Dragoljub Stojković: Kroz srpsku temu o univerzalnim vrednostima
Film „Sedef-magla“, poslednje rediteljsko ostvarenje nedavno preminulog Milorada Milinkovića, prvi susret s publikom imao je ovog leta na Paliću, potom je prikazan na nizu festivala od Smedereva do Zlatibora, dok je u bioskopskoj distribuciji širom Srbije od oktobra ove godine.
Inicijalna radnja istoimene knjigeDragoljuba Stojkovića (izdavač Laguna), koja je scenarističkim radom pretočena u film i TV seriju, smeštena je u 1882, kada je Jelena Ilka Marković pokušala da ubije kralja Milana Obrenovića u beogradskoj Sabornoj crkvi...
U nizu knjiga, serija, filmova, koji se bave istorijskim nasleđem Srbije, evidentne su mnoge potrebe, od njih neke značajnije od čisto zavodljivih, na tragu su redefinisanja vrednosti nacionalnog. Kako biste vi nazvali taj logično probuđeni interes nakon raspada jedne veće zajednice u vidu Jugoslavije?
Mislim da se taj interes može nazvati svakojako. Od potrebe za dokazivanjem ne znam ni ja čega, valjda da su naši krv i tlo vredniji od drugih, do pukog profiterstva. Uglavnom tim redefinisanjima nacionalnih vrednosti ne verujem jer velika većina dela nastalih po nacionalnom ključu deluje kao pamflet. Pamflet je politička alatka, praktično opijat, sastavni delovi su mu jednostranost i pažljivo dozirana neiskrenost. Što nas odvaja od umetnosti i ostavlja samo tu zavodljivost koju pominjete. A, kako bi rekao komičar i – da ne nabrajam šta je sve još – ozbiljni umetnik Riki Džervejz, mi još moramo da stavljamo upozorenje „ne piti“ na boce varikine. Ljudi su većinom podložni dejstvima pamfleta, pa čak i veći deo onih koji varikinu ne bi popili.
Mislim da u raspadu Jugoslavije nije bilo logično probuđenih interesa, nego je nametana logika unapred pripremljenih interesa. I ovo možda i ne bi bio preveliki problem da ja govorim iz pozicije ultra-levičara, jugonostalgičara i anti-nacionalističkog zilota. Ali ne govorim. Mislim da nacionalno može biti lepo, dobro, korisno, ali ne biva tako zbog ljudske prirode o kojoj i treba da govori svaka ozbiljna umetnost – ona je valjda i polazna tačka i ishodište. Jer, ako pročitate politički program bilo koje današnje partije, uglavnom su med i mleko u pitanju. Sve bi bilo u redu kad bi te programe sprovodili ljudi koji ih ne koriste kao paravan. Dakle, pišući – i roman i seriju – pokušao sam da govorim o univerzalnim vrednostima kroz srpsku temu, jer srpske teme najbolje poznajem. Nije moje da određujem koliko je to uspešno, ali odgovorno tvrdim da moja priča nije pamflet ni u jednom svom obliku.
Vaš fokus je do sada, u nekoliko navrata, bila egzaktna era, 19. vek, Obrenovići. Zašto baš to?
Nisam se ja s početka zakačio za Obrenoviće, nego za Jelenu Ilku Marković, atentatorku na kralja Milana. Zaintrigirala me je njena sudbina, sa svim nesrećama koje su se sručile na tu ženu. Čitav njen život vodio je ka nekom takvom, zaludnom kraju. Već sam negde napisao da je vidim kao personifikaciju uzaludnosti, a pritom mislim da nije sama kriva za to. I to korespondira sa sudbinama mnogih ljudi koje sam sretao, privatno, ili kao novinar i kao pisac. Istražujući slučaj Ilke Marković, pabirčio sam informacije o Obrenovićima, dobre i loše, što je dovelo do toga da ih smatram značajnijom dinastijom, nek mi Karađorđevići oproste, a i ne moraju. Kad sam završio roman pre skoro petnaest godina, nisam imao nameru da se vraćam Obrenovićima, ali se onda pojavio pokojni Milorad Milinković sa scenarijem za film o knezu Mihailu i sa idejom da ga ja raspišem na pet epizoda, da bi ih na kraju ispalo sedam. Pa sam tako napisao i pola serije „Što se bore misli moje“.
„Sedef-magla“ priča vrlo slojevit odnos ljubavi, zločina iz strasti, mehanizama istrage i političke situacije i odnosa moći. Roman je pretočen u seriju, a serija u film. Koliko ste kao pisac zadovoljni odnosom romana i njegovih TV i kinematografskih ishodišta?
Serijom sam zadovoljan onoliko koliko je moguće da autor bude zadovoljan. Što se filma tiče, raskošan je, mislim da je odlično odglumljen, snimljen, kostimi, scenografija, šminka, muzika – sve to funkcioniše i može čak da se posmatra i kao nekakav produkcijski pomak. Uloženo je mnogo, i Milorad i ja, kao producenti, nismo gledali da prvo namirimo sebe. Novac jeste otišao u seriju i film. Ali ja prosto znam šta je sve izbačeno da bi se vrlo obimna priča svela na dva sata, pa mi to smeta. Nadam se da gledaocima neće.
U nizu knjiga, serija, filmova, koji se bave istorijskim nasleđem Srbije, evidentne su mnoge potrebe, od njih neke značajnije od čisto zavodljivih, na tragu su redefinisanja vrednosti nacionalnog. Kako biste vi nazvali taj logično probuđeni interes nakon raspada jedne veće zajednice u vidu Jugoslavije?
Mislim da se taj interes može nazvati svakojako. Od potrebe za dokazivanjem ne znam ni ja čega, valjda da su naši krv i tlo vredniji od drugih, do pukog profiterstva. Uglavnom tim redefinisanjima nacionalnih vrednosti ne verujem jer velika većina dela nastalih po nacionalnom ključu deluje kao pamflet. Pamflet je politička alatka, praktično opijat, sastavni delovi su mu jednostranost i pažljivo dozirana neiskrenost. Što nas odvaja od umetnosti i ostavlja samo tu zavodljivost koju pominjete. A, kako bi rekao komičar i – da ne nabrajam šta je sve još – ozbiljni umetnik Riki Džervejz, mi još moramo da stavljamo upozorenje „ne piti“ na boce varikine. Ljudi su većinom podložni dejstvima pamfleta, pa čak i veći deo onih koji varikinu ne bi popili.
Mislim da u raspadu Jugoslavije nije bilo logično probuđenih interesa, nego je nametana logika unapred pripremljenih interesa. I ovo možda i ne bi bio preveliki problem da ja govorim iz pozicije ultra-levičara, jugonostalgičara i anti-nacionalističkog zilota. Ali ne govorim. Mislim da nacionalno može biti lepo, dobro, korisno, ali ne biva tako zbog ljudske prirode o kojoj i treba da govori svaka ozbiljna umetnost – ona je valjda i polazna tačka i ishodište. Jer, ako pročitate politički program bilo koje današnje partije, uglavnom su med i mleko u pitanju. Sve bi bilo u redu kad bi te programe sprovodili ljudi koji ih ne koriste kao paravan. Dakle, pišući – i roman i seriju – pokušao sam da govorim o univerzalnim vrednostima kroz srpsku temu, jer srpske teme najbolje poznajem. Nije moje da određujem koliko je to uspešno, ali odgovorno tvrdim da moja priča nije pamflet ni u jednom svom obliku.
Vaš fokus je do sada, u nekoliko navrata, bila egzaktna era, 19. vek, Obrenovići. Zašto baš to?
Nisam se ja s početka zakačio za Obrenoviće, nego za Jelenu Ilku Marković, atentatorku na kralja Milana. Zaintrigirala me je njena sudbina, sa svim nesrećama koje su se sručile na tu ženu. Čitav njen život vodio je ka nekom takvom, zaludnom kraju. Već sam negde napisao da je vidim kao personifikaciju uzaludnosti, a pritom mislim da nije sama kriva za to. I to korespondira sa sudbinama mnogih ljudi koje sam sretao, privatno, ili kao novinar i kao pisac. Istražujući slučaj Ilke Marković, pabirčio sam informacije o Obrenovićima, dobre i loše, što je dovelo do toga da ih smatram značajnijom dinastijom, nek mi Karađorđevići oproste, a i ne moraju. Kad sam završio roman pre skoro petnaest godina, nisam imao nameru da se vraćam Obrenovićima, ali se onda pojavio pokojni Milorad Milinković sa scenarijem za film o knezu Mihailu i sa idejom da ga ja raspišem na pet epizoda, da bi ih na kraju ispalo sedam. Pa sam tako napisao i pola serije „Što se bore misli moje“.
„Sedef-magla“ priča vrlo slojevit odnos ljubavi, zločina iz strasti, mehanizama istrage i političke situacije i odnosa moći. Roman je pretočen u seriju, a serija u film. Koliko ste kao pisac zadovoljni odnosom romana i njegovih TV i kinematografskih ishodišta?
Serijom sam zadovoljan onoliko koliko je moguće da autor bude zadovoljan. Što se filma tiče, raskošan je, mislim da je odlično odglumljen, snimljen, kostimi, scenografija, šminka, muzika – sve to funkcioniše i može čak da se posmatra i kao nekakav produkcijski pomak. Uloženo je mnogo, i Milorad i ja, kao producenti, nismo gledali da prvo namirimo sebe. Novac jeste otišao u seriju i film. Ali ja prosto znam šta je sve izbačeno da bi se vrlo obimna priča svela na dva sata, pa mi to smeta. Nadam se da gledaocima neće.
Šta to po Vašem mišljenju čini dobar triler? Može li se uporediti vaš raniji, novinarski interes, sa onim što ste utkali i u štivo za interes čitatelja?
Dobar triler je, po mom mišljenju, ono što ispadne triler. Nisam ja seo da pišem „Sedef-maglu“ sa svešću da pišem triler, nego roman inspirisan događajem koji me je zaintrigirao. Triler se desio. Druga dva romana koja sam napisao – od kojih je „Optički nišan“ nedavno objavljen u izdanju Lagune – nisu trileri. Tako i kao novinar: u jednom trenutku bio sam urednik tzv. crne hronike i kulturne rubrike, istovremeno. Svašta me zanima, i naravno da svoja interesovanja i iskustva unosim u ono što pišem. A mislim da na žanru ne treba insistirati, ne vidim zašto bi bila potrebna bilo kakva ograničenja. Izdavač posle lako može da ga razvrsta u kategoriju koju smatra najisplativijom. „Sedef-magla“ je drama ili istorijska fikcija isto koliko je i triler.
Čuo sam vrlo lucidnu primedbu da se pisci i filmski autori vraćaju dobu „pre Orvela“ zato što tada nije bilo mobilnih telefona, kamera, DNK analiza, moglo je da se puši na javnim mestima... Ako se slažete da je to bar zanimljiva opservacija, kakva su Vaša osećanja u pogledu prošlosti, a kakva u pogledu modernog vremena i promena u polju sveta savremenog čoveka?
Moja osećanja su slična osećanjima bilo kog sredovečnog čoveka. Kako sam naučio u mladosti, tako volim. Užasavam se mogućnosti da u kafanama bude zabranjeno pušenje. Trebaju nam ti bastioni nezdravog života, ima dovoljno mesta na kojima se može biti fizički zdrav. To jest, može se živeti u toj iluziji, s obzirom na to šta jedemo i udišemo. Ne kažem da sam u pravu, ali ako odeš u kafanu i žališ se na dim, meni to deluje licemerno. Kao kad sam u nekoj emisiji o Openhajmeru čuo da je dobio rak jer je pušenje više od paklice cigareta dnevno došlo na naplatu. Doduše, malo je i pravio atomsku bombu i izlagao se svakakvim radioaktivnim supstancama, ali zašto bi autori emisije obratili pažnju na to, pa čovek je bio pušač. Pušenje na javnim mestima je, doduše, bilo moguće i dosta posle Orvela, a što se tiče kamera, telefona, DNK – pa, zavisi od pisca. Nekome to prija i olakšava mu posao, mada je generalno lakše držati istražitelje u zabludi kad nemaju te mogućnosti. No, ja ne pišem da bi mi bilo lakše, tako da prihvatam inovacije, a na kraju krajeva, imam prijatelja forenzičara, nije mi teško da doznam šta mi treba, kao recimo činjenicu da na kamenu ne ostaju otisci.
Autor: Igor Burić
Izvor: dnevnik.rs
Dobar triler je, po mom mišljenju, ono što ispadne triler. Nisam ja seo da pišem „Sedef-maglu“ sa svešću da pišem triler, nego roman inspirisan događajem koji me je zaintrigirao. Triler se desio. Druga dva romana koja sam napisao – od kojih je „Optički nišan“ nedavno objavljen u izdanju Lagune – nisu trileri. Tako i kao novinar: u jednom trenutku bio sam urednik tzv. crne hronike i kulturne rubrike, istovremeno. Svašta me zanima, i naravno da svoja interesovanja i iskustva unosim u ono što pišem. A mislim da na žanru ne treba insistirati, ne vidim zašto bi bila potrebna bilo kakva ograničenja. Izdavač posle lako može da ga razvrsta u kategoriju koju smatra najisplativijom. „Sedef-magla“ je drama ili istorijska fikcija isto koliko je i triler.
Čuo sam vrlo lucidnu primedbu da se pisci i filmski autori vraćaju dobu „pre Orvela“ zato što tada nije bilo mobilnih telefona, kamera, DNK analiza, moglo je da se puši na javnim mestima... Ako se slažete da je to bar zanimljiva opservacija, kakva su Vaša osećanja u pogledu prošlosti, a kakva u pogledu modernog vremena i promena u polju sveta savremenog čoveka?
Moja osećanja su slična osećanjima bilo kog sredovečnog čoveka. Kako sam naučio u mladosti, tako volim. Užasavam se mogućnosti da u kafanama bude zabranjeno pušenje. Trebaju nam ti bastioni nezdravog života, ima dovoljno mesta na kojima se može biti fizički zdrav. To jest, može se živeti u toj iluziji, s obzirom na to šta jedemo i udišemo. Ne kažem da sam u pravu, ali ako odeš u kafanu i žališ se na dim, meni to deluje licemerno. Kao kad sam u nekoj emisiji o Openhajmeru čuo da je dobio rak jer je pušenje više od paklice cigareta dnevno došlo na naplatu. Doduše, malo je i pravio atomsku bombu i izlagao se svakakvim radioaktivnim supstancama, ali zašto bi autori emisije obratili pažnju na to, pa čovek je bio pušač. Pušenje na javnim mestima je, doduše, bilo moguće i dosta posle Orvela, a što se tiče kamera, telefona, DNK – pa, zavisi od pisca. Nekome to prija i olakšava mu posao, mada je generalno lakše držati istražitelje u zabludi kad nemaju te mogućnosti. No, ja ne pišem da bi mi bilo lakše, tako da prihvatam inovacije, a na kraju krajeva, imam prijatelja forenzičara, nije mi teško da doznam šta mi treba, kao recimo činjenicu da na kamenu ne ostaju otisci.
Autor: Igor Burić
Izvor: dnevnik.rs
Autor: Dragoljub Stojković
