Zamišljen kao most između dva romana – koji treba da budu deo planiranog petoknjižja – „Dukat za Lađara“ zapravo je mnogo više od toga, jer se putem ove knjige neće spojiti samo dva romana, nego se kroz priču o srednjovekovnom srpskom vitezu Reda Zmaja spaja i narodna epika sa savremenom rok muzikom, i paganska svest sa hrišćanskim vaspitanjem, i herojska snaga sa ranjenim lirskim dušama, pri čemu i prvobitna novela pred čitaočevim očima izrasta u slojeviti roman dubokih misli i značenja.

Ako bi se tražila paralela sa narodnom poezijom i tradicijom – pošto je ionako glavni lik odatle preuzet – najbolje bi se „Dukat za Lađara“ mogao uporediti sa lirsko-epskim baladama, koje umeju da zadrže istorijski i herojski kontekst epskih pesama, ali se, za razliku od njih, prvenstveno bave ličnim i često skrivenim osećanjima svojih junaka, zadirući i u bolne porodične odnose, pa i u teme koje bi za epski deseterac bile pomalo neprikladne jer bi narušile nadljudsko herojstvo i savršenstvo koje otuda treba da izbija.

Radnju „Dukata za Lađara“ pisac Dejan Stojiljković smestio je u jedan kratkotrajan miran period, takoreći zatišje, između bitke na Pločniku (1386) i bitke na Kosovu (1389), pa pošto sada nema novih prelomnih momenata na bojnim poljima, priča se fokusira na Ivana Kosančića kao čoveka rastrzanog teškim brigama zbog misterioznih i uznemirujućih pojava koje iz noći u noć muče sujevrene stanovnike njegovog vlastelinskog poseda.

Tako je proslavljeni vitez i vrstan mačevalac prinuđen da krene u borbu protiv sila koje su mnogo opasnije nego što su to bili Turci na bojnom polju, a na tom putu, koji neodoljivo podseća na dugu i preprekama ispunjenu potragu u narodnim bajkama, Kosančić će najmanje sretati ovozemaljska bića, pa će morati da se pokaže dostojnim i kao junak i kao čovek pred tajanstvenim vilama i raznim planinskim stvorenjima od kojih ga neće svako prijateljski dočekati.

Iako je radnju smestio u mirnodopski period, Stojiljković nas neprestano opominje da je i tada čelik mnogo više govorio od jezika, te da se pogrešna reč na pogrešnom mestu u pogrešno vreme olako kažnjavala smrću, a podsećanje na Maričku bitku jeste još jedno upozorenje da je neprijatelj jako blizu i da se tragični istorijski događaji mogu ponoviti u svom najgorem vidu, pogotovo ako gramzivi velikaši nastave da jedni od drugih otimaju slobodu, koje ionako ima dovoljno za sve, pošto ju je Bog podario ljudima kao nikome drugome.

Dopunivši priču rečnikom turcizama i drugih manje poznatih izraza, Stojiljković je uz pojedine odrednice dao nešto opširnija objašnjenja, upoznavši nas tako sa najbitnijim elementima osmanske i uopšte islamske kulture, ali i pokazavši nam koliko se u nekim slučajevima muhamedanstvo preplitalo sa hrišćanstvom čak i mnogo pre nego što su Turci prodrli u pravoslavne zemlje.

A pošto je priču uokvirio epizodama koje se bave sudbinom jednog osmanskog velikodostojnika, Stojiljković je time pokazao da su i ljudske brige koje su u to vreme opsedale Srbe i Turke takođe bile slične, tim pre što pravilo o životu razapetom između straha i nade nije bilo osobeno samo muhamedancima.

Zahvaljujući ovakvim momentima, „Dukat za Lađara“ se još više izdiže od jednostranog epskog viđenja i još više daje dozu ljudskosti svim likovima, pa i smrtnim neprijateljima glavnog junaka.

Tako je Stojiljković upravo kroz korigovanje epske predstave o nedostižnim junacima načinio od njih još veće junake, jer ako su u epskoj poeziji junaci veliki kad umiru, oni su u „Dukatu za Lađara“ veliki i kad prežive nakon svojih podviga, čime dokazuju da nije neophodno umreti da bi se stekla besmrtnost, ali da su zarad besmrtnosti spremni da pogledaju i smrti u oči.

Autor: Dušan Milijić