Dragulj američke književnosti
„Sofijin izbor“ Vilijama Stajrona spada u knjige koje bi trebalo u životu da pročitate, napisala je bukstagramerka Milena Mirčić (@o_knjigama_i_ljudima), kojoj je potresna priča o borbi za opstanak i o teškim izborima koje život stavlja pred nas jedan od omiljenih klasika.
„... u Nejtana je bila tako haotično zaljubljena da je to ličilo na umnu poremećenost, a najbolnije istine o sebi najčešće se uskraćuju upravo onom ko se voli, ako ni zbog čega drugog, onda iz same ljudske pobude da se on poštedi bezrazložne patnje.“
Sofija i Nejtan su mladi par, u čiji se buran i strastven život upliće novi stanar, pisac Stingo, što njihove živote od tog trenutka zauvek menja. Klasičan ljubavni trougao, sigurno u sebi mislite dok čitate. Samo, ova priča to nikako nije...
Folie à deux (ludilo udvoje) je indukovana psihoza nastala usled prenošenja patoloških ideja jedne psihički poremećene osobe, koja ima ulogu dominatora, na drugu, zdravu osobu, koja je u ovom slučaju submisivna. Ove dve osobe su često u emotivnoj vezi i izolovane od ostatka sveta zahvaljujući svom mehuru deluzija. Submisivna osoba u ovom slučaju mora biti neko apatičan, pasivan i sa često prisutnom pozadinskom traumom. Tek sada, kada ovo znate, priča može da počne…
Dešavanja pratimo kroz perspektivu Stinga, sada već zrelog čoveka, koji se osvrće na događaje iz mladosti koji su mu zauvek promenili život. Odlazimo dvadeset godina u prošlost na ulice posleratnog Bruklina, gde već na prvim stranama osećate nelagodnost i uskoro shvatate da je ovo mučna priča, jer dok se gradovi obnavljaju i porušeno zida, vreme ne teče linearno za sve. Zadirući u njihovu intimu, pod njim se nepovratno otvara ambis destruktivnih stremljenja i ubrzo se stvari otimaju kontroli.
Disocijacija (psihološki odbrambeni mehanizam pri kojem su identitet, sećanja, ideje, osećaji ili percepcije odvojeni od svesne spoznaje) u vezi sa traumom se nekada objašnjava kao „mentalni beg“ i javlja se onda kada fizički beg nije moguć. U mračnoj strani istorije, ali i ljudske psihe Sofija Zavistovska je primorana da kreira paralelnu stvarnost, izmišljenu prošlost i budućnost da bi preživela, jer su strahote koje je doživela previše svirepe da bi ikad bile izgovorene naglas. Pred Sofiju je stavljen izbor pred kojim nijedna majka nikada ne bi smela da se nađe.
Ovo je priča o gubicima. Priča o ono malo što ostaje kad čoveku uzmu sve ljudsko. I o ljudima koji to „malo“ sebe „pokupe“ i opstanu. O ratnim stradanjima onih manje srećnih, osuđenicima bez suda i krivima bez prava na pomilovanje, zato što su deca zemlje čija je majka bila prljava i „nebeskom narodu“ nepogodna.
Sofija i Nejtan mnogo vole da slušaju muziku. Pa je ovo priča i o muzici. Muziku su stvarali, paradoksalno, isti oni koji su činili narodomorstvo. A oni nad kojima su zločini činjeni i dalje su u toj muzici uživali.
Ovo je priča o izborima i pitanjima bez tačnog odgovora na koja ipak morate da odgovorite. O ostacima života nakon što načinite izbor. Davanje mogućnosti izbora, kao privid milosrđa, akt je ekstremne okrutnosti. Ovo je dalje priča o podsvesnom otupljivanju bola kroz nasilnu vezu, seks i alkohol. O samokažnjavanju.
Na kraju ovo je priča o ljudima toliko tragičnim da ćete čitajući i sami biti prinuđeni da blokirate emocije i svest o pročitanom, jer će vas na svakom nivou duboko potresti i razboleti vam dušu. Spada u one knjige koje morate da pročitate, ali ćete je pročitati samo jednom. „Sofijin izbor“ je jedan od mojih omiljenih klasika, čija će poruka uvek biti opomena da u ratu nema pobednika. Svi gube.
Autor: Milena Mirčić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 11
„... u Nejtana je bila tako haotično zaljubljena da je to ličilo na umnu poremećenost, a najbolnije istine o sebi najčešće se uskraćuju upravo onom ko se voli, ako ni zbog čega drugog, onda iz same ljudske pobude da se on poštedi bezrazložne patnje.“
Sofija i Nejtan su mladi par, u čiji se buran i strastven život upliće novi stanar, pisac Stingo, što njihove živote od tog trenutka zauvek menja. Klasičan ljubavni trougao, sigurno u sebi mislite dok čitate. Samo, ova priča to nikako nije...
Folie à deux (ludilo udvoje) je indukovana psihoza nastala usled prenošenja patoloških ideja jedne psihički poremećene osobe, koja ima ulogu dominatora, na drugu, zdravu osobu, koja je u ovom slučaju submisivna. Ove dve osobe su često u emotivnoj vezi i izolovane od ostatka sveta zahvaljujući svom mehuru deluzija. Submisivna osoba u ovom slučaju mora biti neko apatičan, pasivan i sa često prisutnom pozadinskom traumom. Tek sada, kada ovo znate, priča može da počne…
Dešavanja pratimo kroz perspektivu Stinga, sada već zrelog čoveka, koji se osvrće na događaje iz mladosti koji su mu zauvek promenili život. Odlazimo dvadeset godina u prošlost na ulice posleratnog Bruklina, gde već na prvim stranama osećate nelagodnost i uskoro shvatate da je ovo mučna priča, jer dok se gradovi obnavljaju i porušeno zida, vreme ne teče linearno za sve. Zadirući u njihovu intimu, pod njim se nepovratno otvara ambis destruktivnih stremljenja i ubrzo se stvari otimaju kontroli.
Disocijacija (psihološki odbrambeni mehanizam pri kojem su identitet, sećanja, ideje, osećaji ili percepcije odvojeni od svesne spoznaje) u vezi sa traumom se nekada objašnjava kao „mentalni beg“ i javlja se onda kada fizički beg nije moguć. U mračnoj strani istorije, ali i ljudske psihe Sofija Zavistovska je primorana da kreira paralelnu stvarnost, izmišljenu prošlost i budućnost da bi preživela, jer su strahote koje je doživela previše svirepe da bi ikad bile izgovorene naglas. Pred Sofiju je stavljen izbor pred kojim nijedna majka nikada ne bi smela da se nađe.
Ovo je priča o gubicima. Priča o ono malo što ostaje kad čoveku uzmu sve ljudsko. I o ljudima koji to „malo“ sebe „pokupe“ i opstanu. O ratnim stradanjima onih manje srećnih, osuđenicima bez suda i krivima bez prava na pomilovanje, zato što su deca zemlje čija je majka bila prljava i „nebeskom narodu“ nepogodna.
Sofija i Nejtan mnogo vole da slušaju muziku. Pa je ovo priča i o muzici. Muziku su stvarali, paradoksalno, isti oni koji su činili narodomorstvo. A oni nad kojima su zločini činjeni i dalje su u toj muzici uživali.
Ovo je priča o izborima i pitanjima bez tačnog odgovora na koja ipak morate da odgovorite. O ostacima života nakon što načinite izbor. Davanje mogućnosti izbora, kao privid milosrđa, akt je ekstremne okrutnosti. Ovo je dalje priča o podsvesnom otupljivanju bola kroz nasilnu vezu, seks i alkohol. O samokažnjavanju.
Na kraju ovo je priča o ljudima toliko tragičnim da ćete čitajući i sami biti prinuđeni da blokirate emocije i svest o pročitanom, jer će vas na svakom nivou duboko potresti i razboleti vam dušu. Spada u one knjige koje morate da pročitate, ali ćete je pročitati samo jednom. „Sofijin izbor“ je jedan od mojih omiljenih klasika, čija će poruka uvek biti opomena da u ratu nema pobednika. Svi gube.
Autor: Milena Mirčić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 11
