U svom prvencu koji nas je ostavio bez daha, „Bogu malih stvari“, objavljenom pre 20 godina, Arundati Roj je napisala da u Indiji „lični očaj nikad nije dovoljno loš“ jer su se „i gore stvari događale“ i događaće se. Varvarizmi istorije: krvava politika kolonijalizma i proglašenje nezavisnosti, šokantno nasilni verski sukobi, parališuće kastinske i klasne predrasude, i ono što je V. S. Naipaul nazvao „siromaštvo i beda, toliko strašni da se ne daju ni zamislili“.

Rojeva se u svom prethodnom romanu fokusira na lične gubitke, koristeći svoje magično čulo za emocionalne detalje i svoje žitko pisanje da bi nas uvukla u dnevni ritam života u selu Kerala, dok slika foknerovski portret porodice, sa fatalizmom klasične tragedije. Njen dugoočekivani novi roman „Ministarstvo neizmerne sreće“ ima trenutke slične emocionalne jačine, ali je manje fokusiran na lično, koliko na veliki, nasilan, kružan, pokretan, neshvatljiv, poremećen, beskrajan, javni raspad nacije“.

Pred nama je ambiciozan, ali veoma diskurzivan roman koji nas vodi ka dirljivom zaključku, ali počinje da usporava u sredini, i ponekad mu toliko fali centripetalne sile da se čini da će se raspasti u deliće. Rojeva opisuje navike u pisanju jednog lika rečima: „Sakupljala je deliće priča i besmislene suvenire koji naoko nisu imali nikakvu svrhu. Delovalo je da njena interesovanja nemaju ni šemu ni temu“.

Nema sumnje da Rojeva, koja je provela toliko vremena tokom poslednje dve decenije u politici (postala je strasni podržavalac kašmirskog separatističkog pokreta i kritičar hindu nacionalizma) koristi mnoge fragmente i digresije knjige kako bi napravila panoramički mozaik moderne Indije, i opisala nebrojene društvene, političke, verske i kulturne probleme koji ključaju ispod površine svakodnevnog života. Aludira na nacionalne tragedije završetkom „supermarket plača“, poput Bopalske gasne katastrofe iz 1984. i Gujaratskog pogroma iz 2002. kao i na nizanje alarmantnih anegdota sa ubistvima, silovanjima, mučenjima i sakaćenjima, ali i svakodnevne gubitke i bol. 

Međutim, ovi užasavajući događaji i hiljade sitnih likova koje Rojeva uvodi ne rezultiraju brojgelovskim portretom jedne zemlje, već više podsećaju na skretanja od osnovne, očaravajuće priče dve junakinje Rojove: transrodne žene Andžum (rođene kao Aftab), koja je otišla da živi na groblju u Delhiju, i bivše studentkinje arhitekture Tulo, koja putuje u Kašmir da poseti starog prijatelja i povremenog ljubavnika Musu, borca za slobodu koji živi u opasnosti i u stalnom je bekstvu.

Rojeva lako hvata na hartiji ljubav Andžum prema napuštenom detetu Zainab, koju usvaja kao svoju ćerku, kao i prijateljstvo koje se razvija između Andžum i mladog čoveka koji sebe zove Sadam Husein, i koji takođe živi na groblju. Njeni opisi ljubavne priče Tilo i Muse u Kašmiru su filmski živopisni – ne treba zaboraviti da je Rojeva bila i scenarista – ali i iskreni, dirljivi i duboko ljudski.

Ali kada se Rojeva okreće od detalja života svojih likova i pokušava da ih generalizuje kako bi došla do zaključka o patnji Indijaca, njeno pisanje ume da bude teško i pompezno: „Normalnost u našem delu sveta nalikuje kuvanom jajetu: njegova jednolična površina u svom srcu krije žumance raspusnog nasilja. Upravo naša stalna napetost zbog tog nasilja, naše pamćenje prošlih muka i užas od budućih provala određuju pravila po kojima ljudi tako složeni i raznoliki kakvi smo mi nastavljaju da postoje ‒ da žive zajedno, međusobno se trpe i, s vremena na vreme, međusobno ubijaju“.

Srećom po čitaoca koji uspeva da se snađe kroz ove zavijeni lavirint, Rojeva ispreda priče o Tilu i Anjum zajedno u muzikalnom i prelepo orkestriranom zaključku romana. Ovaj kraj uspeva da iznedri nadu iz brojnih tragedija ovih ljudi, i pogled u budućnost u životima toliko opterećenih prošlošću.

Napisala: Mičiko Kakutani
Izvor: nytimes.com