka, fascinantno je da ne zna šta su njegovi roditelji mislili o tome.“
Fauls zamalo da nije skočio sa kreveta: „Ispravka, ispravka, ispravka. Ne želim da znam šta su moji roditelji zaista mislili. I to je deo odrastanja, ne znati kako vas roditelji osuđuju ili ocenjuju. Da biste dobili odgovor, morate da postavite pitanje. Nikad ih nisam pitao šta misle o mojim knjigama. Znao sam da će im moje knjige biti teške.“
Romani za Faulsa predstavljaju sve. Živeo je kroz njih. „Vi ste svaki lik koji pišete. U 'Danijelu Martinu', gde opisujem svoja putovanja širom Amerike, verovatno sam otkrio više stvari o sebi nego u bilo kojoj drugoj knjizi. Danijel je odrasla verzija Nikolasa Urfea. Obojicu su promenile žene. Tako je bilo i sa mnom. To je nasleđe njenih [Sarinih] predhodnica.“
Nakon Elizabetine „užasne“ smrti, i pre braka sa Sarom pre pet godina, on je – „Žao mi je što to moram reći“, kaže, ne zvučeći nimalo pokajnički – osam godina potrošio na veze bez obaveza.
Ali Fauls je sjajan izumitelj: „Ja podržavam feminizam. Muškarci moraju da shvate da se dosta istine o životu nalazi u ženama. Glavni zadatak žene je da nas edukuje, da nas natera da vidimo da još uvek nismo potpuno obrazovani. Može li feministkinja biti predator? Svakako sam, u jednom trenutku, ja bio taj koji je jurio za ženama. Ali seks je sada samo lepa uspomena.“
Fauls je ateista i nema decu. Da li se kaje? „Voleo bih da znam više. Ali to je stvar sreće. Ne provodim puno vremena mrzeći ili diveći se sebi. Prezirem sujetne pisce, koji žele slavu. Da biste bili uspešni, da biste prodavali knjige, morate imati određenu dozu sujete. Ali morate to držati pod kontrolom, ne možete se previše ozbiljno odnositi prema sebi ili ćete na kraju postati ono što se pravite da mrzite.“
Pa zašto onda objavljuje svoje dnevnike? Fauls sa oklevanjem kaže: „Nadam se da će detaljno predstaviti ono što sam bio.“ Tužno odmahuje glavom: „Ni sam ne razumem svoju ličnost.“
Autor: Adam Li Poter
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić
Autor: Džon Fauls
