U nastojanju da ispriča priču koja je vremenski postavljena u vreme kada završetak Drugog svetskog rata postaje izvestan, Dejan Stojiljković je u romanu Konstantinovo raskršće posegao za nekim stvaralačkim mogućnostima koje do sada nisu bile ni često ni mnogo korišćene u pisanju tzv. ratne proze. A to je, najpre, produktivan spoj različitih (pod)vrsta romana, a potom i takva izgradnja slike sveta u njemu u kojoj postaje moguće da se kroz tragička i groteskna pomeranja i akcentovanja dalekosežno uoči kako je „Stara posrnula gospođa Evropa (...) u haosu”.

Unoseći u sadržinski sloj romana brojne pojedinosti koje uverljivo predstavljaju stvarnost jednog vremena – kakve su slike razornog bombardovanja Niša, Dejan Stojiljković je u svom pripovedanju dominantno izgradio onaj njegov fikcionalni vid u kojem može da se opazi kako ono u znatnoj meri odstupa od mimetičkog koncepta. A to je onaj stvaralački smer koji povlašćuje sadržaje maštenskog i fantastičnog. Zbog toga ovaj roman na granici žanra i može da se imenuje kao roman tajne.

Tajnu za kojom tragaju i nemački okupatori, kakav je visoki ofi cir Vermahta u specijalnoj misiji Hajnrih Kan, ili major Nemanja Lukić – engleski špijun i vampir, predstavlja Mač – dugački gladijus Konstantina Velikog. A taj mač je, kao jedna od najvećih misterija hrišćanstva, „ključ” kojim se otvaraju vrata drugog sveta. Ovaj se romansijer, dakle, opredelio da iz sasvim posebnog ugla sagleda i predstavi jedan neobični pripovedni predmet. I to tako da u takvoj narativnoj projekciji može da se uoči kako vidljiva stvarnost nije jedina postojeća, kao i da, na tako oblikovanoj podlozi, postaje moguće razumevanje i nekih sasvim konkretnih, složenih istorijskih procesa i događaja.

Vešto gradeći uverljivu sliku okupacijskih prilika kojoj poseban pečat prepoznatljivosti pridodaju različiti likovi-tipovi, ovaj je pisac svojoj romanesknoj priči tako obezbedio neophodan okvir u koji je smeštena realistička dimenzija njegove literarne zamisli. Na taj način on je spretno formirao osnovu na kojoj se odvija izgradnja takve romaneskne priče koja će sadržavati i one neophodne istorijsko-egzistencijalne elemente koji mogu da joj obezbede priliv složenijeg, dubljeg značenja i smisla. Međutim, pripovedni interes ovog pisca intenzivnije je išao za tim da se u ovom romanu mistifi katorski izgradi jedna sasvim posebna ravan. To je ona ravan u kojoj se sustiče i spaja ono što je u istoriji i svetu zatajeno i neodgonetljivo, ono što zovemo mističnim. Takva strukturna podela u romanu kazuje da je on, na podlozi situacije u kojoj je u „nesigurnim vremenima” „rat izjednačio sve ljude”, tako oblikovao njegov narativni tok da u njemu, iznad svega, bude apostrofi rano ono „drevno zlo koje curi kroz pukotine istorije”, e da bi, u takvom okruženju, ezoterijski i mitološki sadržaji koji ga tako očigledno reprezentuju, u njemu delovali efektno i verovatno.

Zbog toga, kada u okvir priče bude uveden Nemanja Lukić, te paralelno sa njim i stravična likvidacija nemačkih vojnika na niškoj železnici, a pogotovo kada se u sve to umeša nastojanje Hajnriha Kana ispred tajne organizacije Anenerbe („nasleđe predaka”) i „Red mrtvačke glave”, da dođu u posed moćnih okultnih relikvija, postaje sasvim jasno da Dejan Stojiljković oblikuje veoma interesantan, zavodljiv i strukturno i sadržinski vrlo složen roman u kojem se dobro i zlo neprestano fi lmično sudaraju i nadmeću. Zbog depatetizacije tako zaoštrene slike u sveta u romanu pisac se postarao da u njemu motivisano, dosledno i ispotiha, ureduju i neke druge egzistencijalne i ideološko-političke intencije. Njih reprezentuju Oto fon Fen i Svetislav Petrović Nišavac. Jedan od agresivnog arijevca Kana brani pozitivistička i humanistička dostignuća nemačke kulture, dok drugi lajtmotivski reprezentuje neuništivi tok života na ovom tlu. A same tragične, ubilačke podele i pad vrednosti u građanskom ratu, najslikovitije se uočavaju posredstvom delovanja Krsmana Teofi lovića i Voje Drainca – likova špekulanta i ukoljice. Na taj način se uočava epohalna drama jednog vremena i naroda zatečenog u raljama ubilačkih silnica istorije i politike. Upravo na takvom fonu postaje još očigledniji onaj drugi plan romaneskne priče koji je podstaknut legendom o naročitoj vrednosti tri klina kojima je Isus Hrist bio prikovan na krst. Jedan od njih je ugrađen u krunu, drugi u vrh koplja, dok je treći stopljen u sečivo mača. Dolaženje u posed ova tri predmeta obezbeđuje bezgraničnu vlast nad svetom. A radom istorije treći od njih našao se zakopan ispod Niša u kome se „sudaraju Azija i Evropa, novo i staro, prošlo i buduće, sveto i profano, bogato i siromašno, zemlja i kamen, komunisti i nacionalisti, izdajnici i patriote”. I to je osnova ove uzbudljive, misteriozne, romaneskno-fi lmične potrage za blagom.

Potraga za Konstantinovim nasleđem u niškim lagumima čini očiglednim nastojanje Hitlerovih jurišnika da prisvoje insignije koje će im omogućiti apsolutnu vlast, ne samo u sferi pragmatske politike nego i u sferi ezoterije. Tu mističku vlast nad svetom koju arijevci priželjkuju, pisac u romanu sižejno aktivira kako bi pristupio naročitoj interpretaciji smisla pojedinih istorijskih događaja. I upravo na toj osnovi izgrađen lik Nemanje Lukića, sa njegovim „vampirskim” radom, deluje veoma upečatljivo i naročito efektno. Kao što se razvijena priča u romanu, u njegovoj završnici, nepretenciozno, logično i fragmentarno, sustiče u nekoliko veoma sugestivnih i simboličkih slika. U jednoj čitalac opaža kakao se u Dunav kod Prahova, na oči bavarskog aristokrate Ota fon Fena, potapa velika nemačka crnomorska flota dok u drugoj, u ironijskom obrtu sudbine, arijevca Hajnriha Kana streljaju sa Ciganima. Da bi u oslobođenom Nišu paradigmatični junak Nišavac nastavio da, tako tipično naški, traje i radi.

Pored vešto vođene priče, dobro u njoj gradiranih dramskih napona, te veoma upečatljive izgradnje galerije prepoznatljivih likova, kao i povremenih efektnih epifanijskih proseva u završnicama pojedinih narativnih celina češće navrhunjenih poentom, ovom uspelom romanu Dejana Stojiljkovića valja prigovoriti ubrzano (pa i pomalo nategnuto) izvođenje njegove završnice. No, i sa tom činjenicom, Konstantinovo raskršće je dobra potvrda jedne izdvojene stvaralačke darovitosti i, svakako, najprijatnije iznenađenje i lep kreativni prinovak ove književne sezone.

Čak i kada zatraje društvena i moralna kriza u nas uvek nekako spontano, iznenađujuće, opominjuće i spasonosno isturi u prvi plan uspela stvaralačka dela kulture. Ovo je jedno od njih. I ono je, istovremeno, neophodna potvrda trajanja onih zanemarenih, a čini se najvitalnijih, njenih tokova: individualnog, ničim uslovljenog, dara i rada. Kod nas, izgleda, najbolje rezultate uvek postižu oni pisci koji plivaju protiv struje: izdvojeni, tvrdoglavo uporni i sami. Ovo je jedan od njih.

Autor: Mileta Aćimović Ivkov
Izvor: Polja