Nin je juče svečano obeležio 81. godinu postojanja uručenjem Ninove nagrade književniku Draganu Velikiću za roman „Islednik“. Na prijemu u svečanoj sali Skupštine grada, 25. januara, u prisustvu brojnih gostiju, predstavnika diplomatskog kora, članova Vlade i uglednih stvaralaca, nagradu 62. lauretu uručio je ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac.

„Čitanje nije bekstvo od svakodnevice. Naprotiv, čitanjem stičemo prisutnost u vlastitom životu. Knjige nisu ni uteha niti zamena za život kakav bismo želeli da vodimo. Knjige su deo života, upisuju se u taloge našeg iskustva. Dobre knjige su putokazi“, rekao je juče Dragan Velikić primajući prestižnu Ninovu nagradu.

Zahvalnost žiriju Velikić je iskazao jer se našao drugi put na istom mestu i istim povodom. Prvu Ninovu nagradu za roman godine osvojio je „Ruskim prozorom“ pre osam godina.

„Hvala i Ministarstvu kulture što je podržalo instituciju Ninove nagrade, jednu od retkih vrednosti naše kulture sa impresivnim kontinuitetom i značajem. Stvorili su je pisci koji su danas klasici srpske književnosti. Ali i čitaoci. Svaka dobra knjiga ima onoliko verzija koliko i čitalaca. Svaki strastveni čitalac je mnogo više od otiska prsta, potpisa i matičnog broja. On je vlasnik jedinstvenog sveta, a takvim se teško može manipulisati“, poručio je Velikić.

„I kad izmišljamo, prava literatura ne laže“, istakao je Velikić i citirao iz „Islednika“ majku koja kaže da svet neće propasti zbog ozonske rupe, niti zbog Marsovaca, već zbog laži.

„Da li nam je sudbina u poslednjih četvrt veka mogla biti naklonjena da smo manje verovali u laži, da nismo sami lagali i sebe i druge? Da smo više čitali klasike a ne tabloide? Zašto smo kulturu zamenili estradom? Koliko su važni obrazovanje i kultura znao je još pre dva veka nepismeni knjaz Miloš... Nepismena Srbija je poštovala knjigu. Šta se to poslednjih četvrt veka sa nama dogodilo da kultura izgubi značaj? Da li je to razlog našeg posrnuća?“, zapitao je Velikić.

Dragana Velikića na dodeli ove prestižne nagrade podržale su i kolege Slobodan Tišma, Filip David i Radoslav Petković.

Drugi put, na istom mestu, istim povodom.

Hvala žiriju na tome. Zahvaljujem Ministarstvu kulture Srbije što je podržalo instituciju Ninove nagrade, jednu od retkih vrednosti naše kulture sa impresivnim kontinuitetom i značajem. Stvorili su je pisci koji su danas klasika srpske književnosti. Ali, stvorili su je i čitaoci.

Svaka dobra knjiga ima onoliko verzija koliko i čitalaca. Svaki strastveni čitalac je mnogo više od otiska prsta, potpisa i matičnog broja. On je vlasnik jedinstvenog sveta, a takvim se teško može manipulisati.

I kad izmišlja prava literatura ne laže. Zato u Isledniku majka kaže: "Neće svet propasti zbog ozonske  rupe, niti zbog Marsovaca, već zbog laži."

Da li nam je sudbina u poslednjih četvrt veka mogla biti naklonjenija da smo manje verovali u laži? Da i sami nismo lagali, sebe i druge? Da smo više čitali klasike, a ne tabloide?

Zašto smo kulturu zamenili estradom?

Koliko su važni obrazovanje i kultura za jedan narod znao je još pre dva veka nepismeni knjaz Miloš. Nije on slučajno u jednom važnom času uzeo sebi Vuka Karadžića za sekretara.

Nepismena Srbija je poštovala knjigu. Šta se to za poslednjih četvrt veka sa nama dogodilo da kultura izgubi značaj? Da li je to razlog našeg posrnuća?

Nije potrebno ići čak do Miloša. Još uvek se mnogi među nama sećaju kućnih regala iz doba socijalizma, gde su u nizu bili Andrić, Crnjanski, Krleža, Ćopić, Meša Selimović, Pekić, Kiš, Kovač... U holovima preduzeća, škola i fabrika akviziteri su prodavali knjige na otplatu. Smejali smo se tada onima koji su ih kupovali na metar. Sada znam da i ako se nisu čitale, knjige su samim svojim postojanjem budile poštovanje. A to nije malo. To je onaj prvi korak do budućih čitalaca koji će zasigurno doći.

Čitanje nije bekstvo od svakodnevice. Naprotiv, čitanjem stičemo prisutnost u vlastitom životu. Knjige nisu ni uteha, niti zamena za život kakav bismo želeli da vodimo. Knjige su deo života, upisuju se u taloge našeg iskustva. Dobre knjige su putokazi. Kada prođu izvesne godine, u memoriji je nemoguće razdvojiti ono što smo proživeli "iz prve ruke" od onoga što smo "samo" pročitali. I zašto bismo to uopšte činili?

Postoji trenutak, obično negde na pola rukopisa, kada knjiga oživi,  a pisac tek zapisuje ono što mu dolazi samo od sebe. Pisanje jeste vid preispitivanja. Čitanje takođe. I zato za kraj treba ponoviti ono što svi inače dobro znamo, a što se u čitanju neprestano potvrđuje i obnavlja:

Poslednju ruku knjige ispisuju čitaoci.