Romanom „Duhovi“ (Laguna, 2023) Vladimir Arsenijević je završio tetralogiju koja nije samo izvrsno literarno štivo o jednoj generaciji, već i svedočanstvo o vremenu, društvenom razvoju, fizionomiji nekoliko naših decenija. Započeo je gromoglasnom nagradom za prvi deo „U potpalublju“ koji je tada mladom, nepoznatom piscu 1994. doneo Ninovu nagradu. Da bi delo sazrelo i bilo dostojno dovršeno, autoru je bilo potrebno tri decenije.

Arsenijević je svoje četiri knjige ironično nazvao „sapunskom operom“, što je gorka šala na sopstveni i na račun svog dela. Ničeg „sapunskog“ nema u ovom ozbiljnom, zahtevnom i važnom štivu. Čitalac mora toj lektiri da posveti punu pažnju, ali ako to učini, neće samo uživati, nego i bolje razumeti svet oko sebe i sebe u njemu.

Svako će čitajući Arsenijevića nešto dobiti prizivajući duhove – aveti – koji more sve nas zajedno. Suočavajući se sa njima, lakše ćemo ih se oslobađati. Ukoliko je to uopšte moguće.

Predstavnici generacije Arsenijevićevih junaka koji su preživeli poznanstvo sa opojnim drogama oplakujući drugarice i drugove koji su stradali, podsetiće se kako je to bilo dok su prolazila kroz strašne izazove. Ko nema takva iskustva, kao ja, na primer, upoznaće se na impresivan način sa tragedijom zavisnosti, ali vezanom za mesto i vreme koje joj je naročito pogodovalo. Ko poznaje Beograd kakav ja poznajem, sagledaće ga iz drugačije perspektive, za koju nije ni naslućivao da postoji.

U delu „Duhova“ koji odvodi u ratove u Bosni oni su prikazani toliko brutalnim, neshvatljivo sadističkim, na način na kakav do sada nigde nisam naišao a da autor pritom ne navija ni za jednu stranu, iako posmatra samo iz vizure junaka srpske nacionalnosti.

Čitaocu pomaže ritam rečinica koji se najbolje oseća ako sam sebi čita glasno. Nemojte da se stideti ako to činite, i ja tako ponekad proveravam neke pasuse, iako mislim da sam zaista iskusan čitalac. Posle dugačkih, složenih rečenica nailazi nekoliko kratkih od jedne ili dve reči. Čini se da se posle vijugave, brze, planinske reke sve razrešava iznenadnim vodopadom. Kliznite niz te kaskade.

Na kraju te knjige, završavajući četvoroknjižje, Arsenijevićev junak rida nad lešom svoje majke, sa kojom se mnogo svađao, nije hteo ili nije umeo da je razume. „’Mama mama mama’, uzdisao sam i stenjao, ‘mamamamamama’, a krupne su mi se suze – napokon, napokon! – jedna za drugom slivale niz obraze kao da nikada neće stati.“

Ja tu mamu shvatam i kao Srbiju.

Autor: Ivan Ivanji
Izvor: Vreme